среда, 26. децембар 2012.

Ničeg previše

Ničeg previše
Taj pomalo zaboravljeni prirodni princip ravnoteže, čija je vrednost devalvirala na berzi sumnjivih životnih formula savremenog doba, nije utkan samo u religijska učenja. „Mera u svemu“, rekoše stari Grci, ili „Ničeg previše“, ponoviše Rimljani. U svetilištu grčkog boga Apolona u Delfima, isklesan je u pročelju hrama. Kroz istoriju variran na najrazlićitije načine, u mnogim oblastima, uvek je počinjao od onih najumnijih, superiornih u odnosu na okruženje i uvek je produkovao sjajna dela, ideje i trendove – od mode preko arhitekture do  sveukupnog stila i načina života. Pitanje mere skoro da je postalo graničnik kojim se neumitnim sudom vremena odvajalo „žito od kukolja“, međaš koji je odvajao stvarne od kvazi vrednosti.
Začetnik moderne arhitekture Ludvig Mis van der Roe, čije se građevine  odlikuju čistim formama i rafiniranom elegancijom, neprolaznu privlačnost crpu upravo iz Van  der Roevog slogana „Manje je više“. U  potrazi za arhitekturom koja će biti ogledalo života u dvadesetom veku,  modifikacijom univerzalnog filozofskog principa stvorio je neprevaziđeni estetski princip na koji se danas pozivaju dizajneri, stilisti, umetnici, kreatori...Na ovaj princip skoro panično se pozivaju lekari, nutricionisti, ekolozi, upozoravajući na nesagledive posledice prekomernosti.
Prekomernost je, od ličnog stava pojedinca neosetno postala globalna pojava, koja se već može zvati gorućim problemom opstanka. Minimalizam kao globalni princip ima sve više zagovornika čak i kad je reč o broju stanovnika koje planeta može izdržati. Od svega što raste na kugli zemaljskoj, najbolje uspeva i najbrže se razmnožava čovek, stvorenje koje je Zemlju stavilo pod kontrolu u meri koja mu se, kako stvari stoje, samom može obiti o glavu. Kako statističari procenjuju, sada na Zemlji živi 6.574.666.412 stanovnika. Ali, ako je tako bilo juče, danas već nije. Brojite do deset i već se rodilo 29 dece. Slobodno dodajte toj cifri bar još 250.000 novih žitelja koji su svet ugledali u poslednja 24 časa. 


 Može li Zemlja da izdrži toliku populaciju? Jedni naučnici kažu - mnogo nas je, drugi su suprotnog mišljenja, treći govore da se to pouzdano ne zna. U katastrofističkim procenama i prognozama, najdalje je otišao „neomaltusijanac“, dr Erik Pianka, profesor ekologije sa Teksaškog univerziteta, koji je na jednom predavanju izjavio da svetsku populaciju treba svesti na svega milijardu duša i da u tom pravcu treba preduzeti rigorozne mere koje se maltene graniče sa istrebljenjem dela ljudske populacije.  „ Ako mi ne budemo kontrolisali svet, učiniće to priroda umesto nas, i to na način koji nam se neće svideti.“  - rekao je dr Pianka odgovarajući na optužbe da je zla kob.
Stana Šehalić
iz priloga MANJE JE VIŠE
 časopis "Knjižar"

среда, 19. децембар 2012.

Deda mraz - legenda koja traje

Deda  Mraz - legenda koja traje
Legenda o darežljivom debeljku u crveno-beloj bundi traje gotovo sto trideset godina. Od davnina su uticaji raznih naroda, kultura, religija, bojili i docrtavali sadašnji portret darežljivog gospodina Mraza.
Početak mita najčešće se vezuje za svetog Nikolu - zaštitnika mornara i putnika. Jašući na belom konju, Nikola Čudotvorac posećivao je i darivao decu koja su tokom godine bila dobra. Mali, pospani domaćini u prozoru bi ostavljali čiste cipelice u koje bi sveti Nikola spuštao poklone.
Sadašnji, širom sveta prepoznatljivi imidž Deda-Mraza, početkom 19. veka, utvrdili su, ko bi drugi, do preduzimljivi Amerikanci. Profesor Klement Mur daleke 1823. godine napisao je pesmu svojoj deci o dolasku svetog Nikole. Njegov zemljak, slikar Tomas Nast, pedesetak godina kasnije, inspirisan ovim stihovima, nacrtao je prvog Deda-Mraza, kakvog danas prepoznajemo.
Uvek nasmejan i dobroćudan, a svuda drugačijeg imena. Malim Japancima je Santono Odžisen (Ujka Santa), Italijani ga oslovljavaju sa Babo Natale (Otac Božić), za žitelje Kostarike, Kolumbije, Meksika on je Ninjo Hesus (Dete Isus). Kod nas je do Drugog svetskog rata poklone delio Božić Bata. Obavezno kao sedokosi deka, rumenih obraza, sa crveno- belom kapom i vrećom poklona.
Vremenom je legenda, na žalost mnogih, komercijalizovana. Početkom 20. veka "Koka-Kola" je lansirala kampanju sa dragim licem, novac je počeo da se vrti, a bajka da se plaća.
Da li iz želje da razotkriju magiju, ili utvrde baš suprotno - postojanje svemoćnog debeljka, čak su se i ozbiljni naučnici uključili u rasprave  - postoji li ili ne?! Oni su se bacili na  naučne  proračune o aktivnostima Deda Mraza.
U jednoj jedinoj novogodišnjoj noći, deka, čije se godine ne znaju, obiđe oko 110 miliona domova. Zbog toga bi samo u jednoj sekundi morao da zakuca na vrata 967 kuća. Njegove sanke bi pri tom trebalo da jure 1.080 kilometara u sekundi, što je čak 3.200 puta brže od samoga zvuka. Ako bi svakom mališanu ostavio poklon, ne teži od kilogram, saonice i vreća za darove morale bi da izdrže teret od skoro 500.000 tona!
Zoolozi takođe nisu sedeli dokoni. Saznali su da sanke vuku obavezno ženke irvasa. Jer, mužjacima uoči Nove godine, zbog hormonskih promena, otpadaju rogovi, a naravno, svi znamo da su glavni vozači gospodina Mraza vlasnici prelepih rogova.
U sticanju prestižnog zvanja Deda-Mraza, širom sveta otvorene su škole. U Kopenhagenu, tokom leta, kada agilne čičice nisu toliko zauzete, organizuje se Svetski kongres. Raspravlja se o važnim pitanjima. Poput onog, da li je Deda Mraz iz Finske jedini autentični na planeti?! Da li su klompe prevaziđena obuća? Zašto se u Brazilu bune protiv čupavih i toplih brada i kapa ......?

четвртак, 29. новембар 2012.

"Where is" jezik roda moga?


...Sem retkih pojedinaca, većina ni ne razmišlja da je učenje i izučavanje, čuvanje, negovanje i razvijanje maternjeg jezika uslov opstanka, postojanja i budućnosti jednog naroda. Za evidentan i u već poodmakloj fazi proces odumiranja duhovnosti kroz “permanentnu kontaminaciju” maternjeg jezika ne brinu ni nadležne državne, prosvetne, kulturne i obrazovne institucije. Odnosno, možda i brinu ali to za sad brižljivo kriju od nas.
Učenjem maternjeg jezika uči se i sopstvena kultura, istorija, tradicija, neguje duhovnost, kao što se učenjem stranih jezika nužno usvaja kultura tudja kultura, tudji običaji i pogledi na svet. Mi, koji imamo tu ne(sreću) da osećamo posledice odumiranja naše duhovnosti, možda smo ipak u prednosti. Buduće generacije, nastavi li se ovaj trend, osiromašiće toliko da jednostavno neće moći ni da prepoznaju svoje duhovno siromaštvo.
Čini Vam se da ipak malo preterujem?
Setite se samo šta se desilo kada je, posle Napoleonovog napada na Rusiju, car Aleksandar Prvi zabranio upotrebu francuskog jezika na ruskom dvoru! Ruska aristokratija je odjednom kolektivno zaćutala jer nije znala da govori maternji, ruski jezik. Od kolevke su učeni da je to jezik prostih, neukih i neobrazovanih, a oni su, jer je to bilo nobl, na francuskom čak i sanjali.! Napoleon je naterao Ruse da se pod stare dane vrate svojim korenima. Možda će i nama biti potreban neki novi Napoleon da nas sačuva od nas samih, od zaborava, odumiranja, nestajanja!? Od izvesnosti da se u nekoj budućnosti preselimo, poput Hazara, u mit, legendu, priču i roman. Znate kako to već ide: nekada davno postojao je jedan narod koji je govorio srpskim jezikom …………………


p.s. Nagradno pitanje, za vas, dragi čitaoci glasi - koliko tuđica mi se provuklo u ovom tekstu?

Stana Šehalić
časopis "Knjižar" 2002.
iz teksta "Where is"  jezik roda moga?www.facebook.biblioterapija

среда, 28. новембар 2012.

Samoća - raskoš duha ili sever duše?


„Ima mnogo rasparenih ljudi i neparnih kombinacija.
To je česta životna priča. Ili ste sami ili ste suvišni.“
Duško Radović


Zagledam se često jutrom, u svom dnevnom času preko potrebne samoće, u tu užurbanu ćutljivu gomilu ljudi  koja nekud žuri, svako sam sa sobom i svojim mislima, sa svojim neizbežnim ajfonom ili slušalicama u uhu, laptopom u ruci i pri ruci. Svetovi svako za sebe. Ne vide se i kad se gledaju. ne čuju se i kad govore. Ljudi srednjih godina, stariji i oni sasvim mladi. Najčešće sami u svojim automobilima, ali usamljeni i u prepunim tramvaju. Sami na ulici, u tišini glasnijoj od svake grmljavine – sami i dovoljni sami sebi, najpre po sopstvenom izboru, a potom usamljeni zbog nemogućnosti izbora.. Stotine i hiljade usamljenosti svakodnevno se mimoilaze, svaka pažljivo zakamuflirana da ne bi slučajno prepoznala i prizvala neku drugu – sasvim različitu ali ipak (bar pomalo) sličnu usamljenost.....

Stana Šehalić,
časopis Knjižar, 2010.

недеља, 25. новембар 2012.

ŠKRTARENJE NA ISTINI


ŠKRTARENJE NA ISTINI


Šta može hladna i gola istina protiv
blistavih čari laži?“
Anatol Frans

Kažu da je još Isus rekao: "Istina će vas osloboditi." I zaista, kada postajemo odrasle osobe, suočavamo se sa  pitanjima koja nas kao senka prate kroz ceo život: Ko sam? Odakle dolazim?  Koji je cilj i smisao postojanja? U nastojanju da dokučimo smisao postojanja i svet oko sebe, nekad potrošimo i ceo život u potrazi za tom nekom velikom, konačnom, apsolutnom i univerzalnom istinom.  A opet, gledam svakodnevno kako deliće istine  razbijaju i bacaju u nepovrat…odbacuju obrise puteva koje ona pruža…. Zatrpavaju se lažima i argumentuju ih besmislom, ne bi li istinu učinili bespomoćnom i bledom u njihovim očima, uhvaćeni zamkom straha… Čemu taj strah od istine? Beg od sebe…. od sopstvenih nesavršenosti... od života? I umesto da tragaju za smislom života, okreću leđa istini…  u besmislu života gube sebe potiskujuci istinu i žrtvujući je navikama, ritualima, konformizmu.

Tako se i meni ovih dana, kad sam se suočila sa jednim od onih najvećih, najtežih i najbolnijih odlazaka dragog bića, u toj neopozivoj konačnosti rastanka učinilo da sam preko noći sazrela da odgovorim na svoje višedecenijske upitanosti načete jednom davno na Filozofskom fakultetu koje sam u formi pitanja bez odgovora, kao svoj  lični, pomalo opterećujući, katkad suvišan ali ipak  dragocen, prtljag nosila kroz život. Da sam preambicizno postavila zadatak shvatila sam listajući literaturu o Istini koja je, ako se izuzmu teološko-filozofska razmatranja, mnogo više govorila onome što se nalazi na suprotnom polu od Istine - o Laži. Umesto odgovora, tako samo otvorih još jedno pitanje – zašto je Laž zanimljivija od Istine, zašto se o njoj lakše misli, govori i piše, zašto je najzad jednostavnija za definisanje od te velike enigme zvane Istina? Na sreću, odgovor, dovoljan da odustanem od tematske čistote o Istini, podari mi naš veliki književnik Milorad Pavić pasažom iz svog neponovljivog “Hazarskog rečnika”:

„Istina je prozračna i ne opaža se, a laž neprozirna, ne propušta ni svetlost ni pogled. Postoji i treće, gde su dve stvari pomešane, i to je najšešce. Jednim okom vidimo kroz istinu i taj se pogled gubi zauvek u beskraju, a drugim okom ne vidimo kroz laž ni pedalj i taj pogled ne može dalje, ostaje na zemlji i naš; tako se probijamo kroz život porebarke. Otuda se istina i ne može ni shvatiti neposredno kao laž, nego samo uz poredenje istine i laži.“

Raškoš laži nasuprot teskobi istine
Zašto u večitoj potrazi za Istinom ipak lažemo? Razlozi su bezbrojni i ponekad  mogu da zvuče kao vrlo dobro opravdanje: lažemo da utešimo druge ili da ih ne povredimo, lažemo da bismo ohrabrili (druge ili sebe), lažemo iz saosećanja i samilosti. Lažemo iz ljubavi, lažemo zbog preko potrebne samoobmane. „Laž je vid našeg patriotizma i urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno“ – zapisao je Dobrica Ćosić. Ponekad lažemo i samo zato što je tako lakše, jednostavnije i bezbolnije. „Komfornije se živi u lažima nego u istinama. Laži su velike i raskošne, a istine male, gole i teskobne“ – na svoj čuveni način objasnio je Duško Radović neraskidivu povezanost izmedju istine i laži.
Nedužna sitna laž često je bolja, poželjnija i prihvatljivija od uvredljive teške istine. Tako se često branimo i tešimo što smo šefu referisali da smo završili posao koji je uredno netaknut stajao na stolu, što smo najboljoj drugarici ushićeno pohvalili novu haljinu za koju smo mislili da joj užasno stoji, što smo roditeljima rekli da učimo dok smo se ludo provodili na nekoj zabavi, što smo teškom bolesniku bez nade za ozdravljenje obećali šetnju kraj reke čim mu bude malo bolje, što smo bračnom parnteru saopštili da ćemo morati prekovremeno da radimo dok smo se provodili....I tako nam se, dok dnevno koristimo tzv. bele laži učini da su sve laži i prevare koje postoje i definišu ovaj svet, obezbeđene za naše “dobro”. Takođe se čini, da nam, kao ljudskim bićima, te laži i prevare jako dobro pristaju. Toliko dobro da ih je nepotrebno trampiti za neku tešku neprijatnu istinu.
Kad se sami pretvorimo u laž
Bežeci od istine postanemo robovi sopstvene sujete koja obmanjuje um. Istina nam izgleda mračna i teška, zlokobna i opasna. Zarobljeni u lažima, tapkamo u mraku sujete, sebičnosti i oholosti… Ne vidimo sebe kako treba, a ni oko sebe…. A jedino istina obasjava put kojim hodamo i otkriva nam zamke na tom putu i tako nas čuva i štiti… U njoj se možemo ogledati, možemo videti oko sebe, sebe, svoje sušastvo, ono sto zapravo jesmo… A ljudi laži ne žele jasno  da vide sebe, zamagljuju ogledalo istine… Neki ga čak razbijaju u bezbroj nepreglednih delića, jer se uplaše svoje slike u odrazu ili im se ne sviđa ono sto vide…I u sopstvenoj nemoći, umesto da se suoče i prihvate istinu o sebi, oni je iskrivljuju oblikujući je prema sopstvenom htenju koja nema puno veze sa realnošću, zatvarajuci svoj um i srce da je ne spoznaju, poričući je da je ne spoznaju  -  bez svesti da time ne štete istini već samo sebi …Ne žele da prihvate istinu koja podrazumeva i odgovornost prema sebi, prema negovanju sopstvene duše i uma. Kada pronađemo pravu istinu mi istovremeno dobijemo osećaj kako smo spremni za nju sve da damo – dok je tako nešto nemoguće kada imamo posla sa lažima. Kad se predamo lažima, mi postajemo zajedno s njima - jedna celina, mi se tada, takođe - sami pretvorimo u laž.
Privilegija ljudske rase
Dok će neki od nas bar delmično prihvatiti ideju da je ovaj svet baziran na lažima, istovremeno, vrlo je malo onih koji će tu zastati i zapitati se – zašto je to tako. Koga treba da krivimo za to? Da li verujemo da je sama priroda ta koja je za to kriva, ili  se tu radi o jednom prirodnom stanju stvari na ovoj planeti - a možda postoje i neke više sile koje se trude da to bude tako? Da li verujemo da se taj problem, kao i njegovo rešenje nalaze tamo negde  a ne - ovde i sada?
Ukoliko bi zamislili ovu planetu ljudskih bića,  koji obezbeđuje pogodno tlo za održavanje, rast i razmnožavanje laži, onda ne bi bilo ni razloga za kojekakve laži i prevare da uopšte postoje. “Laganje je jedina ljudska privilegija koju nemaju drugi organizmi” – rekao je Dostojevski.
Znači problem je  u nama, pa i njegovo rešenje treba da krene od nas, prvo na pojedinačnoj a kasnije na kolektivnoj bazi. To je prva i najvažnija stvar koju bi trebalo razumeti. U svakom drugom slučaju mi ćemo uvek biti podložni da postanemo žrtve nekog od mnogih “spasitelja” koji su se dobrovoljno izjasnili kako će nas zaštititi i preuzeti odgovornost za nas, na sebe.

Svesno izrečena neistina
Sigurno ste i Vi, poštovani čitaoče, bili u situacijama kada ste želeli da nešto svoje, lično i intimno, od ostatka sveta, da sakrijete svoja osećanja. Možda ste bili ljuti ili tužni ili zaljubljeni, a niste želeli da drugi to vide. A možda ste i namerno nešto pokušali da slažete. Koliko god da ste rečima pokušali da sakrijete svoja osećanja, bilo svesno, bilo nesvesno, neverbalni znakovi su izdajnici koji će nas obično odati. Čak i kad osoba pokušava svesno da kontroliše svoje neverbalne znakove, prava osećanja ipak izbiju iako to može biti samo na delić sekunde                                                                                                       

Ma čime se bavili i u kojoj god situaciji bili, bićemo u prednosti ako znamo da prepoznamo kad neko škrtari na istini. Pri tom je možda najteže razlikovati nervozu od laganja. Ponekad je osobi poveren zadatak da prenese vest ili iznese podatke, a ona se s tom vešću i podacima ne slaže. U takvoj situaciji znakovi upozorenja koje šalje telo biće u neskladu s porukom.

Laž je svesno izrečena neistina ili obmana. Svako slaže barem jednom u životu, tako bar tvrde psiholozi. Ponekad ljudi lažu bez određene namere, pokušavajući da se zaštite od emocionalnog bola. A gde je laž, tu je po pravilu,  i strah  i to od prekora, kazne, strah da smo učinili nešto loše i neprimereno, da ćemo nekome učiniti nešto loše ili da će se nešto okrenuti protiv nas… Laž je povezana i s iluzijom, prevarom i nesposobnošću podnošenja onoga što nam se događa u životu.

Minhauzen sindrom
Na pitanje može li se laž od saveznika u društvenom životu prerasti u karakternu osobinu, stanje duha ili bolest, odgovor je potvrdan. Dva momenta koja, posebno ako se jave istovremeno, ukazuju na to da je igra lažima vrlo opasna. Prvi je učestalost kojom se njima koristi, koristeći laž kao stalnu tehniku u odnosima s drugima, neretko kao strategiju za postizanje ciljeva. Drugi činilac je potpuni izostanak osećaja krivice. Kad se premaši granica, stručnjaci govore o "patološkim stanjima" – to su oni koji neprestano prekoračuju granicu između dozvoljenog i nedozvoljenog, dobrog i lošeg. U zavisnosti od razloga i cilja razlikuje se više vrsta laži: narcisoidna, sklonost preuveličavanju ličnih zasluga kako bi se pridobilo odobravanje drugih; histrionska, to je preterivanje koje služi da bi se zbog nekog emocionalnog manjka privuklo tuđu pažnju; bolesna, glumljenje bolesti ili čak samoranjavanje kako bi se potakla briga drugih…Kad se počne prelaziti granica i kad se nije moguće samostalno vratiti, najbolje je potražiti stručnu psihološko-psihijatrijsku pomoć. Isto važi  i kad su deca u pitanju. Ako mnogo lažu u trećoj, četvrtoj ili petoj godini, to nije razlog za zabrinutost, ali ako to čine  sa 10, 11 ili 12 godina i na donekle čudan način, to je već znatno opasnije.
Nije teško otkriti lažljivca. U mnogim slučajevima dovoljno je pažljivo posmatrati osobu s kojom se razgovara te potražiti neke od sledećih znakova na licu, telu i u pokretima. Lice najčešće crveni ili jako prebledi, smeje se samo usnama, ali ne i očima, čelo se znoji, ima ima raširene zjenice, suze mu oči, podiže obrve, ne zadržava pogled dugo vremena na očima sugovornika, češće trepće; govor je prepun pauza dok smisli laž ili se nečeg priseti; ton glasa povišen i oštar, a  pokreti prenaglašeni, nemirni, dramatični, teatralni ili pak, prejako kontrolisani, u svakom slučaju nesvesno ponavljani bilo da se radi o dodirivanju nosa ili povlačenju okovratnika. Pa ipak, uprkos ovim signalima, mnogi uspešno godinama i decenijama lažu, a nekima se „posreći“ da prožive život, neotkriveni u lažima, srećni u mreži satkanoj od samih laži.
I tako, umesto priče o istini koja će za sada ostati pitanje bez dobrog odgovora, nastade ova o njenoj suprotnosti – Laži. Možda zato što je Istina apsolutna, slojevita, složena, apstraktna, bliža božanskom nego ljudskom, ili upravo obrnuto – što je tako jednostavna, jasna, obična, skromna, stidljiva – samim tim nezanimljiva, „osuđena“ na poraz u igri sa nakinđurenom, zamršenom, blistavom, rečitom Laži. Uostalom i najveći umovi sveta pažljivo su i oprezno baratali ovim pojmom. „Treba se čuvati rimovanih istina i s nepoverenjem primati i njih i one koji ih prave ili suviše često upotrebljavaju“ – govorio je Ivo Andrić. A najumniji ljudi uvek su ukazivali da postoje istine koje je bolje prećutati i da je vrhunska mudrost razlikovati ih.
Istina je da nas od malih nogu uče da ne lažemo, ali kroz život se pokaže da je to nemoguće (ili sami sebe ubedimo da je tako) pa se zato slobodno opustite i slažite ponekad bez griže savesti.  Možda bi propao svet, da ne učinite tako. Ako Vam treba još koji alibi za sledeću laž, Meša Selimović se nameće kao vrlo pogodan izbor za kraj kad kaže „više je tuge u istini nego u svemu što možemo da izmislimo“.

Stana Šehalić
časopis Knjižar

субота, 24. новембар 2012.

O prosečnosti

".....Čuvaj se prosečnog čoveka, prosečne žene..Čuvaj se njihove ljubavi.
Njihova je ljubav prosečna, traži prosečno...Ali, njihova mržnja je genijalna. Postoji dovoljno genijalnosti u njihovoj mržnji da te ubije. Da ubije bilo koga..."


 https://salonknjiga.rs/

Balkon s pogledom u nadu

Mogućnosti umesto problema
....Tako sam i ja, iako prilično skeptično u pogledu sopstvene doraslosti zadatku,  zaplovila te 2000-te u «knjižarske vode» sa pričom o «knjizi kao najboljem leku za glupost koja maršira», da bih se tokom vremena, osokoljena pozitivnim reakcijama (gle, čuda, to neko i čita!!!), vrteći se, manje-više, oko knjige, pokušala da čitaocima (i samoj sebi) odškrinem tajne nekih večitih  životnih tema ili bar da ponovo postavim pitanja koja su mnogi pre mene postavljali, a koja su se u ovom surovo ubrzanom ritmu, negde zaturila, ostavljajući nas zbunjenim, nesigurnim i zagubljenim u životnim bespućima i stranputicama. Nekako mi se, kao prolazi vreme (hm,hmmm, vrlo vešt eufemizam za starenje!) čini da je bolje i vrednije imati jedno dobro pitanje nego deset dobrih odgovora. Uostalom, da nisam baš potpuno u krivu, potvrdjuje i izjava čuvenog slikara Pabla Pikasa koji je svojevremno komjutere proglasio potpuno nekorisnim izumom upravo iz razloga što umeju da daju svekolike odgovore ali ne umeju da postavljaju pitanja.

Svaki novi prilog ispisivala sam i s radošću što ću sa nekim podeliti svoje vizije i sa zebnjom da će me neki doživeti «kao dokonog popa koji krsti i jariće», svesna da govorim o nečemu što nije preterano popularno u svetu sklonom brzometnim rešenjima, kratkoročnim razmišljanjima i oslonjenom na principe potrošačkog mentaliteta i instant recepata. Pribojavala sam se da će me okvalifikovati kao mističnog zanesenjaka bez ijedne dodirne tačke sa stvarnošću  u kojoj propadaju čitavi privredni giganti, na hiljade ljudi ostaju bez posla, u kojoj je plata (ako je uopšte ima) dovoljna tek za nedelju dana....Medjutim, u sopstvenim razmišljanjima uvek sam na život i ljude oko sebe gledala sa aspekta mogućnosti umesto sa aspekta problema. I  verovala sam u sve one koji su odlučili da u svom prenatrpanom dnevnom tajmingu nadju vremena za čitanje ove rubrike – da će razumeti, shvatiti, zastati na tren i zapitati se,  možda ponešto i prihvatiti.

Već sama činjenica da čitate, poštovani čitaoče, govori da imamo mnogo toga zajedničkog. Znam, strašno ste zauzeti. Imate potrebu da budete efikasni, uspešni, odgovorni, da radite dobre stvari. Muči vas bar jedan od problema iz prethodnog pasusa. Ali prezauzetost vas, možda, sprečava da date najbolji deo sebe na najbolji način. Život jeste definitivno težak – na ovaj ili onaj način, nekome teži, nekome najteži. To je jedna od najvećih istina koju samo prihvatanjem možemo prevazići. Kad to učinimo, ta činjenica postaje manje bitna, i skoro da bih mogla sa sigurnošću tvrditi da od onog momenta kad shvatimo da je život težak – život prestaje da bude baš toliko težak. To koliko ga teškim doživljamo (ma kako paradoksalno zvučalo) više zavisi od našeg stava nego od objektivnih okolnosti. Svesno ili nesvesno, mnogi od nas očekuju život bez poteškoća. Na žalost, takva očekivanja nemaju uporište u realnosti. Otpor je prirodni deo života. Kao što se naši mišići razvijaju i jačaju dok, recimo, plivamo ili dižemo tegove, savladjujući  otpor,  tako i karakter oblikujemo boreći se sa preprekama, nevoljama i teškoćama.

Svaka odluka koju donosimo u životu je važna, ma koliko u datom momentu izgledalo suprotno.One se vremenom slažu jedna na drugu gradeći vrlo preciznu formu i strukturu  našeg bića satkanu od navika, stavova i uverenja koje nas sve jače i snažnije vode ka odredjenoj sudbini. Neki od izbora na koje se odlučimo postaju istinske prekretnice u našem životu. Nekad su to vrlo teške odluke. Nekad  to izgleda kao «borba protiv  vetrenjača», odbrana nečeg što nije opšteprihvaćeno. Da parafraziram Džordža Bernarda Šoa koji je rekao da služenje cilju koji vi sami  smatrate najvažnijim  ispunjava život istinskim zadovoljstvom. «Da budete snaga prirode – kaže Šo -  a ne grozničavi, sebični jadničak, ophrvan mukama i patnjama, koji kuka što se svet oko njega ne trudi da ga učini srećnim.»


Otkrivanje neotkrivenog
Vizija je primarna motivacija u ljudskim postupcima i najbolja manifestacija kreativnosti. Ona podrazumeva sposobnost da se vidi dalje i više od sadašnjeg trenutka, sposobnost otkrivanja još neotkrivenog, sposobnost drugačijeg postajanja i postojanja. Slike koje nam projektuju i nameću masmediji su slike prepuštanja, fatalizma, materijalizma, nasilja. Zar je onda čudno što se mnogi od nas osećaju kao da su u sukobu sa sopstvenim bićem? Ako pristanemo da vizija o samom sebi bude refleksija društvenog ogledala, da živimo po scenariju koji nam nameću drugi, onda je logično da gubimo vezu sa sopstvenom ličnošću. 

Vizija je onaj graničnik koji odvaja pozitivno od negativnog mišljenja, uspeh od neuspeha, samopouzdanje od nesigurnosti, koji otvara vrata, koji nam omogućava uzdizanje iznad straha, sumnji, malodušnosti...To je impuls koji će pokrenuti sve naše akcije i odluke, a ukoliko uspemo da ga podelimo sa drugima, uzdićićemo se iznad uskogrudih, negativnih  medjusobnih odnosa  koji truju i neracionalno troše energetski potencijal.  Razmišljate li skeptično kako je to lakše reći nego učiniti jer vaše okruženje  je takvo da ne pruža baš nikakve mogućnosti, setite se Mahatme Gandija  iz mnogo siromašnije sredine opterećene nesigurnošću, strahom i malodušnošću  koji su ga opterećivali i sve više udaljavali i od ljudi i od advokatskog posla kojim se bezvoljno bavio  - sve do momenta budjenja vizije  i stvaranja cilja prema kojima je usmerio snage i oblikovao svoju ličnost. Kad su ga pred kraj života pitali kako je moćnu imperiju britanskog carstva uspeo da baci na kolena, rekao je: «Tvrdim da sam samo prosečan čovek sa sposobnostima koje nisu ni prosečne. Nimalo ne sumnjam da bilo koji čovek može da postigne ono što sam ja postigao, ako bi  uložio isti napor i gajio istu nadu i veru.»

Kad govorimo o snazi vizije, poučna su iskustva ljudi koji su prošli najteža iskušenja i najveće golgote u koncetracionim logorima. Austrijski psiholog Viktor Frankl koji je preživeo logore smrti nacističke Nemačke uspeo je da se uzdigne iznad ponižavajuće situacije, posmatrajući ljude oko sebe u pokušaju da utvrdi šta je to što jednima omogućava da prežive masovna umiranja. Uočio je nekoliko faktora (zdravlje, veština preživljavanja, inteligencija, vitalnost) bitnih za opstanak u najsurovijim mogućim uslovima. Medjutim, kao ključni faktor izdvojio je svest o viziji budućnosti. Preživeli su oni koji su verovali da postoji budućnost izvan nepremostivih logorskih ograda, budućnost u kojoj oni imaju mesto i ulogu, cilj i zadatak.  O sličnim iskustvima govore i preživeli ratni zarobljenici iz drugih logora (toga nam, na nesreću, nikad nije manjkalo!).
 .......
Stana Šehalić
 iza časopisa Knjižar, 2005.

Knjige koje vredi pročitati bar jednom u životu

Iako o ukusima definitivno ne vredi raspravljavati, vreme kao najbolji sudija i barometar autentičnih vrednosti, kroz svoja sita protrese...