понедељак, 01. април 2013.

ŽIVOT "ZA PONETI"





"Zadivljuća umetnost života su osećaji,
 osećaj da postojimo,
čak i u boli."
Lord Bajron


Postoji jedna divna knjiga koju sam „otkrila“ u svoj njenoj lepoti i slojevitosti tek kad sam je prerasla po hronološkom uzrastu – „Alisa u zemlji čuda“. Stoga sam je stidljivo, kad niko ne vidi, čitala kao odrasla devojka, krijući je na najčudnijim mestima da me neki slučajni „nalazač“ ne ismeje. Oh, kakvog li olakšanja kad sam rođenjem svoje dece dobila  mogućnost da legalizujem prisustvo ove knjige u svom životu, da je iznova čitam i držim na vrlo vidnom i javnom mestu kao nezaobilazan deo procesa edukacije i odrastanja potomstva! Sa rečima koje kao da je neko namerno ispreturao i nelogičnim konstrukcijama u rečenici, u kojoj je sve i moguće i nemoguće istovremeno, priča podseća na sam život i stoga je ovo delo iz 1865.godine (!!!)  postalo jedna od najomiljenijih i najčitanijih priča svih vremena. I verujte mi – ne samo među decom.

Alisa ipak stanuje ovde

U beskonačnom nizu knjiga na policama, sa kojih povremeno obrišem nataloženu prašinu, priča koja se sjajno poigrava sa logikom čeka neke nove klince, decu moje dece, pred kojima će opet oživeti svet atropomorfnih stvorenja, svet apsurda koji se iz mašte preselio – pravo u realni život u kom se manje-više svi ponekad osećamo kao Alisa u zemlji čuda.

Do tada, stvarnost sve sličnija bajkovitoj priči engleskog pisca Čarlsa Latvidža Dodžsona sa pseudonimom Luis Kerol, često me navraća pravo na policu na kojoj stanuje Alisa u potrazi za dobrim (ne)logičnim odgovorima na nelogične situacije, kao na primer kad, u pokušaju da nađe izlaz iz sveta u kom se slučajno našla i koji ju je zbunjivao, radoznala Alisa vodi ovakav dijalog sa Mačkom:

"Da li bi mi, molim te, rekao kako bih mogla izaći odavde?"
"To u dobroj meri zavisi od toga  kuda želiš da stigneš", reče joj Mačak.
"Nije mi baš bitno kuda", reče Alisa.
“Onda nije važno kojim putem ideš", uzvrati joj Mačak.

Na ovaj pasaž podsetilo me jedno od skorašnjih istraživanja po kom se 90 odsto korisnika komjutera u Srbiji  nalazi na društvenoj mreži Fejsbuk. Slična je situacija i u svetu, u tome bar ne zaostajemo previše. Ugodno “skriveni” ispred ekrana, lenjo raskomoćeni, “družimo” se, ne samo s virtuelnim, već i sa  prijateljima iz stvarnog sveta, sa kolegama, pa i sa sopstvenom decom. “Fejsuju” kolege s kolegama, nastavnici s đacima, mega zvezde s obožavaocima, pisci s čitaocima, vladine i nevladine organizacije, ljubavnici, preljubnici, bivši školski drugovi. Valjda smo tako bolji, lepši, pametniji i mi njima i oni nama. Živimo jedan imaginarni društveni (!!!) život u kom pokazujemo sebe onakvima kakvim bismo želeli da budemo umesto da sednemo u neku baštu, kafanu, ili samo na neku klupu i da se ispričamo gledajući se u oči, ta ogledala duše koja nikad ne lažu. Na toj i sličnim mrežama nema ni smeha ni suza, ni radosti ni tuge, ni ponosa ni očaja, uzleta i potonuća. Nema aroma i mirisa, snažnih osećanja, uspona i padova. Sve je besprekorno uređeno, a neko je umesto nas osmislio zadate staze kojima se možemo kretati.

Fejsujem, dakle postojim

Da li je Fejsbuk samo moderna verzija Alise u zemlji čuda? Samo iskonska potreba ljudskog bića da se negde skloni od teško nosivog bremena realnosti? Ili dokaz da čovek nikad ne odraste? Možda. Ali čak i ta zagubljena devojčica iako se lepo zaigrala, ima svest o tome da to nije njen svet i  potrebu da izađe iz njega. Članovi ove drušvene mreže međutim zaranjaju sve duže i dublje u nju, sve manje zainteresovani za stvarno okruženje i bića u njemu. Vrlo indikativan, poučan, pa i drastičan primer posvećenosti Fejsu je način na koji ga konzumira jedna ovdašnja profesorka srednje škole koja je dete i muža poslala na slavu kod svojih teško bolesnih roditelja ostajući sa svojim virtuelnim prijateljima. Šta tek reći za majku koja nije videla svoju trinaestogodišnju kćerku par meseci jer kako kaže “stalno su na vezi preko fejsbuka”. Po bizarnosti se nameće priča o dvoje sredovečnih koji su otkrili čar ljubavi ali se vole isključivo elektronskim putem!!! I tako već treću godinu. Sve ono za šta je doskora u svesti prosečnog ljudskog uma bio neophodan vrlo blizak fizički kontakt, oni obavljaju svako sa svoje strane elektronskih “vodiča” kroz život. Primera beskonačno mnogo, svaki pomalo “uvrnut” na svoj način i svaki dovoljno udaljen od razuma, zdrave logike i života.

Poput one medijski nametnute dileme od pre par godina “pušenje ili zdravlje” posle koje su su i nepušači palili cigaretu, razlozi sveprisutnosti društvene mreže mogli bi se definisati dihotomijom  “Fejsbuk ili realni problemi” i – eto odgovora zašto nas se toliko preselilo iz sopstvenog života u virtuelnu društvenu mrežu, s tendencijom da mu to postane trajna adresa postojanja. Ali šta sa stvarnim životom? Kada i kako natrag? I šta ako u toj stvarnosti, kad jednom ipak odlučimo da se vratimo – ne bude više nikoga kome ćemo stvarno biti potrebni i ko će biti potreban nama? Kuda to ide naš sopstveni život, jedan jedini koji imamo?

Definitio ne sit negans

Zapamtila sam sa studija kao vrlo važno logičko pravilo  Definitio ne sit negans (definicija neka ne bude odrična) odnosno princip po kom ne treba određivati šta neki pojam nije nego šta jeste. Fejsbuk kao još jedna od  imitacija života je možda najpotpunija negacija vremena i prostora u kom postojimo, negacija samog života za kog svi tvrdimo da nam je važan a kog se sve više suštinski odričemo. Ako nam je zaista važno kojim putem naš život ide, onda je najvažnija odluka koju možemo doneti ona kojom odlučujemo šta je za nas važno. I da shodno tome odredimo prioritete koji ne isključuju neodoljivi šarm drušvenih veza i sličnih kradljivaca vremena.

U iscrtavanju ličnih vremenskih mapa i koordinata, nije se zgoreg setiti pravila 80/20 utemeljenog na anomaliji koju je prvi u 19. veku otkrio ekonomista Vilfred Pareto. Pareto je primetio da kontrolu nad 80 odsto bogatstva neke nacije ima 20 odsto njenih stanovnika. Jednom kad počnete tražiti, otkrićete da ta proporcija važi u mnogim drugim slučajevima. Upravljanje vremenom nije izuzetak - 80 odsto naših rezultata dolazi od 20 odsto napora koje ulažemo. Najbolji sistemi upravljanja vremenom traže najmanje vremena za upravljanje. Ključne reči su jasnoća, struktura i smelost. Suština ovog pristupa mogla bi se sažeti u poruku - posložite svoje ciljeve i zadatke po prioritetima u skladu s jednostavnim sistemom Moram/Trebao bih/Mogao bih.

Bitno ili hitno?

Zagovornik nove paradigme življenja i obnove etike karaktera, Stiven Kuvi u sjajnoj knjizi “Sedam navika uspešnih ljudi” ističe da postoji više izvrsnih načina kako se to može učiniti.  Kuvi je proslavio je princip četiri kvadranta u kojima su koncentrišu aktivnosti i popunjava vreme, tzv matricu upravljanja vremenom. Svaki cilj ili delatnost mogu biti smešteni u jedan od četiri kvadranta:
1.Važno i hitno
2.Važno, ali nije hitno
3. Nije važno, no hitno je
4. Nije ni važno, ni hitno

Iskustva govore da ljudi najveći deo vremena troše u trećem kvadrantu – sačinjenom od raznih poziva, telefoniranja, prekidanja, ometanja, pisanja bezbrojnih izveštaja, popularnih aktivnosti i rešavanja najperifernijih stvari i problema i u prvom kvadrantu - kvadrantu kriznih situacija, “gašenja požara”, stešnjenih rokova.
Hitnost prosto guta. Ona je vidljiva, bučna, dramatična. Pritiska, insistira da se deluje. Zahteva trenutnu pažnju. Hitne stvari su prosto popularne, te se često poistovećuju sa važnim. Proizvod su skoro po pravilu polovična rešenja, frustracije i nezadovoljstva. I dok smo se osvestili, u stresu smo od kog se oporavljamo i relaksiramo u prostoru i vremenu omeđenom nebitnim i još manje hitnim, nastojeći da ga što više proširimo. S energijom potrošenom u  prethodnim, četvrti kvadrant (dangubljenja, trivijalnosti, nevažnih i neobavezujućih prijatnih aktivnosti) ne doživljamo kao bežanje od stvarnosti već kao otklon i utočište od problema. Tu svakako spada i beskonačno “fejsovanje”. Najmanje, često nimalo vremena ostaje za kvadrant u kom bi trebalo najviše boraviti – kvadrant važnih stvari koje nisu hitne. Njih odlažemo sve dok i one ne prerastu u hitne. A upravo tu je mudrost “upotrebe” sopstvenog vremena - naći način kako obaviti ono što je važno pre nego što postane hitno.
Ravnoteža u korišćenju vremena i balansiranje između aktivnosti u sva četiri kvadranta ključ je zrelog pristupa koji je usmeren na življenje umesto na imitaciju života, na stvaranje mogućnosti umesto na rešavanje problema. Takav pristup omogućava i korišćenje svih tehnoloških novotarija kao sredstava koja olakšavaju, ulepšavaju i osvežavaju život a ne kao zamene za njega.

Sa mirisom i ukusom

Tako nekako pokušavam i ja, sve manje sklona apriornom prihvatanju noviteta, da budem u trendu koliko je neohodno ali da sačuvam lični integritet od razornih uticaja na koje kreatori svih ovih doskora nezamislivih tehnoloških čuda nisu ni mislili, kao što Nobel sigurno nije imao na umu nesagledive posledice upotrebe baruta. Smatram srećom što sopstveno vreme još uvek ne merim brojem sati provedenih na fejsu, što mi dan ne počinje već prilično odomaćenom jutarnjom slikom sa beogradskih ulica - “kafom za poneti” koju mladi japiji užurbano ispijaju sa mobilnim oslonjenim na uho. Kada se posle hrane, pojavila i kafa za poneti, užasnuto sam pomislila da nas samo par godina deli od dana kada će se neko domišljat setiti da nam ponudi i naš sopstveni život “za poneti”, uredno spakovan u adekvatnu ambalažu koja olakšava i pojednostavljuje konzumaciju. I eto ga – pre nego što smo očekivali.

Iako surfujem Internetom i listam fejsprofile, vodim računa da, od korisnika nespornih olakšica, prečica i inih nakinđurenih pogodnosti, ne postanem zavisnik. Markeri u mom životu, ma kako to arhaično zvučalo, još uvek su stvarni ljudi i dobre knjige  u kojima  između korica svom snagom pulsira život u svoj svojoj slojevitosti, snazi i lepoti. Knjige u kojima se može osetiti miris, čuti zvuk, videti boja. Iz kojih prosto izbija autetničnost osećanja i doživljaja, snaga ljubavi, teskoba rastanka, gorčina poraza, krik ratnog užasa, radost stvaranja.  
Takvu, retku i stoga vrlo dragocenu vrstu doživljaja u uprosečenom sivilu dana "bez imena i brojakoji zatalasaju, probude, pročiste i potaknu  sva čula nikad ne bih menjala za sterilnost virtuelnih stranica. To preporučujem i Vama, poštovani čitaoci.
Stana Šehalić   
časopis Knjižar, 2010.