OD KOFEINA DO KOKAINA

Na ovaj sveti dan, umesto neizlivene suze, u znak sećanja svim malim anđelima koji su prerano otišli...Malom Mahiru, o čijem tragičnom kraju se ovih dana govori, ali i malom Nikoli koji je te 2005. godine, kada je tekst nastao, stradao u beogradskoj gimnaziji...svim znanim i neznanim usnulim anđelima kojima nismo na vreme pružili ruku...

                                                „Ne znam da li će biti bolje ako bude drugačije.

                                                No, mora biti drugačije ako treba da bude bolje.“

                                                                                                            Lihtenberg

            Iako sam čvrsto obećala sebi da se neću, pišući priloge za časopis, povoditi za dnevnim događajima, prepričavajući na svoj način, višestruko „prežvakanu“ temu, ne poentirajući, kao ni ostali, bilo kakvim mudrim zaključkom ili praktičnom pozitivnom posledicom, ne mogu da zaobiđem, uprkos svim svojim emocionalnim kišobranima, temu koja je još jednom iz letargije prenula i zatalasala naciju.  

            Lik deteta u čitulji. Nasilna smrt mladog života. Rukom vršnjaka. 

            Preispitujući se o opravdanosti izbora teme, odbacila sam, jedan za drugim, sve razloge protiv. Nesrodnost i depresivnost teme s koncepcijom izdanja, profilisanost rubrike, ciljnu čitalačku populaciju... Učinilo mi se da ne postoji stručna i profesionalna orijentacija koju ne treba da zanima što se deca međusobno ubijaju. Čak i kad ste profesijom usmereni da letite na Мesec ili gledate u zvezde. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što smo svi prvo bili deca. I zato što većina nas ima svoju decu čijim stvaranjem i postojanjem dajemo smisao sopstvenom životu. Jer sva naša nastojanja da stvorimo i osmislimo svoj život i svoj svet, padaju u vodu pred tom neporecivosurovom činjenicom da se deca međusobno ubijaju. Za koga i radi čega mi onda uopšte pravimo avione i kamione, puteve i zgrade, slikovnice i knjige?

Generacije koje su pojeli skakavci

            U svakodnevnim kontaktima, čujem i sebe i druge kako govorimo da nas ništa više ne može iznenaditi. Moja generacija, po biološko-socijalnim klasifikacijama pripada kategoriji ljudi u tzv. najboljim godinama. A zapravo smo emotivno potrošeni i otupeli, umorni od višegodišnjih borbi s raznim vetrenjačama, od besciljne, unapred izgubljene, trke s vremenom, od rata koji se iz udžbenika i čitanki „ničim izazvan“ preselio u naše živote, od besparice, propalih firmi, razrušenih sistema vrednosti, od beznađa... Sva čuda za koja smo verovali da ih možemo susretati samo kao istorijske pojave, zadesila su nas kad smo još uvek, vedro i čedno, s nadom i verom, krupnim koracima grabili ka budućnosti.

            Zarobljeni u zbunjenosti i nesnalaženju, zatečeni paradigmama novog doba, jureći kroz nametnute formule življenja, nekako suviše olako prelazimo preko svih onih mračnih priča, vesti iz crnih hronika, nasilja, ubistava. Kao da ignorisanjem želimo da odgurnemo što dalje od sebe, da ga eliminišemo, poništimo do nepostojanja. Najsurovije pojave i dešavanja postaju samo novinske vesti koje popunjavaju vreme provedeno u gradskom prevozu ili jutarnjem pijenju kafe. „To se dešava drugima!“ ─ postao je prečest mehanizam odbacivanja svega što bi moglo da nas uzdrma i izbaci iz s mukom sticane, kakve-takve ravnoteže, koliko god ona bila privid, obmana i laž. Naš prag tolerancije na negativne senzacije postao je opasno visok. Toliko visok da smo bliže, nego što mislimo, granici emotivnog nepostojanja, tog suštinskog kraja ljudske rase.

Postoje li deca s greškom?

            Slušala sam pomno ovih dana sve te umne ljude koji su govorili o uzrocima i posledicama nasilničkog ponašanja mladih ljudi. Roditeljske „za“ i „protiv“ argumente. Stručne teze i antiteze. Objašnjenja i opravdanja. Predloge i mere. Medije koji su se prosto utrkivali ko će više i bolje da pojasni fenomen koji prerasta u učestalu pojavu. Suviše učestalu. I učinilo mi se, oprostite na iskrenosti, da niko nije ni zagrebao po suštini problema. Da su se kretali po uvreženim dihotomijama, po površini, više slušajući boju svog glasa i vodeći računa pod kojim uglom su okrenuti kameri. Okretanje ka dečjoj duši izgleda da zahteva suviše napora i truda. S opasnošću da se u tom procesu dođe do samog sebe i sopstvenih nesavršenosti i propusta.

            Slušala sam neke roditelje koji su uzrok smrti dečaka videli u saplitanju i samom padu. Amnestija za napadače? Pravdanje sopstvenih nasilničkih postupaka? Ili sličnih postupaka svoje dece? Pričala je gošća u emisiji, dečji psiholog, kako joj roditelji dovedu dete s konstatacijom da je problematično na isti način kojim ulažu reklamaciju na neispravan frižider ili televizor servisu. S očekivanjem da im ona ili već neko tamo nadležan za „popravku dece“ vrati dete u potpuno ispravnom stanju. Previđajući pri tom činjenicu da su u ovom slučaju upravo oni „proizvođači“ reklamiranog proizvoda. I da niko sem njih nema šemu tog složenog mehanizma zvanog dete.

            Dečji psihijatar, mlada žena, zalagala se za odgoj bez batina, kao preduslov zdrave ličnosti. Ali je ostala bez odgovora na pitanje jednog pubertetlije zašto su uspešniji, bolji, zreliji i stabilniji oni koji su tokom odrastanja iskusili kaznu!

Neprilagođeni

            Sve to, i mnogo toga drugog, zvučalo je suviše jednostavno da bi bilo tačno, a pogotovo da bi dovelo do nekakve ideje šta (ne)činiti da nam se ne dešavaju deca u čituljama. Deca koja ubijaju decu.

            Ne samo roditelji, ni nauka nije ostala imuna na teze da se ljudske emocije podrazumevaju, da su plod spontanog razvoja ličnosti i mehanizam preživljavanja. Strah je tu da upozori na opasnost, gnev kao sredstvo prevladavanja barijera koje su se isprečile između nas i naših potreba. Radost se pronalazi i nastaje u druženju, zaštita u grupi... I to je tako funkcionisalo vekovima, priroda je to uredila, nasledili smo to od pokolenja pre nas. Ubrzani industrijski razvoj i savremeni tempo života suočili su nas, međutim, sa izazovima koje priroda nije predvidela. Savršeni sklad prirodnih evolutivnih procesa poremećen je ritmom modernog doba koje je do neslućenih brzina zahuktalo „točak razvoja“. Tako na primer, priroda nije predvidela da gnev koji igra važnu ulogu u stvaranju emocija, može tako lako da se izazove dok igramo video igrice ili gledamo televiziju. Sasvim sigurno naš evolutivni razvoj nije baziran na pretpostavci da dečaci olako bace druga s mosta da se utopi, da maloletnik izbode nožem vršnjaka zbog mobilnog ili firmiranih patika. 

            Sve nas je više koji živimo u prenaseljenim megapolisima koji čine globalno selo, s korenima koliko dve generacije unazad u malim selima od nekoliko stotina stanovnika u kojima su život proživeli naši dedovi. Prebrzo vremenski, preoštro biološki, prejako genetski. Nagomilani stresovi savremenog života pokrenuli su lavinu depresija, stahova, frustracija, nesanica i uznemirenosti. Većina nas u borbi za opstanak, pritisnuta sve intenzivnijim senzacijama, poseže za dodatnim veštačkim stimulansima. U igri je sve – od kofeina do kokaina. Niko ne ostaje netaknut. Zato što u našem genetskom kodu još uvek stoji zapisan mnogo laganiji i postepeniji razvojni put, uokviren toplinom porodičnog ognjišta i velike zajednice, zvucima frule, pesmom zrikavaca, mirisom pokošene trave u smiraj letnjeg dana dok sunce nestaje iza planinskih vrhova. 

            Kako onda očekivati od onih koji su odatle uskočili u velegradske betonske konstrukcije „nebu pod oblake“, koji ni sami nisu prevazišli fazu neprilagođenosti, da budu model i uzor po kome će se oblikovati njihovi potomci?! 

            Nas koji imamo sreću da sebe, uprkos svemu, još uvek možemo opisati kao relativno normalna bića, sasvim sigurno duhovno održava i hrani ničim pomućeno detinjstvo, prostranstva livada koja su nas čekala kod uvek nasmejane bake na letnjem raspustu, sigurnost stečena odrastanjem u velikoj porodici uz dobre ujke, drage tetke, uvek ozbiljne stričeve, bake i deke, te nezaobilazne psihološke valute mentalnog i emotivnog zdravlja. Naša deca sve češće su uskraćena za to, a o tome šta ćemo mi, kad dorastemo do tih važnih uloga, moći ponuditi svojim unucima, ne smem ni da mislim.

Odrastanje bez vaspitanja – stvarnost ili iluzija?

            Problem današnje mlade generacije svakako jeste uzrokovan složenim promenama društvenih odrednica nastalih u poslednjim decenijama, s dominantnim snažnim uticajem medija, uz sve manje vremena koje roditelji provode s decom, sužavanje porodice na roditelje i decu, povećan broj razvoda, razorene tradicionalne sisteme vrednosti... 

            Paradoks vremena jeste da sve obrazovaniji roditelji, uprkos ogromnom broju stručnih časopisa i knjiga koje su pročitali, ne mogu najbolje da se snađu u načinu na koji treba vaspitavati dete. Lutaju između strogosti i blagosti, autoriteta i popustljivosti, zahtevnosti i nežnosti. Knjigom i eksperimentom „Slobodna deca Samerhila“, otvoren je put „odrastanju bez vaspitanja“, odrastanju u kom svako ima pravo i moć da se iskaže na sopstveni način, konceptu razvoja oslonjenom na tezu da će svako dete pokazati urođenu dobrotu kad se uklone restrikcije, ograničenja i očekivanja. 

            Roditeljima umornim od trauma Drugog svetskog rata, kao melem na ranu legle su knjige o vaspitanju dece u kojima se propagirala teza „samo nam je ljubav potrebna“ u čijoj su osnovi bile Frojdove ideje da su svi neurotski problemi posledica nedostatka ljubavi. 

            A šta je zapravo ljubav? Nisam čula nekog roditelja koji kaže da ne voli svoje dete, naprotiv, često tu imenicu koriste kao paravan za sve što nisu bili ili nisu mogli, a hteli su. U ljubav prema deci formalno se zaklinju i oni koji su ih ostavili, i oni koji ih kinje, i oni koji nikad nisu svom detetu pročitali nijednu priču, koji nisu „grickali“ nokte pred prvi nastup svog mezimčeta...

            Ljubav je prava i istinska tek ako od apstraktne imenice preraste u glagol ─ i to trajni. Činiti nešto za decu, starati se o njima – znači voleti ih. Pri tom, treba razlikovati staranje od bespogovornog udovoljavanja svim njihovim bubicama. Podrška detetu podrazumeva otvoren odnos, pohvalu ali i kaznu, realističan prikaz sveta bez pravljenja zlatnih krletki od njihovih malenih života u želji da ih zaštitimo od tog surovog okruženja. Nezamenljivu i primarnu ulogu pozitivnih emocija koje oblikuju svest deteta, nužno je kombinovati s razvojem negativnih emocija poput stida i krivice, kao nezaobilaznih aspekata u oblikovanju dečjeg karaktera. Čitav niz negativnih emocija motiviše decu da se uče socijalizovanom i društvenoprihvatljivom ponašanju, kao što su strah od kazne, strepnja od neslaganja okoline, krivica zbog izneverenih očekivanja, stid zbog zatečenosti u društvenoneprihvatljivoj aktivnosti. Sprovođenje pozitivne discipline nije povratak u viktorijansko doba, već način da se vlada samim sobom. Bez toga nema zrele i odgovorne ličnosti koja će, naučivši da vlada sobom, vladati svojim životom. 

objavljeno u časopisu Knjižar, marta 2005. godine 

Stana Šehalić