среда, 26. децембар 2012.

Ničeg previše

Ničeg previše
Taj pomalo zaboravljeni prirodni princip ravnoteže, čija je vrednost devalvirala na berzi sumnjivih životnih formula savremenog doba, nije utkan samo u religijska učenja. „Mera u svemu“, rekoše stari Grci, ili „Ničeg previše“, ponoviše Rimljani. U svetilištu grčkog boga Apolona u Delfima, isklesan je u pročelju hrama. Kroz istoriju variran na najrazlićitije načine, u mnogim oblastima, uvek je počinjao od onih najumnijih, superiornih u odnosu na okruženje i uvek je produkovao sjajna dela, ideje i trendove – od mode preko arhitekture do  sveukupnog stila i načina života. Pitanje mere skoro da je postalo graničnik kojim se neumitnim sudom vremena odvajalo „žito od kukolja“, međaš koji je odvajao stvarne od kvazi vrednosti.
Začetnik moderne arhitekture Ludvig Mis van der Roe, čije se građevine  odlikuju čistim formama i rafiniranom elegancijom, neprolaznu privlačnost crpu upravo iz Van  der Roevog slogana „Manje je više“. U  potrazi za arhitekturom koja će biti ogledalo života u dvadesetom veku,  modifikacijom univerzalnog filozofskog principa stvorio je neprevaziđeni estetski princip na koji se danas pozivaju dizajneri, stilisti, umetnici, kreatori...Na ovaj princip skoro panično se pozivaju lekari, nutricionisti, ekolozi, upozoravajući na nesagledive posledice prekomernosti.
Prekomernost je, od ličnog stava pojedinca neosetno postala globalna pojava, koja se već može zvati gorućim problemom opstanka. Minimalizam kao globalni princip ima sve više zagovornika čak i kad je reč o broju stanovnika koje planeta može izdržati. Od svega što raste na kugli zemaljskoj, najbolje uspeva i najbrže se razmnožava čovek, stvorenje koje je Zemlju stavilo pod kontrolu u meri koja mu se, kako stvari stoje, samom može obiti o glavu. Kako statističari procenjuju, sada na Zemlji živi 6.574.666.412 stanovnika. Ali, ako je tako bilo juče, danas već nije. Brojite do deset i već se rodilo 29 dece. Slobodno dodajte toj cifri bar još 250.000 novih žitelja koji su svet ugledali u poslednja 24 časa. 


 Može li Zemlja da izdrži toliku populaciju? Jedni naučnici kažu - mnogo nas je, drugi su suprotnog mišljenja, treći govore da se to pouzdano ne zna. U katastrofističkim procenama i prognozama, najdalje je otišao „neomaltusijanac“, dr Erik Pianka, profesor ekologije sa Teksaškog univerziteta, koji je na jednom predavanju izjavio da svetsku populaciju treba svesti na svega milijardu duša i da u tom pravcu treba preduzeti rigorozne mere koje se maltene graniče sa istrebljenjem dela ljudske populacije.  „ Ako mi ne budemo kontrolisali svet, učiniće to priroda umesto nas, i to na način koji nam se neće svideti.“  - rekao je dr Pianka odgovarajući na optužbe da je zla kob.
Stana Šehalić
iz priloga MANJE JE VIŠE
 časopis "Knjižar"

среда, 19. децембар 2012.

Deda mraz - legenda koja traje

Deda  Mraz - legenda koja traje
Legenda o darežljivom debeljku u crveno-beloj bundi traje gotovo sto trideset godina. Od davnina su uticaji raznih naroda, kultura, religija, bojili i docrtavali sadašnji portret darežljivog gospodina Mraza.
Početak mita najčešće se vezuje za svetog Nikolu - zaštitnika mornara i putnika. Jašući na belom konju, Nikola Čudotvorac posećivao je i darivao decu koja su tokom godine bila dobra. Mali, pospani domaćini u prozoru bi ostavljali čiste cipelice u koje bi sveti Nikola spuštao poklone.
Sadašnji, širom sveta prepoznatljivi imidž Deda-Mraza, početkom 19. veka, utvrdili su, ko bi drugi, do preduzimljivi Amerikanci. Profesor Klement Mur daleke 1823. godine napisao je pesmu svojoj deci o dolasku svetog Nikole. Njegov zemljak, slikar Tomas Nast, pedesetak godina kasnije, inspirisan ovim stihovima, nacrtao je prvog Deda-Mraza, kakvog danas prepoznajemo.
Uvek nasmejan i dobroćudan, a svuda drugačijeg imena. Malim Japancima je Santono Odžisen (Ujka Santa), Italijani ga oslovljavaju sa Babo Natale (Otac Božić), za žitelje Kostarike, Kolumbije, Meksika on je Ninjo Hesus (Dete Isus). Kod nas je do Drugog svetskog rata poklone delio Božić Bata. Obavezno kao sedokosi deka, rumenih obraza, sa crveno- belom kapom i vrećom poklona.
Vremenom je legenda, na žalost mnogih, komercijalizovana. Početkom 20. veka "Koka-Kola" je lansirala kampanju sa dragim licem, novac je počeo da se vrti, a bajka da se plaća.
Da li iz želje da razotkriju magiju, ili utvrde baš suprotno - postojanje svemoćnog debeljka, čak su se i ozbiljni naučnici uključili u rasprave  - postoji li ili ne?! Oni su se bacili na  naučne  proračune o aktivnostima Deda Mraza.
U jednoj jedinoj novogodišnjoj noći, deka, čije se godine ne znaju, obiđe oko 110 miliona domova. Zbog toga bi samo u jednoj sekundi morao da zakuca na vrata 967 kuća. Njegove sanke bi pri tom trebalo da jure 1.080 kilometara u sekundi, što je čak 3.200 puta brže od samoga zvuka. Ako bi svakom mališanu ostavio poklon, ne teži od kilogram, saonice i vreća za darove morale bi da izdrže teret od skoro 500.000 tona!
Zoolozi takođe nisu sedeli dokoni. Saznali su da sanke vuku obavezno ženke irvasa. Jer, mužjacima uoči Nove godine, zbog hormonskih promena, otpadaju rogovi, a naravno, svi znamo da su glavni vozači gospodina Mraza vlasnici prelepih rogova.
U sticanju prestižnog zvanja Deda-Mraza, širom sveta otvorene su škole. U Kopenhagenu, tokom leta, kada agilne čičice nisu toliko zauzete, organizuje se Svetski kongres. Raspravlja se o važnim pitanjima. Poput onog, da li je Deda Mraz iz Finske jedini autentični na planeti?! Da li su klompe prevaziđena obuća? Zašto se u Brazilu bune protiv čupavih i toplih brada i kapa ......?