понедељак, 22. фебруар 2016.

Uhvati me ako možeš



                                                           „Nije vrlina ne grešiti, no moći a ne hteti grešiti.“
                                                                                                                      Jovan Skerlić

            Graciozna manekenka milog lica i još umilnijeg glasa, višegodišnje „zaštitno lice“ borbe protiv raka dojke, uhapšena zbog malverzacija novcem od donacija namenjenih borbi protiv ove opake bolesti. Još krhkija i gracilnija javna ličnost iz kulturno-političkog života, smenjena s funkcije zbog lažnih podataka o obrazovanju na osnovu kojih je i dospela do visokog položaja na kom je provela sasvim pristojno vreme. Direktor bolnice priveden zbog sumnji da je profitirao na nabavci citostatika za decu obolelu od raka. Sledećeg dana priveden zamenik direktora jednog javnog preduzeća osumnjičen za distribuciju lažnih uplatnica. Otkrivene prevare u igrama na sreću. Utaje poreza, falsifikati, prevare u biznisu, osiguranju, zdravstvu, obrazovanju, kulturi, sportu, ratu i miru, prevare u porodici, braku, ljubavi, među prijateljima... O prevarama putem interneta tek će se pričati – one se isto tako ubrzano razvijaju kao i informacione tehnologije i sasvim izvesno će uskoro zaseniti dosad najveće svetske prevare.


Kao kalup i odlivak

            Ne prođe dan a da se, što putem medija, što u najbližem okruženju, posredno ili neposredno, ne susretnemo s ponekom prevarom. Toliko ih je da se i sam život ponekad učini kao jedna velika prevara. Postale su nezaobilazni deo naše svakodnevice – ako su ikad uopšte i nestajale. Svaki segment života, kao odraz u ogledalu, ima svog dvojnika prevaranta, odnosno svoju prevarantsku verziju. Okolnosti, valjda nikad pogodnije ─ nedostatak posla, teška materijalna situacija, nedostatak sredstava za život, nezaposlenost, tranzicija, recesija, siromaštvo ─ raj za prevarante svih kategorija. Na meti smo svi i sve – naš život, novac, dostojanstvo, oni koje volimo. Osećamo se prevareni višestruko. Prvo, zbog čina i posledica same prevare; drugo, zato što smo lakoverni i što, uprkos brojnim poučnim iskustvima, još jednom nasedamo na nečiji osmeh, slatkorečivost, šarm, duhovitost, ubedljivost i elokventnost; najzad, zato što shvatimo da se pod kapom nebeskom u tom pogledu ništa ne menja i da oni koji su zaduženi da nas čuvaju, bar od onih velikih sistemskih i organizovanih prevara, ne da to ne čine valjano, već su često i sami saučesnici u tim opasnim igrama.

            Nijedna privredna delatnost ili grana nije doživela takvu ekspanziju kao prevara. U prilog ovoj tvrdnji govori podatak da samo one otkrivene u Americi odnesu oko 40 milijardi dolara godišnje, ne računajući prevare u zdravstvu i osiguranju koje koštaju stanovništvo i osiguravajuća društva dodatnih 250 milijardi dolara (neki tvrde da je ovaj iznos mnogo veći). Osim što prevare sa sobom nose gubitak novca i zdravlja, one ponekad uzimaju i ljudske živote. A koliko li tek vrede one neotkrivene! Kod nas nema podataka koji bi kvantifikovali razmere počinjenih prevara, ali sam sasvim sigurna da, bar u tome, ne zaostajemo za razvijenim svetom. Ipak, procenjuje se da je svaki drugi građanin ove zemlje bio prevaren, čak i oni koji su rezolutno tvrdili da se to njima nikad ne bi moglo desiti.


Prevarom smo iz Raja izašli

            Prevara, naravno, nije izum savremenog čoveka – stara je koliko i samo čovečanstvo. Od nastanka civilizacije ljudi su varali jedni druge. Ako verujete u biblijsku priču o postanku sveta, onda je i samo čovečanstvo nastalo prevarom a Eva je bila prvi prevarant prevarivši Adama da uzme jabuku saznanja i zauvek bude oteran iz Raja. Još jedna mitska ličnost, Dalila, nagovorila je junaka Samsona da joj otkrije izvor svoje snage, pretvarajući se da ga voli. Samson je platio ovu svoju ljubav gubitkom dostojanstva, ostavši bez kose i oslepljen. Nepobedivi Herkul je opet na prevaru obukao košulju sa otrovima od koje ga je telo toliko bolelo da se sam zapalio! Jedna od najdužih bitaka koja se odigrala u antičko doba, bitka za Troju, takođe je, posle iscrpljujućeg maratonskog odmeravanja snaga, ipak okončana nimalo viteški već prevarom – Trojanski konj ostavljen kao dar na kapijama Troje, odlučio je ishod ove bitke, postavši sinonim svekolikih prevara.

            Iako je istorija čovečanstva počela ženskim prevarama, muškarci ipak drže primat u ovoj disciplini“. U 80% slučajeva prevaranti su muškarci, mada i žene, kao što primeri pokazuju, mogu i te kako da zablistaju. Vrlo je teško reći ko bi sve mogao biti prevarant i zašto se ljudi odlučuju za ovu riskantnu životnu igru. Neki to rade iz dosade, drugi zbog sopstvenih slabosti, treći iz zabave, ali ipak najveći broj prevara motivisan je dobitkom, uglavnom materijalne prirode. Izvesno je da ne postoje staleži, obrazovni nivoi niti profesije imuni na ovu „igru“ ─ čak ni oni koji bi po definiciji trebalo da su daleko od svake primisli na prevaru, poput lekara, profesora, naučnika i slično.


Na korak do Nobelove nagrade

            Lista najvećih naučnih prevara prosto je fascinantna u nekim primerima u kojima je očito postojanje namere za prevaru na način koji nikad ne biste očekivali od ozbiljnog naučnika sakrivenog iza visokoumnog imidža s naočarima i bradom, s policama knjiga u pozadini i s mnoštvom naučnih referenci. A ipak, „otkriće lobanje čoveka iz Piltdauna, držalo je svetsku paleontologiju 40 godina na pogrešnom putu u izučavanju razvoja preistorijskog čoveka. Naučnici su 1950. godine savremenom tehnikom ustanovili da je to u stvari vilica majmuna prikačena na deo ljudske lobanje, a sve je držano u blatu da bi izgledalo što starije. Čovek iz Piltdauna, koji je u prvoj polovini 20. veka uvršćen u nacionalno blago Velike Britanije, bio je zapravo vešt falsifikat, napravljen u laboratoriji hemijskim sredstvima. Čovek iz Piltdauna, smatra se najvećom prevarom svih vremena.

            Drugo mesto na listi naučnih prevara „osvojio je Jan Hen Rikšen, koji umalo nije dobio Nobelovu nagradu na osnovu lažiranih tvrdnji da je načinio revolucionarne pomake u materiji superprovodnika i nanotehnologije. Onda se ispostavilo da se ogledi ne mogu replicirati, da je evidencija o eksperimentima izgubljena i da je u njima korišćena kopija istovetnog termalnog šuma.
Genetičar Vilijam Samerlini je pak „smislio krajnjeoriginalan način da dokaže mogućnost transplantacije tkiva nezavisno od genetske raznolikosti davaoca i primaoca tkiva. Tako je na miša s belim krznom „presadio tkivo miša sa crnim krznom. Prosto ko pasulj, ofarbao ga je crnim flomasterom. Kada je njegova prevara otkrivena, postao je psihijatrijski slučaj.

            Primera prevara iz naučnih krugova – od najveštijih do dečji naivnih a koji ipak prolaze kako sud stručne tako i široke javnosti ─ ima mnogo i otuda prirodna skepsa prema stalnim novim naučnim otkrićima koja, pri tom, istog časa, mogu da se funkcionalizuju (čitaj: naplate!), pogotovo kad potiču iz farmaceutskih laboratorija koje, eto, izumeše sve i svašta, samo nikako da smućkaju u svojim retortama lek protiv bar jedne od ozbiljnih bolesti poput raka ili side. A velika marketinška akcija farmaceutskih kuća, lansirana pod nazivom svinjski grip“, svakako će s vrlo visokim referencama konkurisati na nekoj novoj rang-listi najvećih svetskih prevara.


Profil prevaranta talenat u službi prevare

            Ko su ljudi varalice? U pogledu ličnih osobina, r je o inteligentnim osobama, dok su na intimnom planu vrlo često neostvareni, željni pažnje i u stalnoj potrazi za izazovima i uzbuđenjima. Za razliku od klasičnog profila asocijalnog kriminalca, on ne poseduje tu ključnu karakteristiku. Štaviše, on dobro poznaje društvo u kome se kreće, njegove navike, osobine, kao i ljudsku psihu. Uspešan prevarant mora posedovati niz veština koje se nazivaju „socijalni/društveni inženjering“, pre svega veštinu ophođenja s ljudima, kao i metode manipulacije i izgradnje poverenja. On vodi računa o svemu, počev od ideje do najsitnijih detalja, kao što su izbor reči, trenutak i način prekidanja razgovora. Ove ljude odlikuje ljubaznost, rečitost, dopadljivost, preciznost, strpljivost. Upravo sve osobine potrebne da bi se uspostavila prisnost i poverenje. Neretko se dešava da žrtva, pri samom verbalnom kontaktu, oseti zadovoljstvo što je naišla na tako prijateljski nastrojenu i predusretljivu osobu. Ispada da zapravo uopšte nije teško prevariti ─ smislite ideju, obećate mnogo para (ili nečeg drugog) i ljudi će se „upecati“. Izbor je veliki – od varanja s kreditnim karticama do milionskih prevara u kojima učestvuju i velike kompanije. Iako neke prevare zvuče filmskineverovatno, ljudi se zaista mogu ubediti u bilo šta. Stoga su upravo stvarni životi ovih čarobnjaka prevare često bili inspiracija za uzbudljive akcione trilere.


Čovek koji je prodao Ajfelovu kulu

            Jedan od najvećih i najtalentovanijih prevaranata svih vremena bio je Čeh Viktor Lustig. Operisao je na prekookeanskim brodovima između Njujorka i Pariza. Jedna od njegovih poznatijih prevara bila je mašina za falsifikovanje koja je savršeno kopirala novčanicu od 100 dolara. Lustig bi pokazao mašinu klijentima i posle šest sati, mašina je izbacivala savršenu novčanicu. Klijenti bi obično plaćali i po 30 hiljada dolara za mašinu, ali već posle trećeg kopiranja, mašina je izbacivala prazan papir – Lustig je stavljao tri prave novčanice u mašinu i uvek je imao dovoljno vremena da pobegne.

           
   Lustig je postao poznat kao „čovek koji je prodao Ajfelovu kulu“. Kada se 1925. u Parizu pojavio članak o velikim troškovima održavanja Ajfelove kule, Lustig je smislio svoju najpoznatiju prevaru. Predstavio se kao ministar u vladi i pozvao je šest najvećih trgovaca gvožđem u Parizu na sastanak koji je održan u kuli, a Lustig je sve trgovce dovezao u iznajmljenoj limuzini. Objasnio je da su troškovi održavanja Ajfelove kule preveliki i da je prodaja državna tajna. Trgovcima je dao jedan dan da mu donesu svoje ponude. Izabrao je Andrea Poazona za žrtvu. Poazon je bio sumnjičav zbog tajnosti u kojoj je prodaja vršena pa ga je Lustig pozvao na još jedan sastanak gde mu je „priznao“ kako mu je kao ministru potreban novac i zatražio mu je mito. Poazon se upecao i dao je novac i za Ajfelovu kulu i za mito! Kada je saznao da je prevaren, posramljeni Poazon nije prijavio prevaru policiji.

            Lustig je mesec dana kasnije opet pokušao istu prevaru. Pre nego što je po drugi put prodao Ajfelovu kulu, prijavili su ga i on je pobegao u Ameriku, gde je nastavio s prevarama. Prevario je čak i mafijaša Al Kaponea za 5000 dolara. Hapšen je 47 puta i uvek puštan na slobodu. Na kraju je uhapšen 1934. godine zbog falsifikovanja i umro je 13 godina kasnije u zatvoru.


Prevareni prevaranti

            I dok se mi tako dnevno, uz jutarnju kaficu, sablažnjavamo nad najnovijim (otkrivenim ili poluotkrivenim) prevarama, s obaveznim pitanjem „kako samo može, kako ga (nju) nije stid, šta radi policija, država, vlada?“, nekako olako prelazimo preko spoznaje da svako od nas tokom života bar jednom bude i žrtva ali i izvršilac prevare, a da reagujemo samo kad smo prevareni. Kad sami prevarimo, skloni smo ili da ćutimo o tome ili da najrazličitijim mehanizmima odbrane „prevedemo“ prevaru u socijalnoprihvatljiv ili bar neophodan model ponašanja u datom momentu. Od malih nogu nekako usput marljivo vežbamo tu izazovnu igru „uhvati me, ako možeš“. Prvo, ponekad dečji naivno i bezazleno prevarimo roditelje, potom učitelja, profesora, onda dečka ili devojku; padnu i mnoga prijateljstva na tom teškom ispitu a potom i na poslu i u porodici. Kako odrastamo, sve je manje bezazlenosti i igre u prevarama. I tako to krene... Reći ćete, poštovani čitaoče, „ali to nije isto“... I nije, saglasna sam – svako vara prema sopstvenim mogućnostima i opredeljenjima, ali tako počinje! Pa dokle ko stigne!


Iz knjige "Biblija na kesici za supu"