ŽIVOT "ZA PONETI"

"Zadivljuća umetnost života su osećaji,

 osećaj da postojimo,

čak i u boli."

Lord Bajron

Postoji jedna divna knjiga koju sam „otkrila“ u svoj njenoj lepoti i slojevitosti tek kad sam je prerasla po hronološkom uzrastu – „Alisa u zemlji čuda“. Stoga sam je stidljivo, kad niko ne vidi, čitala kao odrasla devojka, krijući je na najčudnijim mestima da me neki slučajni „nalazač“ ne ismeje. Oh, kakvog li olakšanja kad sam rođenjem svoje dece dobila  mogućnost da legalizujem prisustvo ove knjige u svom životu, da je iznova čitam i držim na vrlo vidnom i javnom mestu kao nezaobilazan deo procesa edukacije i odrastanja potomstva! Sa rečima koje kao da je neko namerno ispreturao i nelogičnim konstrukcijama u rečenici, u kojoj je sve i moguće i nemoguće istovremeno, priča podseća na sam život i stoga je ovo delo iz 1865.godine (!!!)  postalo jedna od najomiljenijih i najčitanijih priča svih vremena. I verujte mi – ne samo među decom.

Alisa ipak stanuje ovde

U beskonačnom nizu knjiga na policama, sa kojih povremeno obrišem nataloženu prašinu, priča koja se sjajno poigrava sa logikom čeka neke nove klince, decu moje dece, pred kojima će opet oživeti svet atropomorfnih stvorenja, svet apsurda koji se iz mašte preselio – pravo u realni život u kom se manje-više svi ponekad osećamo kao Alisa u zemlji čuda.

Do tada, stvarnost sve sličnija bajkovitoj priči engleskog pisca Čarlsa Latvidža Dodžsona sa pseudonimom Luis Kerol, često me navraća pravo na policu na kojoj stanuje Alisa u potrazi za dobrim (ne)logičnim odgovorima na nelogične situacije, kao na primer kad, u pokušaju da nađe izlaz iz sveta u kom se slučajno našla i koji ju je zbunjivao, radoznala Alisa vodi ovakav dijalog sa Mačkom:

"Da li bi mi, molim te, rekao kako bih mogla izaći odavde?"
"To u dobroj meri zavisi od toga  kuda želiš da stigneš", reče joj Mačak.
"Nije mi baš bitno kuda", reče Alisa.
“Onda nije važno kojim putem ideš", uzvrati joj Mačak.

Na ovaj pasaž podsetilo me jedno od skorašnjih istraživanja po kom se 90 odsto korisnika komjutera u Srbiji  nalazi na društvenoj mreži Fejsbuk. Slična je situacija i u svetu, u tome bar ne zaostajemo previše. Ugodno “skriveni” ispred ekrana, lenjo raskomoćeni, “družimo” se, ne samo s virtuelnim, već i sa  prijateljima iz stvarnog sveta, sa kolegama, pa i sa sopstvenom decom. “Fejsuju” kolege s kolegama, nastavnici s đacima, mega zvezde s obožavaocima, pisci s čitaocima, vladine i nevladine organizacije, ljubavnici, preljubnici, bivši školski drugovi. Valjda smo tako bolji, lepši, pametniji i mi njima i oni nama. Živimo jedan imaginarni društveni (!!!) život u kom pokazujemo sebe onakvima kakvim bismo želeli da budemo umesto da sednemo u neku baštu, kafanu, ili samo na neku klupu i da se ispričamo gledajući se u oči, ta ogledala duše koja nikad ne lažu. Na toj i sličnim mrežama nema ni smeha ni suza, ni radosti ni tuge, ni ponosa ni očaja, uzleta i potonuća. Nema aroma i mirisa, snažnih osećanja, uspona i padova. Sve je besprekorno uređeno, a neko je umesto nas osmislio zadate staze kojima se možemo kretati.

Fejsujem, dakle postojim

Da li je Fejsbuk samo moderna verzija Alise u zemlji čuda? Samo iskonska potreba ljudskog bića da se negde skloni od teško nosivog bremena realnosti? Ili dokaz da čovek nikad ne odraste? Možda. Ali čak i ta zagubljena devojčica iako se lepo zaigrala, ima svest o tome da to nije njen svet i  potrebu da izađe iz njega. Članovi ove drušvene mreže međutim zaranjaju sve duže i dublje u nju, sve manje zainteresovani za stvarno okruženje i bića u njemu. Vrlo indikativan, poučan, pa i drastičan primer posvećenosti Fejsu je način na koji ga konzumira jedna ovdašnja profesorka srednje škole koja je dete i muža poslala na slavu kod svojih teško bolesnih roditelja ostajući sa svojim virtuelnim prijateljima. Šta tek reći za majku koja nije videla svoju trinaestogodišnju kćerku par meseci jer kako kaže “stalno su na vezi preko fejsbuka”. Po bizarnosti se nameće priča o dvoje sredovečnih koji su otkrili čar ljubavi ali se vole isključivo elektronskim putem!!! I tako već treću godinu. Sve ono za šta je doskora u svesti prosečnog ljudskog uma bio neophodan vrlo blizak fizički kontakt, oni obavljaju svako sa svoje strane elektronskih “vodiča” kroz život. Primera beskonačno mnogo, svaki pomalo “uvrnut” na svoj način i svaki dovoljno udaljen od razuma, zdrave logike i života.

Poput one medijski nametnute dileme od pre par godina “pušenje ili zdravlje” posle koje su su i nepušači palili cigaretu, razlozi sveprisutnosti društvene mreže mogli bi se definisati dihotomijom  “Fejsbuk ili realni problemi” i – eto odgovora zašto nas se toliko preselilo iz sopstvenog života u virtuelnu društvenu mrežu, s tendencijom da mu to postane trajna adresa postojanja. Ali šta sa stvarnim životom? Kada i kako natrag? I šta ako u toj stvarnosti, kad jednom ipak odlučimo da se vratimo – ne bude više nikoga kome ćemo stvarno biti potrebni i ko će biti potreban nama? Kuda to ide naš sopstveni život, jedan jedini koji imamo?

Definitio ne sit negans

Zapamtila sam sa studija kao vrlo važno logičko pravilo  Definitio ne sit negans (definicija neka ne bude odrična) odnosno princip po kom ne treba određivati šta neki pojam nije nego šta jeste. Fejsbuk kao još jedna od  imitacija života je možda najpotpunija negacija vremena i prostora u kom postojimo, negacija samog života za kog svi tvrdimo da nam je važan a kog se sve više suštinski odričemo. Ako nam je zaista važno kojim putem naš život ide, onda je najvažnija odluka koju možemo doneti ona kojom odlučujemo šta je za nas važno. I da shodno tome odredimo prioritete koji ne isključuju neodoljivi šarm drušvenih veza i sličnih kradljivaca vremena.

U iscrtavanju ličnih vremenskih mapa i koordinata, nije se zgoreg setiti pravila 80/20 utemeljenog na anomaliji koju je prvi u 19. veku otkrio ekonomista Vilfred Pareto. Pareto je primetio da kontrolu nad 80 odsto bogatstva neke nacije ima 20 odsto njenih stanovnika. Jednom kad počnete tražiti, otkrićete da ta proporcija važi u mnogim drugim slučajevima. Upravljanje vremenom nije izuzetak - 80 odsto naših rezultata dolazi od 20 odsto napora koje ulažemo. Najbolji sistemi upravljanja vremenom traže najmanje vremena za upravljanje. Ključne reči su jasnoća, struktura i smelost. Suština ovog pristupa mogla bi se sažeti u poruku - posložite svoje ciljeve i zadatke po prioritetima u skladu s jednostavnim sistemom Moram/Trebao bih/Mogao bih.

Bitno ili hitno?

Zagovornik nove paradigme življenja i obnove etike karaktera, Stiven Kuvi u sjajnoj knjizi “Sedam navika uspešnih ljudi” ističe da postoji više izvrsnih načina kako se to može učiniti.  Kuvi je proslavio je princip četiri kvadranta u kojima su koncentrišu aktivnosti i popunjava vreme, tzv matricu upravljanja vremenom. Svaki cilj ili delatnost mogu biti smešteni u jedan od četiri kvadranta:

1.Važno i hitno
2.Važno, ali nije hitno
3. Nije važno, no hitno je
4. Nije ni važno, ni hitno

Iskustva govore da ljudi najveći deo vremena troše u trećem kvadrantu – sačinjenom od raznih poziva, telefoniranja, prekidanja, ometanja, pisanja bezbrojnih izveštaja, popularnih aktivnosti i rešavanja najperifernijih stvari i problema i u prvom kvadrantu - kvadrantu kriznih situacija, “gašenja požara”, stešnjenih rokova.

Hitnost prosto guta. Ona je vidljiva, bučna, dramatična. Pritiska, insistira da se deluje. Zahteva trenutnu pažnju. Hitne stvari su prosto popularne, te se često poistovećuju sa važnim. Proizvod su skoro po pravilu polovična rešenja, frustracije i nezadovoljstva. I dok smo se osvestili, u stresu smo od kog se oporavljamo i relaksiramo u prostoru i vremenu omeđenom nebitnim i još manje hitnim, nastojeći da ga što više proširimo. S energijom potrošenom u  prethodnim, četvrti kvadrant (dangubljenja, trivijalnosti, nevažnih i neobavezujućih prijatnih aktivnosti) ne doživljamo kao bežanje od stvarnosti već kao otklon i utočište od problema. Tu svakako spada i beskonačno “fejsovanje”. Najmanje, često nimalo vremena ostaje za kvadrant u kom bi trebalo najviše boraviti – kvadrant važnih stvari koje nisu hitne. Njih odlažemo sve dok i one ne prerastu u hitne. A upravo tu je mudrost “upotrebe” sopstvenog vremena - naći način kako obaviti ono što je važno pre nego što postane hitno.

Ravnoteža u korišćenju vremena i balansiranje između aktivnosti u sva četiri kvadranta ključ je zrelog pristupa koji je usmeren na življenje umesto na imitaciju života, na stvaranje mogućnosti umesto na rešavanje problema. Takav pristup omogućava i korišćenje svih tehnoloških novotarija kao sredstava koja olakšavaju, ulepšavaju i osvežavaju život a ne kao zamene za njega.

Sa mirisom i ukusom

Tako nekako pokušavam i ja, sve manje sklona apriornom prihvatanju noviteta, da budem u trendu koliko je neohodno ali da sačuvam lični integritet od razornih uticaja na koje kreatori svih ovih doskora nezamislivih tehnoloških čuda nisu ni mislili, kao što Nobel sigurno nije imao na umu nesagledive posledice upotrebe baruta. Smatram srećom što sopstveno vreme još uvek ne merim brojem sati provedenih na fejsu, što mi dan ne počinje već prilično odomaćenom jutarnjom slikom sa beogradskih ulica - “kafom za poneti” koju mladi japiji užurbano ispijaju sa mobilnim oslonjenim na uho. Kada se posle hrane, pojavila i kafa za poneti, užasnuto sam pomislila da nas samo par godina deli od dana kada će se neko domišljat setiti da nam ponudi i naš sopstveni život “za poneti”, uredno spakovan u adekvatnu ambalažu koja olakšava i pojednostavljuje konzumaciju. I eto ga – pre nego što smo očekivali.

Iako surfujem Internetom i listam fejsprofile, vodim računa da, od korisnika nespornih olakšica, prečica i inih nakinđurenih pogodnosti, ne postanem zavisnik. Markeri u mom životu, ma kako to arhaično zvučalo, još uvek su stvarni ljudi i dobre knjige  u kojima  između korica svom snagom pulsira život u svoj svojoj slojevitosti, snazi i lepoti. Knjige u kojima se može osetiti miris, čuti zvuk, videti boja. Iz kojih prosto izbija autetničnost osećanja i doživljaja, snaga ljubavi, teskoba rastanka, gorčina poraza, krik ratnog užasa, radost stvaranja.  

Takvu, retku i stoga vrlo dragocenu vrstu doživljaja u uprosečenom sivilu dana "bez imena i broja“ koji zatalasaju, probude, pročiste i potaknu  sva čula nikad ne bih menjala za sterilnost virtuelnih stranica. To preporučujem i Vama, poštovani čitaoci.

Stana Šehalić   
časopis Knjižar, 2010.

        

PAMET JE OPET U MODI

“Nije problem u veštačkoj inteligenciji,

 problem je u prirodnoj gluposti”

Stjepan Han

Iako nisam zagriženi sledbenik trendova, trudim se da bar uredno budem obaveštena o onome što je aktuelno i moderno, ako ni zbog čega drugog a ono da bi se  beskonačno isčudjavala nestalnosti i povodljivosti masovnog ukusa.  Registrovala sam, u u godinama koje su za nama prilične oscilacije u pogledu onog  što je bivalo u modi – od razgolićenog stajlinga, bez osećaja za meru (pa se u istim krpicama  koje su često više ličile na donji veš išlo i na koncert narodnjaka i u crkvu) -  do muzike od  ohohoho decibela koja razara bubne opne. U trendu su bili narodnjaci, koka kola, silikonske grudi,  i napumpane usne, žestoki momci, sponzoruše, novac kao vodeći afrodizijak, odlazak u crkvu kao simbol sasvim novog, vrlo in verništva, političari koji su bez premca u veštini da lepo i dugo pričaju a da ništa ne kažu, novi sleng koji je beznadežno osiromašio jezički fond mladih naraštaja i u kom se sa pet reči objašnjava bezmalo ceo život (ektra, super, znači, kul, strava).  U trendu su takodje bile prečice svih vrsta i oblika, hvatanje krivina i snalaženje kao dominantan i apsolutno poželjan stil življenja, oličen u onoj već pomalo otrcanoj od upotrebe, floskuli «lepo se snašao», šta god to podrazumevalo.

Kada sam pokušala da malo poradim na obogaćivanju  fundusa reči jedne mlade zagovornice slenga, shvatila sam da je njihova posvećenost odabranim rečima ravna fanatizmu sekti jer je naš dijalog, uprkos svim nastojanjima, ostao u okvirima njenih “pet izabranih”:

“Kako si se provela na žurci?”

“Ekstra.”

“Izvini, molim te, šta to zapravo znači?”

“Znači super.”

“Uh, ja baš i ne razumem tu vašu terminologiju. Kad bi mogla malo da mi objasniš...”

“Znači bilo je skroz kul.”

“Aha, shvatam” - popuštam ja u nadi da ću prečicom stići do cilja- “a šta je to bilo kul?”

“Znači sve, mislim bili su neki strava likovi, i tako...kapiš?”

Pamet – nagrada ili kazna

Naravno, kako svaka teza ima svoju antitezu, ovi trendovi su podrazumevali stvari i pojave koje su  bile poptuno out, pa je tako iz javnog života skoro potpuno bila proterana uljudnost, odličan uspeh u školi, osvajanje nagrada za neko izuzetno postignuće, rad kao sredstvo obezbedjivanja egzistencje ili kao (daleko bilo!) izvor zadovoljstva, regularno dolaženje do bilo čega u životu; procedura je postojala samo toliko da bi se nekako zaobišla i preskočila, a zakoni ni toliko.  Na stranicama novinama ili na televiziji godinama je bilo gotovo nemoguće susresti reč “pamet, inteligencija” sem kad ih neko spontano ili greškom upotrebi kao sinonime za one, već pomenute stilove življenja koji su  bili u trendu. Pamet je diskretno proterana sa javne scene i sklonjena na društvene margine kao jedna posve opasna pojava koja može ugroziti “nepodnošljivu lakoću postojanja”. Roditi se pametan – više je bilo kazna nego nagrada, a opstati sa viškom sive mase  značilo je boriti se, ne samo sa vetrenjačama iz okruženja već i sa sopstvenim nerešivim  konfliktima. Tako smo polako dolazili do paradoksalne situacije: pametni su najbolji deo sebe trošili u pokušaju prikrivanja svog božjeg dara, a pameću su se, po potrebi razmetali, oni  kod kojih nije mogla biti potvrdjena ni na nivou statističke greške. Ako se ponegde i pomenulo nešto slično, onda je sasvim izvesno bilo vezivano za najnovija tehnička dostignuća – pamet je bezmalo dekretom oduzeta čoveku i dodeljena mašinama. Pametni su bili računari medju kojima se bila ljuta bitka iz koje je generacije ponikao najpametniji; dobijali smo sve pametnije mobilne telefone, kućne aparate....Valjda se tu negde “pametno” došlo do zaključka da je, pored svega  pametnog što nas okružuje, izlišno posedovanje istog kao sopstvene odlike. Najzad, čovek i mašina i treba da se razlikuju. Pa sad, ako smo stigli do nivoa pametnih mašina, čemu naša pamet? Dodje kao sasvm nepotrebni i suvišni balast.

Neke srodne pojave i pojmovi su, doduše, opstali, ali su toliko opasno mutirali da su se izvrgli u svoju suprotnost. Tako je, na primer, pojam sposobnosti dobio jedno sasvim novo značenje pa je postao sinonim za  to čuveno i veoma popularno “snalaženje”. Time je opšteprihvaćena definicija inteligencije kao “sposobnosti snalaženja u novim, nepoznatim situacijama” doživela potpuni iskustveni krah na ovim prostorima. Da parafraziram jednu mudru baku čijeg sam  lika i dela bezrezervni poklonik već treću deceniju jer je uvek za sve što je okruživalo imala lakonski jezgrovitu, hiruški preciznu i perfektno tačnu definiciju kojima me je bezbroj puta zaticala u pokušaju da pojasnim svet oko sebe. Elem, ona je sve ovo za šta meni treba mnogo reči i  rečenica  opisala  kao “modu duge kose i kratke pameti”.

Ipak se okreće

Kako je modnom scenom suvereno vladala sve duža kosa, držeći se izrečene kauzalnosti mudre starice koja već dugo nije medju živima, pomislila sam da smo se s pameću na duže, možda i za stalno, pozdravili. Pitala sam se kako se još uvek niko nije setio da napravi neki mali vodič kojim bi se frustrirane pametnice uputile u načine prikrivanja sopstvenog IQ koeficijenta ili u tajne pretvaranja njegovog skora u neki niži, skromniji i pogodniji za preživljavanje!? Tim pre što je tržište knjiga preplavljeno sličnim priručnicima – od toga kako jesti a smršati do toga kako se za pet minuta obogatiti.  Otuda sam se silno iznenadila, kad sam u novinama  posle dugo, dugo vremena, natrčala na ovu reč u odumiranju – članak beše posvećen jednom mladom stručnjaku  koji je odbio da je krije i otišao negde daleko u svet, tamo gde je ova osobina opstala na listi poželjnih.  Sopstvenom skepticizmu pripisala sam prvu misao koja mi se nametnula da je reč o neiskusnom uredniku koji je već kažnjen za takav ozbiljan uredjivački propust kad sam, nedugo zatim, otvorila novine koje su, doduše na skromnom prostoru, slavile uspeh  naših matematičara na medjunarodnom takmičenju. Odmah potom  sa iznenadjujućom medijskom pažnjom propraćen je visok plasman dečaka kog je impresivni lični QI  na testovima MENSE  stavio rame uz rame sa najzvučnijim svetskim imenima i najvećim mozgovima.

Ipak se okreće, što reče Galilej. Nešto se svakako krupno dešava, pomislih kada se naveliko i naširoko poče pisati i govoriti o godišnjici rodjenja  Nikole Tesle, tog veleuma sa planetranom reputacijom i jednog od  Trojice  veličanstvenih iz srpske intelektualne riznice – Tesla, Pupin, Milanković. Koliko pre deset godina,  šestdesetogodišnjica Pupinove smrti  prošla je u mukloj tišini, potpuno nezapaženo, ako se izuzme mala svečanost u rodnom  Idvoru koju je priredio seoski učitelj. A da ne govorimo o tome da za Milutina Milankovića mnogi nisu ni čuli, a kamoli da znaju po čemu je zaslužan čovek koji je najpreciznije izračunao protok vremena. To javno poklonjenje umu, sa svim nespretnostima, preterivanjima i protokolarnim ispraznostima, konačan je vesnik i neoboriv dokaz da se pamet, na mala vrata, stidljivo i skromno, ipak vraća u modu. Sad, dozvoljam, svakom trendu treba vremena da bude prihvaćen ali mi se čini da je to nezaustavljiv proces u kom će, svako ko ga ima, moći bez stida da  prikaže i pokaže svoj mozak, bez straha da će biti osujećen, prokažen ili prognan.

Pamet ima cenu

Nisam sasvim sigurna da li u pitanju samo pažljivije čitanje i slušanje ali mi se čini da je svuda okolo sve više priče o umovima. Šta više, nije reč samo o etikeciji u komunikaciji, znate na šta mislim: “O, baš mi je drago što smo se upoznali. Čuo sam da ste vrlo umni!” već, rekla bih o sistematskoj funkcionalizaciji  tudje pameti.  Sa dolaskom stranog kapitala, kad su po sveže privatizovanim kompanijama pozapošljavane sve sestre, tetke, strine i ostala familija, nastala je prava pomama za obrazovanim (čitaj: pametnim) kadrovima koji će umeti nešto i da rade. Pitanje daljeg razvoja, a neretko i samog opstanka počelo je da zavisi upravo od onih koji su se godinama mimikrično skrivali u nastojanju da prežive sopstvenu pamet. Oni su sada neretko ključni nosioci poslova i razvojnih funkcija u preduzećima koja njihovu pamet visoko vrednuju  i isto toliko plaćaju.

Priča koju mi je pre par godina ispričao uspešan poslovni čovek  koji je svoju pamet izvezao u beli svet dok je ovde bila u nemilosti i koja mi je tada zvučala  kao bajka, danas i ovde poprima hiper realistične  elemente.  Vlasnik ugledne kompanije za koju radi, na prvi naslućeni nagoveštaj njegovog odlaska, u holivudskom stilu i okruženju postavio mu je direktno pitanje: “Kolika je cena vašeg ostanka?” Taj prepametni čovek još uvek radi za istog poslodavca iako je imao na umu da se vrati ostarelim i onemoćalim roditeljima, u zavičaj iz kog se otisnuo u beli svet. Jednostavno, ponuda koju je dobio bila je neodoljiva.

Kao dobar vic nedavno se prepričavala poslovna dogodovština  jedne ekstra pametne poslovne žene koja je godinama unazad muku mučila sa svojim viškom inteligencije jer  je nikako nije uspevala pretvoriti u pristojan doručak deci, dobre cipele, a kamoli u neko  skromno porodično letovanje. Elem, nju, učaurenu u preživljavanje, još uvek nenaviknutu na  nove modne trendove, iz konkuretske kuće u usponu krenu da lobiraju da predje kod njih. Na pitanje koliko sada zaradjuje, ona je stidljivo i zatečeno, odgovorila “dovoljno”. “Dobro, daću Vam tri puta dovoljno da radite za mene.” Danas je to samosvesna žena koja svoju pamet ponosno pokazuje i tržišno valorizuje, stasala od nesigurne vlasnice visokog  IQ do zagovornika teze da nije dovoljno imati  dobar um već da je glavna stvar upotrebiti ga dobro.

Najzad,  ono devojče sa šifrom «ekstra, super, strava, kul i znači» s početka ovog teksta pre neki dan me upita šta znače reči ekstravertan i introvertan,  juče mi zatraži Dostojevskog na čitanje, a u opis svog poslednjeg društvenog izlaska uvela je par njoj potpuno novih reči koje su definitivna potvrda da mladi hoće da koriste mozak samo kad otkriju da im je zbog nečeg potreban.

Otuda nekako iz sve snage navijam za ove nove modne vetrove, ne upuštajući se previše u analize uzroka dosadašnjih trendova, niti u neizbežna preterivanja i izvitoperenja kad je novi trend u pitanju. Uz opasnost da budem proglašena globalistom, apsolutni sam zagovornik njihove teze da je će u 21.veku glavna konkuretska prednost biti – inteligencija.

Naravno, uvek će biti onih koji će da bi bili u trendu, poželeti da kupe i pamet, kao što kupuju kapu ili bilo šta drugo. Ali to je već tema neke druge priče.

Stana Šehalić

časopis Knjižar, 2005.

 ps. neke od konstatacija iz teksta bih rado izbrisala ili bar modifikovala ali kao nepopravljivi utopista želim da makar potajno verujem u njih...a nije u redu ni menjati tekst....

(NE)MOĆ LEPOTE

........Lepota ima moć koju joj daje sposobnost da u onima koji je vide pokrene nešto čime brzo i lako, tako im izgleda, pobeđuju prazninu života; što je najvažnije – potpuno. Lepota, međutim, svojom moći ne jemči ni ljubav ni sreću. Ona  jeste opasna, ali nije samim tim manji  izazov sivom opstanku u surovom svetu. Nadu kakvu budi u onima koji su okruženi zlom i nesrećama ovog sveta, ništa ne može da zameni. Obožavanje lepote, dopadanje ispunjeno poštovanjem, želja, požuda, san o sreći zbog blizine lepog bića i njegovog posedovanja, i rat koji se oko lepote vodi – ne samo Trojanski, već i oni manji ratovi, svakodnevni, u svim vremenima – sve to počinje u istoj tački. Haos sveta u dobroj meri počiva na nerazmrsivosti raznih duševnih stanja i pokreta izazvanih lepotom. „Oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi“- zapisao je naš nobelovac Ivo Andrić ........

Izvod iz priloga "(NE)MOĆ LEPOTE"

objavljenog u časopisu "Knjižar"

Stana Šehalić

'Izdavanje'  knjige

...........Najčešća fraza kojom se pisci i urednici koriste u međusobnoj komunikaciji je 'izdavanje knjige'. Otuda, na početku, mala digresija – 'izdaje' se samo domovina, bar tako tvrde jezički stručnjaci. Knjiga se objavljuje, publikuje, štampa.....

Nekako mi se čini da bi se većina savremenih pisaca koji zakucaju na vrata urednika, uvredila pominjanjem Lava Tolstoja za koga kažu da je šesnaest (i brojem: 16) puta prepisivao „Rat i mir“ sve dok nije bio zadovoljan konačnom verzijom, kao i nekih drugih književnih veličina koje su samokritično svoja dela godinama držali u ladicama, prekrajali, prepravljali i skraćivali, dok ne  sazru za  prvi susret s izdavačem odnosno urednikom.  Da ne govorimo o strogim ličnim kriterijumima nobelovca Ive Andrića koji je objavio svega tri romana i nekolicinu pripovedaka, a čija je obimna nepublikovana zaostavština vrednija od stotina objavljenih knjiga. I čija je svaka rečenica – sentenca! Njegov stav prema sopstvenom delu dobar je putokaz kako se stvara kvalitet. Još samo kad bismo umeli i hteli da čitamo znakove pored puta!  Susret sa šarmatnom mladom damom koja je imala manje od dvadeset godina  kada je došla kod mene sa svojim prvim delom od nekih šeststotina stranica, potvrdio je bojazni da je odnos prema sopstvenom delu daleko od andrićevskog.. Na opasku da bi rukopis možda trebalo malo da odleži  i da ona sama stvori neophodnu distancu, sa koje će pažljivije sagledati mogućnosti da rukopis koriguje i skrati, uvređeno i ljutito je odbrusila da ona nema vremena da čeka (!?) i da na rukopisu, što se nje tiče, ni zarez ne treba menjatii. Priznajem, u takvim neugodnim situacijama, uvek biram delikatnost kao pristup – iz dva razloga. Prvi je da ne povredim bilo čiji trud, rad, pa  i uvek bar pomalo prisutnu sujetu, a drugi da stalnim podsećanjem kako su Margaret Mičel odbila ravno trideset četiri urednika pre nego je njen bestseler „Prohujalo s vihorom“ doživeo planetarnu popularnost, zakočim sopstvenu uredničku dogmatičnost u koju većina urednika neosetno kad-tad sklizne.

Ipak, svako ko želi da postane pisac, trebalo bi da se oslanja na uredničke sugestije, među kojima je prva: „Učinite svoje delo vrednim štampanja”, a to znači prihvatanje argumentovane primedbe i rad  na rukopisu na ozbiljan i temeljan način. Često se tajna uspeha krije u višestrukom brušenju i skraćivanju, a ne u gomilanju stranica. Začetnik moderne arhitekture Ludvig Mis van der Roe, čije se građevine  odlikuju čistim formama i rafiniranom elegancijom, modifikacijom univerzalnog filozofskog principa “Manje je više”stvorio je neprevaziđeni estetski princip na koji se danas pozivaju dizajneri, stilisti, umetnici, kreatori. Ovaj princip u hiperdinamičnom ritmu u kom živimo i u kom većina nema vremena da čita, trebalo bi da postane jedan od vrhovnih i za književne stvaraoce.........

Stana Šehalić

iz teksta

"Knjigo moja, pređi na drugoga"

časopis "Knjižar" 2013.