четвртак, 22. септембар 2016.

IZMEĐU NEIZBEŽNOG I NEDOSTIŽNOG




„Tajna života je da se pada sedam,
a ustaje osam puta.“
Paolo Koeljo

Kažu da je Bog, stvarajući svet, dugo mislio gde je najsigurnije da sakrije od  nesavršenog ljudskog bića, njegovu najvažniju tajnu, kako bi ga sačuvao i zaštitio od sopstvene radoznalosti. U dubokoj pećini? Na dnu okeana? Na nebu, među zvezdama? I konačno se odluči da sakrije tajnu u samom čoveku jer  se ovaj nikada neće dosetiti da je traži u sebi – tako blizu a tako daleko...                                 .                                          
Pokazalo se da je Tvorac bio u pravu. O sebi znamo daleko manje nego o Zemlji, okeanima, dalekim zvezdama. Čovek je sam sebi ostao najveća terra incognita, jednako tajanstvena i izazovno neistražena kao najudaljeniji svetovi galaksija na rubu kosmosa. Religije su dugo uspešno promovisale svoje pravo na znanje o najvažnijim tajnama kog su ljudska bića bila nedostojna i do kog su mogla stići samo posredno – verom, nikako sopstvenim naporima.
Zavirujete li i vi u sebe i tražite li svoj unutrašnji svet koji se po pravilu otvara samo svom vlasniku jer je on za svakog  neponovljiv i jedinstven. Dopuštate li drugim ljudima da odškrinu zavesu vaših tajnih svetova? Zašto se onda ne razumemo međusobno? I zašto često ne razumemo same sebe?
Lutajući ovih vrelih dana odajama sopstvene duše s uverenjem da se bar malo poznajemo „družeći“ se tolike godine, shvatam da uskovitlani nemiri donose sve više pitanja a sve manje odgovora, i mislim kako taj svemudri Bog možda ima pravo jer kad bismo znali unapred sve odgovore, šta bi nam uopšte značilo postojanje? Možda baš ova noć ili naredni dan pretumba još jedan mali život u trenu. Čitavog života čovek se batrga da se popne na vrh merdevina, a kada mu to najzad pođe za rukom, otkriva da je prislonjen na pogrešan zid. Mučimo se, borimo za nešto, kopamo i rukama i nogama, i odjednom....tras! Shvatamo da ništa nema smisla. Da je sve bilo jedna obična iluzija. I posle životnih sunovrata, kada smo prinuđeni da raščistimo sa pojedinim iluzijama, neka nepoznata sila nas opet izvuče na površinu. Život se nastavi, tajnovit i nepredvidiv, a poneko tek tada shvati da  je oslobađanje od iluzija jedini mogući način da promenimo odnos prema životu. 

U takvom raspoloženju (ništa na ovom svetu ne biva slučajno!) „našla“ me je knjiga ruskog psihoterapeuta Andreja V. Kurpatova „Kako promeniti odnos prema životu“, pitka, ironično duhovita priča o najdražim iluzijama kojima se „pokrivamo“ kao uplašeno dete u mraku, čekajući da prođe još jedan životni tornado. Definišući ih sistemskim greškama u opažanju, Kurpatov razlikuje četiri osnovne vrste iluzija koje, zamagljujući odnos prema stvarnosti, stvaraju problem, nudeći, na osnovu psihoterapeutske prakse, po pet rešenja za odricanje od svake, a sve u cilju boljeg i lepšeg života.

Iluzija opasnosti – učili su nas da se bojimo

Prva univerzalna iluzija, preneta od strane roditelja još u detinjstvu a podstaknuta sa brigom o budućnosti i strahom od bolesti, smrti, neizvesnosti... Rečenice: „Ne idi daleko, izgubićeš se!, Ne pričaj  s nepoznatim ljudima“ samo su neke od sugestija kojih se sećamo iz detinjstva. Rečenice u osnovi poučne, ali obojene dramatizacijom roditelja što dete ne razume i utoliko ih doživljava pretećim. Zaplašivanje je odraslima najzgodnije sredstvo vaspitavanja deteta, ali „učenje plašenjem je najsuroviji način za usmeravanje na određeni model ponašanja koji od najranijeg detinjstva gradi neurotičare,“ konstatuje Kurpatov. Naš mozak je ustrojen da stalno gleda u budućnost u nadi da će sagledati sve opasnosti, a u želji da predupredimo sve nevolje koje projektujemo kao moguće, postajemo uplašeni i uznemireni. Mnogo više od životinja koje, pak, imaju više realnih razloga za strah. 

Protivotrovi

1. Zamenite iluziju realnošću. Nije problem u uzrocima (oni su najčešće smešni), već u osećanju straha. Zbirka sopstvenih pretpostavki  blokira nas u začarnom krugu dok usmeravanje pažnje ka onom što se zaista dešava a ne ka onom što će (možda) biti otvara vrata.  

2. Prevarite prevaranta „U situaciji koja vas plaši, ponašajte se kao da ne osećate strah“, savetuje Kurpatov. 

3. Igrajte igru s vremenom. Čim osetimo strah, oslanjamo se na prethodno iskustvo i počinjemo da predviđamo opasnosti. Tako gubimo na vremenu. A prema sopstvenim strahovima i nemirima ne bi se bilo loše odnositi bez pijeteta, gledajući ih „s visine“ – tako će od velikih postajati mali i beznačajni.

4. Ne prizivajte ih, same će vas naći. Misli se na opasnosti. Zašto ih dozivamo kada nas one sigurno neće zaobići?! Zapravo, nekada dolaze iz sasvim neočekivanog pravca. No, to svakako ne znači da treba prelaziti ulicu na crveno svetlo.  
                                                   
5. Ne gubite cilj pred sobom. Ako imamo (a svako ima) prioritete, onda je red da se tako pred njima i postavimo. Drugim rečima, šta je važnije, vaš životni cilj ili neka svakodnevna sitnica zbog koje se nervirate, ne možete da spavate i slično?

Iluzija sreće – bajke za odrasle

Naši snovi i želje se redovno razbijaju o grebene realnosti, a mi bivamo izbačeni na pusto ostrvo. Tamo je hladno i sami smo. Svakako, scena svetlosnim godinama udaljena od pojma sreće iako neprestano slušamo da je sreća ovde, onde, dva koraka ispred, samo malo levo..... Šta da radimo da naše nade ne doživljavaju krahove? „Treba da shvatimo da su sreća i naša iluzija o sreći dva različita pojma“, smatra Kurpatov. Osnovni i jedini „lek“ je prepoznati da određeni snovi nisu realni.                                               

Protivotrovi

1. Život umesto fikcije. Radost se ne nalazi u stvarima. Ona je u nama samima! Onaj ko „namenski“ traži sreću, obično je ne nalazi. Sa srećom je kao sa pticom u kavezu: ako je zarobimo, neće ni pevati, ni živeti, a ako je samo hranimo, biće radosna i dolaziće nam. Sama.               .                                                                                                                                                                        
2. Životni popis. Napravite listu pozitivnih stvari, savetuje autor, i videćete da ima razloga za radovanje. Lekovito je ako naučimo da budemo zahvalni.                                                        

3. Magična reč: dosta! Iluzija sreće nam sugeriše nedostatak. Živimo s osećanjem hroničnog manjka. Nedovoljno novca,  ljubavi i slično. Uvek malo, uvek nedovoljno. „Jedini protivotrov poguban za neman nezahvalnosti je blagoslovena reč: dosta“, kaže Kurpatov. Tek kada kažemo da imamo dovoljno, počećemo da stičemo.                                       .

4. Rad i trud.  Iluzija je da sreća dolazi sama. Zdrav razum govori da se za nju treba boriti. Puko očekivanje skrštenih ruku ne donosi rezultate.                          

5. Moguće i dostižno. Ako želimo da budemo zadovoljni i spokojni, sledeći princip je nešto što treba ispisati velikim slovima: „Ne pokušavaj da izbegneš neizbežno i da dostigneš nedostižno!“. Srećan čovek je onaj koji ide ka realnim ciljevima mada nas je mnogo koji oplakujemo svoje nedostižne snove.

Iluzija patnje – ah, to uzvišeno mučeništvo!

Kada smo grešili u detinjstvu, mogli smo da računamo da će nas poštedeti ukoliko pokažemo znake patnje, odnosno kajanja. Ne znam za vas, ali ja sam svakako imala više prilika da gledam maestralne izvedbe patnje na sceni života, korišćene funakcionalno i za odbranu i za napad, za privlačenje pažnje i zadržavanje onih koje želimo. „Tako se razvija iluzija patnje, koja postoji samo zahvaljujući našem verovanju u nju. Podsvesni mehanizam: patnja može da me spasi od patnje, treba zameniti pozitivnim: nisi onoliko nesrećan koliko ti se čini!“ uverava nas Kurpatov. Ukoliko volimo naše uloge, treba da znamo da one zavaravaju samo nas, ili, još ponekog, ali samo nakratko.  

Protivotrovi

1. Zašto?  je prvo pitanje kojim se možemo suočiti sa realnim uzrocima naše patnje, ukoliko oni uopšte postoje. Pred nama uvek stoji izbor koji možemo (i trebalo bi) da pravimo. Ako u odgovoru ne pronađete smisao svoje patnje, ova iluzija će polako izgubiti svoju moć.                                       

2. Ne vredi plakati! „Bunar iz kojeg crpete smeh mnogo se puta napunio vašim suzama. Zar može da bude drugačije?“ pita se Halil Džubran. Dakle, patnja nije moguća bez samosažaljenja. Šta radimo kada patimo? U nedostatku drugih koji bi to činili, sažaljevamo sami sebe. „Ako prestanemo da sami sebe žalimo, iščileće kao dim i naša patnja“, kaže Kurpatov.                                       

3. Drugi nas vole jake. Iskreno, ko voli da u svom okruženju predugo „gaji“ osobu koja stalno jadikuje, žali se, optužuje, ili, samo, jednostavno, pati? U životu je i tako previše nevolja i komplikacija da bi neko, i pored najbolje volje, bio spreman da vas baš takvog voli. Verujte, iako ponekad izgleda kako krhke napaćene duše više dobijaju, drugima smo potrebni jaki. I to nije ni neprirodno ni egoistično.                                                 

4. Šta stoji iza patnje? Spremite se za otrežnjenje: „Iza svake naše patnje stoji strah, glupost ili bol“, obznanjuje autor. Dakle, ako pravilno identifikujemo uzrok svoje patnje, ako odmotamo to klupko, patnja gubi svoje „plemenito lice“, a mi možemo kvalitetnije da živimo.                                  

5. Što dalje – to bolje. Razmislite, koja vam se izjava više dopada: „Sa mnom nešto nije u redu i samo može da bude još gore“ ili „Sa mnom je sada sve u redu i ubuduće može da bude samo još bolje“. Za koju želimo da se poklapa sa našom stvarnošću?                                      

Iluzija međusobnog (ne)razumevanja

Kada govorimo o ovoj iluziji, govorimo o svojoj želji da se drugi potpuno saglase s nama, da prihvate naše argumente i da počnu da misle kao mi. Nije čudno, s obzirom na to da smo odrastali na bajkama u kojima se akteri savršeno razumeju, a da nisu ni videli jedno drugo. S takvim predstavama iz detinjstva, često se dogodi da prođe i čitav život, a da se suštinski ne zapitamo: postoji li makar i jedan čovek na svetu koji nas razume i poznaje bolje od nas samih? Slutite, odgovor je, ipak, ne! Da li je to neoboriv alibi za usamljenost?                                          

Protivotrovi

1. „Ne“ je „Da“. Početak svakog saznanja je priznanje sopstvenog neznanja. Na početku puta oslobađanja od ove iluzije, takođe je priznanje: ne razumemo druge, oni nas ne razumeju. Obično već na početku kontakta sa nekim kreiramo sliku o njemu i ubrzo smo uvereni da ga dobro poznajemo. Kada osoba postupi na način koji ne očekujemo, neminovno sledi razočaranje. Ne plašite se da svojim pretpostavkama kažete: Ne!                                                  

2. Odustanite od zahteva. Svi imamo ponekog u okruženju ko je sebe doveo do nemogućnosti da ostvari bilo kakvu trajniju relaciju jer uvek i od svakoga očekuje da pogodi njegova očekivanja, izađe im u susret, da mu jednostavno čita misli. Pošto je to nemoguće, relacije ne opstaju, a u svakoj sledećoj takav traži novo „rame za plakanje“, novog „psihoterapeuta“....I tako u nedogled...          

3. Drugi čovek je drugo biće. Čak i kad se uloži najvći napor da se razume drugo biće, drugi čovek je - drugi čovek. Utoliko, naše dobre namere i saveti možda ne „igraju“, jer samo mislimo da znamo šta je za drugog najbolje. Zato, uvek valja dobro razmisliti da li smo dovoljno otvoreni za drugog, pre nego se upustimo u bilo kakvo savetovanje.                                             

4. Podrška bez reči. Dešava se da smo i sami nesposobni da jasno artikulišemo šta želimo. Iako rađe i češće posežemo za podsticajem i podrškom drugih ljudi, trebalo bi da umemo sami sebe da „podignemo“. Naučnici su utvrdili da je samopodsticanje jedan od najvažnijih mehanizama koji nam obezbeđuju uspešno funkcionisanje. „Ako hoćete da imate podršku svog okruženja i da živite u slozi sa samim sobom, budite veoma delikatni prema sopstvenim rezultatima“, savetuje Kurpatov.

5. Hvala tebi koji me ne razumeš. Prihvatanje i podrška od strane nekoga ko  vas prosto voli takvog kakav ste često je važnija i od samog razumevanja. „Bolje je da te ne razumeju a vole, nego da te shvataju, ali ne vole. Ko nas voli, podržaće nas i kada ne razume sasvim o čemu se radi,“ zaključuje Kurpatov.
                                                                           *******
Naravno, lična je stvar svakog od nas želi li se osloboditi svojih iluzija koje nas često skupo koštaju,  napraviti generalno spremanje svog bića i izbaciti iz svog života nagomilano smeće. Lakše je ponekad  stići do dalekog sazvežđa ili zaroniti u neistražene dubine okeana nego zagrebati po sopstvenoj duši.  Iako sam u dahu pročitala knjigu složivši se sa skoro svim demistifikacijama, već znam da ću neke  najdraže iluzije ipak sačuvati. I ne samo zbog toga što mi je lakše da budem ogrnuta njima kao najmekšim kašmirskim šalom već i stoga što mi se čini kako Sveznajući s početka teksta ipak nije slučajno sklonio od nas najbitnije. Kao što reče Šopenhauer: “Sve u životu nam govori da je čoveku suđeno da u ovozemaljskoj sreći otkrije obmanu, običnu iluziju. Duboko u samoj suštini stvari, zbog toga i postoje zagonetke“.
Stana Šehalić
Fotografija preuzeta sa Googla

4 коментара:

  1. Nosce te ipsum, rekoše stari latini još davno i bili do danas u pravu. Samo, još se nije rodio taj koji je upoznao sebe samog, sasvim ;) Tako da, smernice, ili ti saveti iz knjige jesu dobri, ali, kako rekoste, saćuvaćete neke iluzije, upravo to. Ne deluju, uvek ;)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, draga Olja, tačno tako..između neizbežnog i nedostižnog katkad plovimo, a češće plutamo..

      Избриши
  2. "Lutajući ovih vrelih dana odajama sopstvene duše s uverenjem da se bar malo poznajemo „družeći“ se tolike godine, shvatam da uskovitlani nemiri donose sve više pitanja a sve manje odgovora". To se, otprilike, dešava svaki put kada se sučelimo nas dve - ja i ja - jer sam uvek sama sebi tužilac, sudija i egzekutor. Svesna sam da idem u drugu krajnost, da valjda samo sebi ništa ne praštam. Moja Stano, ti koja tako retko pišeš, a trebala bi zbilja to malo češće činiti, sa svima bih ja lako, da mi nije - mene.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Na tom fonu smo se, uverena sam, i prepoznale...suštinu su rekla "sa svima bih ja lako..."

      Избриши