субота, 26. март 2016.

Više od igre





                                                                                                Mom bratu,
                                                                                    za radost i vedrinu življenja!

            O svemu i svačemu sam delila misli s vama, poštovani čitaoče, ovu proteklu deceniju – od kosmičkih rupa do tamnih vilajeta ljudske duše, od istorijskih tragova do futurističkih tendencija, od poslovnih pouka do etičkih poruka, od velikih prevara do sopstvenih obmana, od snova do jave... I tako, zaokupljena važnim temama i „velikim“ pričama, imala stalno na umu da sam nepravedno zapostavila najvažniju – običnog čoveka, sasvim anonimno ljudsko biće, od onih po kojima se nikad neće zvati ulice i trgovi, kojima neće aplaudirati na velikim javnim scenama, ali koja su stalno tu negde oko nas, toliko da počinju da nam se podrazumevaju, do onih koji svojim nesebičnim i neobičnim postojanjem daju aromu tuđim bitisanjima i bez kojih bi život postojao ali bljutav i neukusan poput jela bez soli.
            Zato ću u ovom prilogu ispričati toplu ljudsku priču o jednom velikom dečaku koji je, iz samo njemu znanih razloga, odbio da poraste. Priču o radosti življenja, bez mudrosti i pouka. Priču toliko običnu da se neko može zapitati (i sama sam se pitala) šta će ona na stranicama ove rubrike kad je bezmalo svi znamo i imamo u iskustvu. Upravo zbog toga! Zato što je to priča o čoveku. O iskonskoj dobroti i ničim uslovljenom davanju. I stoga priča o suštini postojanja, o centralnom mestu univerzuma, o onom najsuštinskijem u našim životima čega previše često, zarobljeni svakodnevnim trivijalnostima, nismo svesni.
 
            Taj veliki dečak kao da oduvek postoji u mom životu. Ušetao se jednog davnog junskog praskozorja a da nisam ni bila svesna njegove prisutnosti. Nazvali su ga Zoran. Delili smo najlepše trenutke detinjstva u kom je bilo svega – od zajedničkih tajni za koje niko nije smeo znati preko dečjih svađa oko većeg parčeta pite i čokolade do beskrajno maštovitih igara kojima je on, iako mlađi, davao ton i ritam. Bili smo potpuno različiti a ipak čudnovato povezani i bliski. Prema tom dečaku vile suđaje su bile darežljive. Štedro su ga obasule blistavim umom, manuelnom spretnošću, vedrinom duha, hitrošću i mnogim veštinama koje su nekako neodvojivo bile deo njega. Zoran je, između ostalog, divno crtao i često je ilustrovao moje domaće zadatke razigranim crtežima prepunim kolorita u kojima se preplitala tehnička preciznost poteza i ničim sputana maštovitost. Koliko se samo Zoranovih petica našlo u mojim sveskama! Kad je on pošao u školu (zar zaista sve tajne jednom moraju da se obelodane?), ja sam mu za uzvrat pisala sastave – sve dok jednom nisam preterala pa mu je rad pobedio na takmičenju ─ zbog čega je, onako čestit i pošten, morao da pojede sirov krompir i dobije temperaturu kako bi izbegao (nezasluženu) nagradu.
            Zoran je bio višestruko nadaren dečak, pravi vunderkind. Sve čega se doticao, dobijalo je neku sasvim posebnu formu, oblik i tok. A sve je radio s lakoćom, bez napora, kao pravi virtuoz. Neupućenijima je katkad njegova lakoća bila sinonim za površnost. Na toj lakoći sam mu oduvek zavidela. Lakoći stvaranja, lakoći življenja. Zbog toga su ga voleli – drugovi, učitelji, familija, komšije; lakše i češće nego drugima, gledali mu „kroz prste“ i opraštali bezbrojne nestašluke i nesvakidašnje ispade. Mogao je šta god je hteo, međutim, on sam nikad nije hteo previše, pogotovo kad je to bilo uokvireno procedurama, obavezama, normama od kojih se sklanjao i koje je prepoznavao i u naznakama, videći čak i u tada obaveznoj pionirskoj marami – potencijalni okov. Ne znam kako, tek na pomalo požutelim crnobelim slikama iz školskih dana, Zoran je jedini bez pionirske marame.


Kocka je „skockana“

            Kada se sredinom osamdesetih godina prošlog veka pojavila Rubikova kocka, Zoran ju je, prvi put je držeći u rukama, „skockao“ za svega nekoliko sekundi pred zapanjenim posmatračima koji su sate i sate provodili mozgajući konačno rešenje. (Trenutni svetski rekord u brzini slaganja drži izvesni Holanđanin Erik Akersdijk sa 7,08 sekundi; njegovo vreme je tek malo iza toga). Time je mnogima od nas postavio nedostižan zadatak koji smo, što javno, što tajno, vežbali i rešavali, sve frustriraniji u nemoći da savladamo to kockasto čudo. Briljantan matematički um, višestruko potvrđen kroz školovanje, posebno na studijama koje, upravo zbog procedure, nikad nije priveo kraju.
            Basket je počeo da igra rano i u toj igri je možda najviše i najduže bio svoj. Gledala sam ga na utakmicama – to je bilo više od igre. Plemenitost stvaranja hvatala se u koštac s drevnom igrom sudbine. Znam da su mnogi koji nisu bili fanovi košarke dolazili da uživaju u toj lepoti i skladnosti pokreta. Elegancija i rafiniranost vilinskog konjica, mangupske finte s loptom, virtuozne bravure – činilе su da izgleda kao da levitira, da se zaustavio u skoku i da iz vazduha nadmoćno posmatra nas, beznadežno podređene zakonima gravitacije. Rasan igrač velike brzine, dobre tehnike i vođenja lopte, tvorio je te čuvene „trice“ kojima je svaki čas zasipao protivnički koš i vrlo često – rešavao konačan ishod utakmice. Dečački se radovao svakom pogotku, prenoseći dobre vibracije ne samo na saigrače već i na navijače protivničke ekipe. I stoički podnosio fauliranja svojih „čuvara“, nemoćnih da mu pariraju i da ga zaustave. Nije ulazio u verbalne duele s protivnicima, samo se, šireći istovremeno svoje smešno dugačke ruke i začuđene oči koje su od plavih postajale zelenkaste, obraćao sudiji s neizgovorenim pitanjem „zašto“. Jedan takav nameran, surovo grub faul trajno ga je odvojio od terena povredom koju nikad nije do kraja sanirao. Godinama posle, čoveka koji je prekinuo blistavu karijeru plejmejkera, nisam mogla ni da pozdravim. Zoran je, za razliku od mene, s njim znao i piće da popije.


U prozorima uramljenih svitanja

            Za njegovo društvo mnogi su se otimali jer s njim nikad nije bilo dosadno, pa bila to ozbiljna poslovna situacija, porodično druženje ili opušten kafanski ambijent u kom se Zoranova boemsko-hedonistička priroda penušavo prelivala preko rubova običnosti. Alanfordovski duhovit, umeo je najneprijatniju situaciju da pretvori u skeč, geg, predstavu, zabavu. Iako prividno nesklon čitanju, bio je „hodajuća enciklopedija“, riznica važnih i nevažnih podataka koje je preplitao, rasplitao i ukrštao s lucidnim opaskama, držeći zakovanom pažnju prisutnih, pri tom izbegavajući prvo lice jednine i sve što je moglo da liči na samoisticanje. Činilo mi se da mu je neprijatno i kad ga drugi izdvoje. A pohvale su stizale sa svih strana – iz škola, klubova, iz vojske, od kolega. Mnogima je ostala enigma zašto nije, mereno aršinom pragmatizma, napravio nešto više i bolje. Meni je pak ključna nepoznanica ostala zaključana u najskrovitijem delu ljudskog bića, tamo gde stanuju emocije, u onome što ga je pokretalo a još više u onome što ga je sputavalo.
            Kada sam u potrazi za svojim snom otišla iz pitomog vojvođanskog zavičaja, ispratio me je nezaboravnim tulumom „do zore“ u kom je sve vrvelo od zgusnutih treperavih emocija, pomešanih sa oporim ukusom vina i setnim zvucima tamburaša. Visio je u vazduhu, neizgovoren a sveprisutan, osećaj završetka neponovljivog razdoblja spokojstva i sreće. Pesmu „Deni“ grupe „Kod“, koja je u to vreme tek osvajala muzički prostor, zavetno smo proglasili zajedničkom himnom. „Čak i kada bude teško, sve do kraja svog života, od tebe neću poći... na uvce su „u prozore uramljenih svitanja“ svirali tamburaši.


                                                                        Sam na obali

            U postzoranovskom periodu bilo je mnogo manje smeha i mnogo više obaveza. Zorana sam viđala povremeno – uvek istog dečaka razbarušene plavoriđe kose, iskonski radoznalog pogleda i neukrotivog duha nesklonog bilo kakvim kompromisima, u potrazi za stvarima koje se ne vide ali moraju postojati, u izmišljanju nezamislivog i hvatanju neuhvatljivog. Zalud sam tražila makar skrivene znake sazrevanja, uobičajene tragove odrastanja. Udubljeni u velike životne poslove, svi smo postali bezlično slični – preozbiljni i važni, užurbani i umorni, povremeno dosadni i naporni, pomalo zborani i omlitaveli. Samo je on ostao isti onaj zaigrani, ustreptalo radoznali dečak koji je nenametljivo, za većinu nevidljivo, tražio sebe u tom svetu preko noći sazrelih ispisnika. Kod njega smo, usput svraćali na čašicu smeha, opuštanja, vedrine i radosti, a on je sve više bivao usamljen „na obali koju su svi napustili i predali bezvoljno“. Neuspeli pokušaj uklapanja u svet rada „od sedam do tri“, zamenio je velikom potragom za sopstvenim identitetom, lutajući po svetu. Okušao se i u sopstvenom biznisu koji je unapred bio osuđen na neuspeh – jer kako može čednost deteta opstati u bari punoj krokodila?! Do mene su posredno stizale priče o njegovoj velikodušnosti, plemenitosti i dobroti, često donkihotovski nekritičnoj. Davao je nesebično i ono što nije imao, najviše sebe celog, bez rezerve i zadrške. Kad je shvatio da smo mi s kojima je bio dete beznadežno i zauvek odrasli, okrenuo se našoj deci. Učio je neke nove klince prvim koracima i proverenim fintama u basketu, pričao im beskrajno zanimljive priče, dokoličio s njima, davao njihovim roditeljima pare za proslavu dečjih rođendana, koje mu nikad nisu vraćali, bio im najbolji drug. Moja deca su takođe imala sreću da iskuse to vanserijsko drugovanje i često su me znala upitati, razočarana nekom mojom roditeljskom rigidnošću i isključivošću, zašto nisam kao on.
            Postzoranovski period obeležila su i neizbežna ciklična udaljavanja i nerazumevanja među nama. Nisam utekla opasnoj zamci deljenja lekcija prelomljenih kroz prizmu sopstvene stvarnosti i sistema vrednosti. Pitomo i nimalo uvređeno slušao je moje opaske, kritike, primedbe koje sam jedno vreme, u najboljoj nameri, nekritično sipala iz svih oruđa, sve dok nisam spoznala da je njegov svet možda bolji, u svakom slučaju lepši i nepatvoreniji od mog. Govorila sam mu kako je vreme da odraste, da se uozbilji, opameti. Puštao me je da pričam a kad bi moj monolog uleteo u ćorsokak iz kog je nemoguće nastaviti komunikaciju, lakonski bi rekao kako je „mnogo pameti koncentrisane na malom prostoru opasna stvar s nesagledivim posledicama i da je ja imam za oboje, zbog čega se on odriče svog dela zarad obostranog očuvanja mentalnog zdravlja“. Pa smo, zadovoljni što smo napustili njemu nepoznat a meni neprijatan teren, završavali u smehu do suza dok je dobroćudno, uz obaveznu gestikulaciju, karikirao ljudske slabosti, prenaglašenosti i gluposti – kojima je obilovao svet oko nas. I sama sam bila dobrovoljna žrtva njegovih britkih opaski kojima me, bolje nego iko drugi, vraćao samoj sebi.


U koštac s igrom sudbine

            Zoran danas igra svoju najvažniju utakmicu u koju ga je, mimo njegove volje, život ubacio u još jednom pokušaju primoravanja na odrastanje. Tešku, opasnu, prepunu rizika i podmuklih, nevidljivih, dobro zamaskiranih protivnika koji tuku teškom artiljerijom. A on je, uprkos visini od dva metra, uprkos godinama, još uvek poslednja oaza bezazlenosti, dečak koji ne razume jezik stvarnosti, ni razornu snagu destrukcije, oslonjen samo na svoju hrabrost i „plave slojeve nade“. Kao pre mnogo godina, gleda me očima koje od plavih postaju zelenkaste, zbunjen i zatečen, s istim neizgovorenim pitanjem „zašto“. Tek pomalo zabrinut i nesiguran da je dorastao situaciji, pomalo razočaran što je ostao usamljen među stotinama onih koji su se nekada otimali za njegovo društvo, dečačkiprkosno i hrabro, s prividnom lakoćom i autentičnim šarmom, već godinu dana igra ovu tešku, nimalo poštenu igru, opet na sebi svojstven način – otvoreno, čisto, opušteno i pomalo naivno.
            Zbog radosti kojom je bojio moj život, zbog dobrote koju je nesebično darivao, zbog nepresušnih izvora smeha kojima sijaju moje zenice, zbog toga što je jedan od stubova oslonaca bez kojih bi moja životna građevina bila mnogo krhkija i nestabilnija, trčkaram na liniji kojom je omeđen teren i usrdno navijam za njegovu pobedu. Tako bih rado utrčala u igru, nimalo fer podmetnula nogu protivniku i otvorila prostor Zoranu da se zaigra kako samo on ume. A znam da ne mogu. To je njegova borba. Plemenitost življenja u koštac s drevnom igrom sudbine. Meni ostaje da povremeno, kao trener nekada, skrenem pažnju na rizičnu situaciju, dodam „vodu i peškir“ tokom predaha, a najviše da neprekidno zdušno bodrim i podržavam, verujući da zgusnuta snaga dobrih navijačkih vibracija može pomoći u odsutnom trenutku. I zato dajem sve od sebe. Umesto njega, pažljivo proučavam protivnika i strategiju napada, čvrsto stiskam pesnice, držim oči širom otvorene da mi nešto ne promakne i iz dubine duše, svom snagom srca i verovanja, snagom zajedničkih uspomena, šaljem mu poruke „Ne odustaj! Predriblaj i nadigraj! Igraj za život! Pobedi! Pucaj tu tricu, Zorane!“ 

objavljeno u časopisu Knjižar 2010.

O dobroti

            Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom. Odvikli smo se od dobrote. Ne razumemo zašto nam neko nešto čini ako ne traži nikakvu protivuslugu. Dobrota se ne može vratiti jer se i ne daje. Dobri ljudi su dobri zbog sebe a ne zbog drugih.“
                                                                                    Duško Radović