петак, 30. децембар 2016.

Između dva sjaja Sirijusa - novogodišnja čestitka


Između dva sjaja Sirijusa stalo je mnogo toga:

- prirode koja traži malo i obmane koja traži neizmerno mnogo;
- snažne personalizacije ambalaže i još snažnije depersonalizacije sadržaja;
- prekomernosti vs umerenosti;
- muka po Jovu presretnutih radostima po Hristu;
- napretka tehnike i slabljenja etike;
- zgusnutih, višestruko umreženih, zbog toga katkad zbunjujućih, socijalnih relacija;
- porasta samoljubive sujete i opadanja empatije;
- pojačane vidljivosti hejtera, šarmera bez pokrića i skrajnutosti snažnih individua...
- količina je zamenila suštinu, a časovnik je postao važniji od kompasa...
- naša porodična prošlogodišnja tradicionalno crvena jelka rezolutnom odlukom potomaka odenula se u zlatno-srebrne tonove....


U tom neumitnom procesu najvrednija lična spoznaja je da samo jedan susret sa autentičnim ljudskim karakterom koji uvek i obavezno pleni svojom jednostavnošču, ima snagu da poništi loše energije desetina negativiteta...

Takvim susretima merim vrednost vremena između ova dva poslednja sjaja Sirijusa...I nije mi važno da li će se ovi drugi prepoznati... Sigurna sam da vi kojima pišem ove redove - hoćete, moji dragi prijatelji...

Neka vam 2017. počne sa - First Things First !!!


Snaga je u principima, a neprijatelj najboljeg je dobro.

петак, 18. новембар 2016.

IZAZOV KOJI TESTIRA HRABROST



ili
Priča o bestselerima koje su izdavači odbili


„A kada želiš nešto,
čitava Vaseljena se zaveri da ostvariš tu svoju želju.“
Paolo Koeljo


Često sam, u pokušaju da ohrabrim i druge i sebe, na trenutak deprimirane od  pokušaja koji nikako da urode očekivanim plodom, a sa željom da dovoljno ubedljivo ilustrujem neku naizgled beznadežnu situaciju koja se pretvarala u planetarni uspeh, posezala za pričom o knjizi „Prohujalo sa vihorom“ Margaret Mičel. Teško je poverovati da je ovaj kultni roman, dobitnik Pulicerove nagrade za 1937. godinu, posle koje je usledila i svima poznata ekranizacija knjige, odbilo ravno 39 izdavača kao nezanimljiv rukopis!!! A samo prvog dana po izlasku iz štampe „planulo“ je pedeset hiljada primeraka, dok je  u prvoj godini prodato čak 1.383.000 primeraka. Već do 1948. godine prodat je u više od trideset miliona primeraka, preveden na tridesetak jezika, uključujući i Brajevu azbuku. Tako je Margaret Mičel sa jedinim romanom koji je napisala oborila mnoge rekorde, postavljajući nove, mnogima i danas nedostižne standarde.

Producent Dejvid O. Selznik, šef studija Selznick International Pictures, odlučio je da kupi prava na roman nakon što je njegov montažer pročitao kopiju i ostao oduševljen. Mesec dana po izlasku romana, Selznik je otkupio njegova filmska prava za 50.000 dolara, što je tada bila rekordna svota.
Film je  vremenom postao slavan, a prilagođeno po inflaciji najkomercijalniji je film svih vremena sa 3.785.107.801 $. Takođe se nalazi i na listi 250 najboljih filmova kinematografije na IMDb.com. 1989. godine zbog "kulturnog značaja" uključen je u Državni filmski registar SAD-a, dok ga je Američki filmski institut stavio na 4. mesto na listi "100 godina... 100 filmova" te na 4. mesto na listi "10 najboljih epskih filmova". 

O knjizi i njenoj autorki danas je manje-više sve poznato. Ono što je ostala enigma kako li se osećalo tih 39 izdavača, odnosno urednika čiji je arogantno-prepotetni stav presudio da rukopis nije vredan. I da li je lekcija bila poučna, ne samo njima, već i onima koji su došli posle njih, kao urednici ili pisci  - svejedno. Jer, bez obzira što o ukusima ne vredi raspravljati, i što se prema ovom delu možemo određivati u rasponu od šund literature do vrhinske književnosti, uspeh ovog romana niko ne može osporiti. Niti ogroman novac koji je doneo svima koji su učestvovali u tom lancu.  Po onome što beleži novija istorija, pouke iz tuđeg iskustva nisu bile naročito korisne.

Trinaesto - da
Koliko samo pre par godina, krajem dvadesetog veka, slična priča se ponovila sa još jednim svetskim bestselerom i (da li je to samo slučajnost?), opet sa ženom autorom. Pogađate, reč je o Hariju Poteru i spisateljici Džoan Rouling. Prva knjiga jedne od najplaćenijih autorki današnjice odbijena je čak 12 puta!!! Nekoliko izdavača joj je čak savetovalo da „ne napušta svoj redovan posao“, jer su male šanse da će ikada živeti od pisanja. Interesantno je da je Roulingova knjigu konačno objavila pod polno neutralnim pseudonimom (Džo Rouling) i to na nagovor menadžera koji joj je lukavo predočio da će imati više šanse za uspeh ukoliko publika nije upoznata sa činjenicom da je autor romana žena.

Od trnovitog puta samohrane majke i korisnika socijalne pomoći, Roulingova je najbogatiji pisac današnjice i na svom računu raspolaže sa više od milijardu dolara! Ukupan broj prodatih romana o Hari Poteru premašio cifru od 450 miliona i postao najprodavaniji serijal knjiga svih vremena.

Koliko god se često susretali sa stavom da se od umetnosti, samim tim ni od književnosti, ne može živeti, i da fama koja prati neko delo nije uvek rezultat njegovog umetničkog  kvaliteta, te da popularnost dela pre ima veze s prilagođenošću čitalačkom ukusu, vešto isplaniranoj marketinškoj kampanji  i slično, čime bi se eventualno mogla braniti dvocifrena urednička odbijanja Mičelove i Roulingove, teško je objašnjiva sudbina, po mnogima jednog od najboljih književnih ostvarenja dvadesetog veka „U potrazi za izgubljenim vremenom“ Marsela Prusta.
Uprkos savremenoj reputaciji monumentalnog književnog dela koje je davno steklo status klasika svetske književnosti, a njegov autor za jednog od najvažnijih modernih francuskih i svetskih prozaista, Prustovo „Traganje za izgubljenim vremenom“ delovalo je pretenciozno francuskim izdavačima. Roman dug 1,25 miliona reči, odbila su tri izdavača. Niko nije želeo da preuzme rizik izdavanja ovog kapitalnog dela, pa Prust nije imao izbora: morao je sam da finansira objavljivanje svog životnog dela. Uprkos svim naporima, nije doživeo da ugleda svoj roman objavljen u celosti: „Traganje“ je objavljivano u delovima, od 1913. do 1927. godine, dok je Prust ovaj svet napustio 1922. godine. Najglasniji u kritici Prustovog romana bio je urednik „Nove francuske revije”, pisac Andre Žid.

Uznemirujući sadržaji

Slične nevolje sa objavljivanjem dela imao je i Vladimir Nabokov sa svojom „Lolitom“. Roman na kom je radio čak pet godina odbili su gotovo svi izdavači kojima je poslao rukopis, neki zbog straha od cenzure, neki zbog sopstvenih moralnih načela. Većina izdavača je savetovala Nabokova da zauvek zaboravi na objavljivanje „Lolite“. Sam autor je nekoliko puta pokušao spaliti rukopis, ali ga je u tom naumu sprečila supruga Vera. Iako je bila svesna da joj muž radi na knjizi koja će izazvati burne reakcije, pretežno negativne, 1953. godine ugovorila je sastanak s urednicom “Njujorker”-a i sama joj odnela rukopis. Urednica nije imala nimalo razumevanja, rekavši kako ju je knjiga uznemirila. Ostali izdavači su smatrali delo pornografijom, eksplicitnim priznanjem sredovečnog gospodina da je opsednut devojčicom.
Svestan skandala koji bi roman zbog svog sadržaja mogao da izazove, Nabokov je odlučio da ga objavi pod pseudonimom. Posle dve godine uporne potrage, 1955. godine, konačno je pronašao izdavača (Olympia Press) u Francuskoj. Uslov koji je Nabokov dobio od izdavača bio je da, ukoliko želi da njegov roman ugleda svetlost dana, mora da ga potpiše pravim imenom. Uprkos poteškoćama sa izdavanjem i zabranama i cenzurama širom sveta, „Lolita“  danas važi za jedan od najprodavanijih romana na svetu. Uključen je u popis sto najboljih romana na engleskom jeziku u dvadesetom veku gde zauzima četvrto mesto. Lolita je doživela dve ekranizacije.

Prosto je neverovatno koji su sve naslovi na spisku knjiga koje su izdavači u različitim vremenskim periodima i na različitim geografskim prostorima odbili.  Kada je, na primer američki pisac i pilot Ričard Bah, potomak slavnog Johana Sebastijana Baha, prvi put pokušao da objavi svoju, danas kultnu knjigu „Galeb Džonatan Livingston“, nailazio je samo na zatvorena vrata. Nikome ova priča nije delovala primamljivo. Konačno je objavljena 1970. godine i to zahvaljujući izvesnoj Elenor Frid koja je uspela da ubedi izdavačku kuću Macmillan Publishers da objavi Bahovo delo. Iste te godine knjiga je prodata u neverovatnih milion primeraka. Knjiga o svima onima koji se bore da nam odgovore ko smo i odakle smo, koje smrt ne plaši jer na nju gledaju kao na prelazak na viši nivo svesti, i koji otkrivaju u sebi snagu da se stalno usavršavaju, postižu više i nesebično svoje znanje prenose drugima, danas je štivo koje se drži na dohvat ruke i bezbroj puta iščitava.

Sličnu sudbinu imala je i „Životinjska farma“ Džordža Orvela.  Problem na koji je Orvel naišao kada je pokušao da objavi „Životinjsku farmu“, nije bila cenzura, kao što bi se moglo pomisliti, već prosto nerazumevanje sadržaja. U nekoliko navrata mu je rečeno da u Americi u tom trenutku ne postoji tržište za basne. Posle nekoliko neuspelih pokušaja, naišao je na izdavača koji je umeo da čita između redova, pa je ovo kultno književno delo konačno ugledalo svetlost dana 1945. godine, u izdanju londonske kuće Secker and Warburg.

Od dosadnog štiva do velikog Getsbija

Pre nego što je konačno objavljen, „Dnevnik Ane Frank“ odbilo je čak petnaest izdavača, zbog pogrešne pretpostavke da ovakva vrsta knjige neće biti primamljiva čitalačkoj publici. Knjiga je ipak objavljena 1947. godine u Amsterdamu (Contact Publishing) i zaintrigirala je javnost. Prvi tiraž od 3000 primeraka ubrzo je rasprodat, a dnevnik je 1950. godine doživeo svoje šesto izdanje. „Dnevnik Ane Frank“ danas je jedna od najčitanijih knjiga širom sveta.

„Veliki Getsbi“  Skota Ficdžeralda nije bio nimalo velik u očima izdavača. Nakon što je pročitao Ficdžeraldov roman, jedan od izdavača ironično je primetio da roman sam po sebi ne bi bio loš, ukoliko bi se autor otarasio glavnog junaka!? Ficdžerald je imao mnogo poteškoća u objavljivanju svog najpoznatijeg romana, ali je konačno uspeo da pronađe nekoga ko je zainteresovan. U pitanju je izdavačka kuća Charles Scribner's Sons, koja je roman objavila 1925. godine. „Veliki Getsbi“ je naišao na slab odziv, ali i na loše kritike i Ficdžerald je umro (1940. godine) u uverenju da je roman bio potpuni promašaj, baš kao i njegova odluka da postane pisac. Tokom Drugog svetskog rata je, međutim, interesovanje za roman naglo poraslo i „Veliki Getsbi“ je ubrzo ubačen u silabuse brojnih američkih škola. Danas se ovaj roman smatra klasikom američke književnosti.

Alhemija dobrog rukopisa

„Sumrak saga“ Stefani Majer spada u najprodavanije romane novog milenijuma, sa fanatstičnih 116 miliona prodatih kopija u periodu od prvih pet godina nakon izdavanja. To, naravno, ne znači da su se za Majerovu izdavači otimali dok nije bila poznata – odbijena je čak 14 puta!!! Konačno je izdavačka kuća Writers House preuzela rizik da objavi do tada nepoznatu autorku. Nakon izdavanja prve knjige, održana je aukcija na kojoj se osam različitih izdavača nadmetalo za prava na izdavanje ovih, danas širom sveta poznatih, romana.

Rediteljka Ketrin Hardvik oživela je svetski literarni fenomen postavljajući priču o strasnoj i neočekivanoj romansi između jedne tinejdžerke i tajanstvenog neodoljivog vampira, na filmsko platno. “Sumrak” je izazvao veliko interesovanje u svetu i napravio brojne rekorde. Film je do sada zaradio preko 181 miliona dolara a u njegovo snimanje uloženo je samo 37 miliona dolara. Brojne on line diskusije pratile su pojavljivanje filma a oficijalni sajt imao je preko osam miliona poseta, više nego što bilo koji sajt ima tokom celog svog trajanja. Prvo pojavljivanje finalnog trejlera na sajtu MySpace za 48 sati videlo je tri ipo miliona posetilaca.

I za kraj  - “Alhemičar“  Paula Koelja: danas je dovoljno reći Ahemičar i sve je jasno. Roman koji je proslavio Koelja širom sveta najpre je objavila jedna mala izdavačka kuća u Brazilu. Početni tiraž je bio 800 primeraka i to je najbolji ugovor koji je Koeljo uspeo da dobije za svoj roman. Izdavač nije želeo da štampa više jer je smatrao da roman nikome neće biti posebno zanimljiv i da će se slabo prodavati. Koeljo, međutim, nije odustao i posle nekoliko odbijanja je konačno naišao na izdavača koji je verovao u roman. Kao rezultat upornosti, „Alhemičar“ je danas jedan od najprodavanijih romana, a preveden je čak na 71 jezik. Prema anketi BBC-ja (2003) roman je svrstan u sto najomiljenijih dela svih vremena. Koeljo je definitivno pisac kojeg najviše ljudi prati na društvenim mrežama. Dobitnik je brojnih prestižnih međunarodnih nagrada, izabran je za člana Brazilske književne akademije, a od 2007. godine je ambasador mira Ujedinjenih nacija. Pre šest godina je dobio priznanje Ginisove knjige rekorda za autora čiji je roman preveden na najviše svetskih jezika. Naravno, u pitanju je “Alhemičar”.                       .

Kada se najmanje nadamo, život nam donese izazov kojim testira našu hrabrost i volju za promenom. U takvom trenutku nema smisla pretvarati se da se ništa nije desilo ili reći da nismo spremni. Izazov neće čekati, a život ne gleda u prošlost. Jedna nedelja je dovoljno vremena da svako od nas odluči da li će ili neće prihvatiti svoju sudbinu”, poručio je Koeljo.

Stana Šehalić

четвртак, 22. септембар 2016.

IZMEĐU NEIZBEŽNOG I NEDOSTIŽNOG




„Tajna života je da se pada sedam,
a ustaje osam puta.“
Paolo Koeljo

Kažu da je Bog, stvarajući svet, dugo mislio gde je najsigurnije da sakrije od  nesavršenog ljudskog bića, njegovu najvažniju tajnu, kako bi ga sačuvao i zaštitio od sopstvene radoznalosti. U dubokoj pećini? Na dnu okeana? Na nebu, među zvezdama? I konačno se odluči da sakrije tajnu u samom čoveku jer  se ovaj nikada neće dosetiti da je traži u sebi – tako blizu a tako daleko...                                 .                                          
Pokazalo se da je Tvorac bio u pravu. O sebi znamo daleko manje nego o Zemlji, okeanima, dalekim zvezdama. Čovek je sam sebi ostao najveća terra incognita, jednako tajanstvena i izazovno neistražena kao najudaljeniji svetovi galaksija na rubu kosmosa. Religije su dugo uspešno promovisale svoje pravo na znanje o najvažnijim tajnama kog su ljudska bića bila nedostojna i do kog su mogla stići samo posredno – verom, nikako sopstvenim naporima.
Zavirujete li i vi u sebe i tražite li svoj unutrašnji svet koji se po pravilu otvara samo svom vlasniku jer je on za svakog  neponovljiv i jedinstven. Dopuštate li drugim ljudima da odškrinu zavesu vaših tajnih svetova? Zašto se onda ne razumemo međusobno? I zašto često ne razumemo same sebe?
Lutajući ovih vrelih dana odajama sopstvene duše s uverenjem da se bar malo poznajemo „družeći“ se tolike godine, shvatam da uskovitlani nemiri donose sve više pitanja a sve manje odgovora, i mislim kako taj svemudri Bog možda ima pravo jer kad bismo znali unapred sve odgovore, šta bi nam uopšte značilo postojanje? Možda baš ova noć ili naredni dan pretumba još jedan mali život u trenu. Čitavog života čovek se batrga da se popne na vrh merdevina, a kada mu to najzad pođe za rukom, otkriva da je prislonjen na pogrešan zid. Mučimo se, borimo za nešto, kopamo i rukama i nogama, i odjednom....tras! Shvatamo da ništa nema smisla. Da je sve bilo jedna obična iluzija. I posle životnih sunovrata, kada smo prinuđeni da raščistimo sa pojedinim iluzijama, neka nepoznata sila nas opet izvuče na površinu. Život se nastavi, tajnovit i nepredvidiv, a poneko tek tada shvati da  je oslobađanje od iluzija jedini mogući način da promenimo odnos prema životu. 

U takvom raspoloženju (ništa na ovom svetu ne biva slučajno!) „našla“ me je knjiga ruskog psihoterapeuta Andreja V. Kurpatova „Kako promeniti odnos prema životu“, pitka, ironično duhovita priča o najdražim iluzijama kojima se „pokrivamo“ kao uplašeno dete u mraku, čekajući da prođe još jedan životni tornado. Definišući ih sistemskim greškama u opažanju, Kurpatov razlikuje četiri osnovne vrste iluzija koje, zamagljujući odnos prema stvarnosti, stvaraju problem, nudeći, na osnovu psihoterapeutske prakse, po pet rešenja za odricanje od svake, a sve u cilju boljeg i lepšeg života.

Iluzija opasnosti – učili su nas da se bojimo

Prva univerzalna iluzija, preneta od strane roditelja još u detinjstvu a podstaknuta sa brigom o budućnosti i strahom od bolesti, smrti, neizvesnosti... Rečenice: „Ne idi daleko, izgubićeš se!, Ne pričaj  s nepoznatim ljudima“ samo su neke od sugestija kojih se sećamo iz detinjstva. Rečenice u osnovi poučne, ali obojene dramatizacijom roditelja što dete ne razume i utoliko ih doživljava pretećim. Zaplašivanje je odraslima najzgodnije sredstvo vaspitavanja deteta, ali „učenje plašenjem je najsuroviji način za usmeravanje na određeni model ponašanja koji od najranijeg detinjstva gradi neurotičare,“ konstatuje Kurpatov. Naš mozak je ustrojen da stalno gleda u budućnost u nadi da će sagledati sve opasnosti, a u želji da predupredimo sve nevolje koje projektujemo kao moguće, postajemo uplašeni i uznemireni. Mnogo više od životinja koje, pak, imaju više realnih razloga za strah. 

Protivotrovi

1. Zamenite iluziju realnošću. Nije problem u uzrocima (oni su najčešće smešni), već u osećanju straha. Zbirka sopstvenih pretpostavki  blokira nas u začarnom krugu dok usmeravanje pažnje ka onom što se zaista dešava a ne ka onom što će (možda) biti otvara vrata.  

2. Prevarite prevaranta „U situaciji koja vas plaši, ponašajte se kao da ne osećate strah“, savetuje Kurpatov. 

3. Igrajte igru s vremenom. Čim osetimo strah, oslanjamo se na prethodno iskustvo i počinjemo da predviđamo opasnosti. Tako gubimo na vremenu. A prema sopstvenim strahovima i nemirima ne bi se bilo loše odnositi bez pijeteta, gledajući ih „s visine“ – tako će od velikih postajati mali i beznačajni.

4. Ne prizivajte ih, same će vas naći. Misli se na opasnosti. Zašto ih dozivamo kada nas one sigurno neće zaobići?! Zapravo, nekada dolaze iz sasvim neočekivanog pravca. No, to svakako ne znači da treba prelaziti ulicu na crveno svetlo.  
                                                   
5. Ne gubite cilj pred sobom. Ako imamo (a svako ima) prioritete, onda je red da se tako pred njima i postavimo. Drugim rečima, šta je važnije, vaš životni cilj ili neka svakodnevna sitnica zbog koje se nervirate, ne možete da spavate i slično?

Iluzija sreće – bajke za odrasle

Naši snovi i želje se redovno razbijaju o grebene realnosti, a mi bivamo izbačeni na pusto ostrvo. Tamo je hladno i sami smo. Svakako, scena svetlosnim godinama udaljena od pojma sreće iako neprestano slušamo da je sreća ovde, onde, dva koraka ispred, samo malo levo..... Šta da radimo da naše nade ne doživljavaju krahove? „Treba da shvatimo da su sreća i naša iluzija o sreći dva različita pojma“, smatra Kurpatov. Osnovni i jedini „lek“ je prepoznati da određeni snovi nisu realni.                                               

Protivotrovi

1. Život umesto fikcije. Radost se ne nalazi u stvarima. Ona je u nama samima! Onaj ko „namenski“ traži sreću, obično je ne nalazi. Sa srećom je kao sa pticom u kavezu: ako je zarobimo, neće ni pevati, ni živeti, a ako je samo hranimo, biće radosna i dolaziće nam. Sama.               .                                                                                                                                                                        
2. Životni popis. Napravite listu pozitivnih stvari, savetuje autor, i videćete da ima razloga za radovanje. Lekovito je ako naučimo da budemo zahvalni.                                                        

3. Magična reč: dosta! Iluzija sreće nam sugeriše nedostatak. Živimo s osećanjem hroničnog manjka. Nedovoljno novca,  ljubavi i slično. Uvek malo, uvek nedovoljno. „Jedini protivotrov poguban za neman nezahvalnosti je blagoslovena reč: dosta“, kaže Kurpatov. Tek kada kažemo da imamo dovoljno, počećemo da stičemo.                                       .

4. Rad i trud.  Iluzija je da sreća dolazi sama. Zdrav razum govori da se za nju treba boriti. Puko očekivanje skrštenih ruku ne donosi rezultate.                          

5. Moguće i dostižno. Ako želimo da budemo zadovoljni i spokojni, sledeći princip je nešto što treba ispisati velikim slovima: „Ne pokušavaj da izbegneš neizbežno i da dostigneš nedostižno!“. Srećan čovek je onaj koji ide ka realnim ciljevima mada nas je mnogo koji oplakujemo svoje nedostižne snove.

Iluzija patnje – ah, to uzvišeno mučeništvo!

Kada smo grešili u detinjstvu, mogli smo da računamo da će nas poštedeti ukoliko pokažemo znake patnje, odnosno kajanja. Ne znam za vas, ali ja sam svakako imala više prilika da gledam maestralne izvedbe patnje na sceni života, korišćene funakcionalno i za odbranu i za napad, za privlačenje pažnje i zadržavanje onih koje želimo. „Tako se razvija iluzija patnje, koja postoji samo zahvaljujući našem verovanju u nju. Podsvesni mehanizam: patnja može da me spasi od patnje, treba zameniti pozitivnim: nisi onoliko nesrećan koliko ti se čini!“ uverava nas Kurpatov. Ukoliko volimo naše uloge, treba da znamo da one zavaravaju samo nas, ili, još ponekog, ali samo nakratko.  

Protivotrovi

1. Zašto?  je prvo pitanje kojim se možemo suočiti sa realnim uzrocima naše patnje, ukoliko oni uopšte postoje. Pred nama uvek stoji izbor koji možemo (i trebalo bi) da pravimo. Ako u odgovoru ne pronađete smisao svoje patnje, ova iluzija će polako izgubiti svoju moć.                                       

2. Ne vredi plakati! „Bunar iz kojeg crpete smeh mnogo se puta napunio vašim suzama. Zar može da bude drugačije?“ pita se Halil Džubran. Dakle, patnja nije moguća bez samosažaljenja. Šta radimo kada patimo? U nedostatku drugih koji bi to činili, sažaljevamo sami sebe. „Ako prestanemo da sami sebe žalimo, iščileće kao dim i naša patnja“, kaže Kurpatov.                                       

3. Drugi nas vole jake. Iskreno, ko voli da u svom okruženju predugo „gaji“ osobu koja stalno jadikuje, žali se, optužuje, ili, samo, jednostavno, pati? U životu je i tako previše nevolja i komplikacija da bi neko, i pored najbolje volje, bio spreman da vas baš takvog voli. Verujte, iako ponekad izgleda kako krhke napaćene duše više dobijaju, drugima smo potrebni jaki. I to nije ni neprirodno ni egoistično.                                                 

4. Šta stoji iza patnje? Spremite se za otrežnjenje: „Iza svake naše patnje stoji strah, glupost ili bol“, obznanjuje autor. Dakle, ako pravilno identifikujemo uzrok svoje patnje, ako odmotamo to klupko, patnja gubi svoje „plemenito lice“, a mi možemo kvalitetnije da živimo.                                  

5. Što dalje – to bolje. Razmislite, koja vam se izjava više dopada: „Sa mnom nešto nije u redu i samo može da bude još gore“ ili „Sa mnom je sada sve u redu i ubuduće može da bude samo još bolje“. Za koju želimo da se poklapa sa našom stvarnošću?                                      

Iluzija međusobnog (ne)razumevanja

Kada govorimo o ovoj iluziji, govorimo o svojoj želji da se drugi potpuno saglase s nama, da prihvate naše argumente i da počnu da misle kao mi. Nije čudno, s obzirom na to da smo odrastali na bajkama u kojima se akteri savršeno razumeju, a da nisu ni videli jedno drugo. S takvim predstavama iz detinjstva, često se dogodi da prođe i čitav život, a da se suštinski ne zapitamo: postoji li makar i jedan čovek na svetu koji nas razume i poznaje bolje od nas samih? Slutite, odgovor je, ipak, ne! Da li je to neoboriv alibi za usamljenost?                                          

Protivotrovi

1. „Ne“ je „Da“. Početak svakog saznanja je priznanje sopstvenog neznanja. Na početku puta oslobađanja od ove iluzije, takođe je priznanje: ne razumemo druge, oni nas ne razumeju. Obično već na početku kontakta sa nekim kreiramo sliku o njemu i ubrzo smo uvereni da ga dobro poznajemo. Kada osoba postupi na način koji ne očekujemo, neminovno sledi razočaranje. Ne plašite se da svojim pretpostavkama kažete: Ne!                                                  

2. Odustanite od zahteva. Svi imamo ponekog u okruženju ko je sebe doveo do nemogućnosti da ostvari bilo kakvu trajniju relaciju jer uvek i od svakoga očekuje da pogodi njegova očekivanja, izađe im u susret, da mu jednostavno čita misli. Pošto je to nemoguće, relacije ne opstaju, a u svakoj sledećoj takav traži novo „rame za plakanje“, novog „psihoterapeuta“....I tako u nedogled...          

3. Drugi čovek je drugo biće. Čak i kad se uloži najvći napor da se razume drugo biće, drugi čovek je - drugi čovek. Utoliko, naše dobre namere i saveti možda ne „igraju“, jer samo mislimo da znamo šta je za drugog najbolje. Zato, uvek valja dobro razmisliti da li smo dovoljno otvoreni za drugog, pre nego se upustimo u bilo kakvo savetovanje.                                             

4. Podrška bez reči. Dešava se da smo i sami nesposobni da jasno artikulišemo šta želimo. Iako rađe i češće posežemo za podsticajem i podrškom drugih ljudi, trebalo bi da umemo sami sebe da „podignemo“. Naučnici su utvrdili da je samopodsticanje jedan od najvažnijih mehanizama koji nam obezbeđuju uspešno funkcionisanje. „Ako hoćete da imate podršku svog okruženja i da živite u slozi sa samim sobom, budite veoma delikatni prema sopstvenim rezultatima“, savetuje Kurpatov.

5. Hvala tebi koji me ne razumeš. Prihvatanje i podrška od strane nekoga ko  vas prosto voli takvog kakav ste često je važnija i od samog razumevanja. „Bolje je da te ne razumeju a vole, nego da te shvataju, ali ne vole. Ko nas voli, podržaće nas i kada ne razume sasvim o čemu se radi,“ zaključuje Kurpatov.
                                                                           *******
Naravno, lična je stvar svakog od nas želi li se osloboditi svojih iluzija koje nas često skupo koštaju,  napraviti generalno spremanje svog bića i izbaciti iz svog života nagomilano smeće. Lakše je ponekad  stići do dalekog sazvežđa ili zaroniti u neistražene dubine okeana nego zagrebati po sopstvenoj duši.  Iako sam u dahu pročitala knjigu složivši se sa skoro svim demistifikacijama, već znam da ću neke  najdraže iluzije ipak sačuvati. I ne samo zbog toga što mi je lakše da budem ogrnuta njima kao najmekšim kašmirskim šalom već i stoga što mi se čini kako Sveznajući s početka teksta ipak nije slučajno sklonio od nas najbitnije. Kao što reče Šopenhauer: “Sve u životu nam govori da je čoveku suđeno da u ovozemaljskoj sreći otkrije obmanu, običnu iluziju. Duboko u samoj suštini stvari, zbog toga i postoje zagonetke“.
Stana Šehalić
Fotografija preuzeta sa Googla