субота, 02. јануар 2016.

Kad ima volje, ima i načina



KAD IMA VOLJE, IMA I NAČINA

                                                            Bože,
                                                            daj mi smirenosti da prihvatim
                                                            stvari koje ne mogu da promenim,
                                                            hradrosti da promenim one koje mogu
                                                            i mudrosti da ih uvek razlikujem.“

                                                                        (Molitva spokoja)
                                                                        Rejnold Nibur

            Nekada je u vezi s Novim godinama sve bilo mnogo jednostavnije. Dragi simpatični debeljko poznat kao Deda Mraz ili Božić Bata, ispunjavao je želje i snove. Dovoljno je bilo biti dobar i zaželeti. I danas mogu da oživim čaroliju posebnosti tih trenutaka uoči Novih godina kad sam s bratom nestrpljivo čekala novogodišnje jutro, preslišavajući se da li sam bila dovoljno dobra i da li sam uradila sve što je do mene da ispunim Deda Mrazove kriterije.
 
            Univerzalnu bajkovitu magičnost tih trenutaka ponovila sam sa svojom decom. Kad su stasali do one faze u kojoj racio počinje da potiskuje verovanje a pragmatizam ─ maštu, u želji da im što duže očuvam iluziju bez koje nema zdravog odrastanja i sazrevanja, smišljala sam i razrađivala čitave strategije za otkrivanje njihovih tajnih želja jer se nova generacija, okružena svim mogućim tehničkim čudima, nije dala tek tako prevariti, prihvatajući bez sigurnih dokaza postojanje Deda Mraza „zdravo za gotovo“. Izigravala sam klovna, špijuna, poštara i kurira ne bih li doprla do najtajnovitijih kutaka malenog bića u kom su stanovale njihove bezazlene želje. Pa onda, kao bez duše, jurila poslednjeg dana decembra po zavejanom i još neočišćenom gradu, po radnjama koje su već bile opustošene stampedom potrošačkog ludila u potrazi za predmetom dečjih želja. Sve zarad očuvanja i produženja iluzije čarolije, zarad one neponovljive ushićenosti i nepatvorene sreće pomešane sa iznenađenjem kad prvog januarskog jutra, još sanjivo, dete otvori poklon i kaže „ipak postoji!“. Zarad očuvanja vere bez koje život teško da bi imao smisao, zarad diskretnog učvršćivanja uslovne veze po poznatom Pavlovljevom principu „za dobro ponašanje sledi nagrada“, zarad prava na snove i čarobne trenutke potrebne svakom ljudskom biću, zarad stvaranja one neophodne uporišne tačke kad upravo jedan takav poklon postane psihološko utočište, oslonac i zaštita preko kog se odrastao čovek u nekim prelomnim životnim situacijama povremeno vrati detetu u sebi.


Ne volim januar...

            U međuvremenu, stigli su neki novi klinci kojima je valjalo ispunjavati želje a mi smo odrasli i prerasli ingerencije planetarnog čarobnjaka sa sankama i irvasima. Naravno, želje nisu nestale, rasle su zajedno s nama, samo su nekako postale teže i komplikovanije. Neki od nas koji su uspešno transformisali dobrodušnog debeljka s rumenim obrazima, inkorporirajući ga kao sastavni deo svog bića, ispunjavaju želje sebi i svojim najbližim. Većina je pak Novu godinu pretvorila u praznik u kom najviše lažemo, ne samo druge, već pre svega sebe. Koliko samo izgovorimo i čujemo obećanja, koliko postavljenih ciljeva, koliko planova za radikalne promene u sopstvenim životima koje upravo treba da počnu baš od prvog januara! I koje, se, naravno, po pravilu najčešće nikad ne ostvare! Od onih najtrivijalnijih ─ da ćemo smršati, prestati da pušimo, više vremena provoditi s decom, pa sve do onih ─ da ćemo konačno svoj život uzeti u svoje ruke, živeti u skladu sa svojom prirodom, promeniti posao, okruženje koje nas pritiska, frustrira i opterećuje. Sa stišavanjem lepršavosti i euforije, koja prati novogodišnje praznike, nekako se stišaju i razvodne i naše želje, planovi i očekivanja i, pod teretom nekritično unetih kalorija i viška kilograma, utonemo u polarni san poput Mede Brunda, odlažući realizaciju za neko drugo vreme, za neku drugu Novu godinu, do nekog narednog prvog januara, podsvesno verujući da će se možda ipak desiti čudo i da će neko, isto tako nestvaran i bajkovit kao Deda Mraz našeg detinjstva, obojiti svetlucavim tragom sumorno sivilo naših života.


Od sna...

            Početkom decembra, jedan poslovni partner, komentarišući ovu rubriku, između ostalog reče kako sam, inače dobrim tekstom o snovima, na kraju skliznula u tipično ženske obrasce „bežanja od stvarnosti“ jer, eto, on probao da „sanja svoje snove“, ali se problemi nagomilali dok je spavao. Da, to je često problem kad pišete! Rizikujete da budete pogrešno shvaćeni. Da bi se snovi ostvarivali, mora se manje spavati! Svojevremno je Ivo Andrić rekao: „Nije čovek ono što misli, već ono što čini!“ Parafrazirana, ova misao mogla bi se primeniti i na ovu situaciju – „nije čovek ono što sanja, već ono što ostvari od svojih snova“.
            Želja je snažna unutrašnja sila, jedan od ključnih sastojaka svakog uspeha, seme iz kog niču sva postignuća. Želja, više nego sama sposobnost odvaja prosečne od uspešnih, zadovoljne od nezadovoljnih, srećne od nesrećnih. Upravo je ona pogonsko gorivo pomoću kog obični ljude prave neverovatne stvari. Posvećenost ispunjenju želje nije puko praznično obećanje koje deklarativno izgovaramo pred drugima, već obećanje koje dajemo samo sebi, koje nas tera da idemo dalje i kad je najteže, koje nam pomaže da se žrtvujemo kad je potrebno, koje nas sprečava da odustanemo kad se suočimo s porazom ili nevoljom i koje nas inspiriše u nalaženju dodatne energije na putu ka ostvarenju svojih ciljeva.
            Zaista, da li ste ikad pobrojali sve izgovore, razloge i opravdanja koje iskažete tokom samo jednog dana u odbranu onog što niste uradili? I jeste li se ikad upitali koju ste silnu energiju potrošili u definisanje svih tih izgovora? I šta bi se možda desilo da je delić te energije uložen u traženje razloga zbog kojih nešto možemo? Jedina prava ograničenja su ona koja postoje u našoj svesti, duboko usađena, prvo od strane drugih a potom i nas samih. I kojih se držimo kao zgodne poštapalice koja nas amnestira od samoodgovornosti za ono što nismo (a želeli bismo!?), a pogotovo za ono što jesmo (a ne bismo želeli da budemo).


... do cilja
            A uspeh u bilo čemu, skoro da je direktno proporcionalan količini vere koju neko ima u sebe. Dobre stvari se dešavaju zbog toga što kada verujemo, činimo da se one dogode. Stvaramo, prvo u glavi mentalnu sliku a potom je materijalizujemo u stvarnosti. Setite se već pomalo opšteg mesta o harvardskom studentu Bilu Gejtsu koji je na dosadnim predavanjima, za koja nije bio naročito zainteresovan, u svojoj glavi „pravio“ softver koji će preokrenuti naš način života, u vreme kad je većina drugih, stručnijih i iskusnijih, razvoj računara videla kao mašinu za skladištenje velikog broja podataka. Od mentalne slike, preko skice na papiru do Majkrosofta – ostatak priče je poznat.
            Dr Garfild, psiholog na Kalifornijskom univerzitetu, godinama je proučavao navike veoma uspešnih ljudi u različitim oblastima – od astronauta preko pronalazača do vrhunskih sportista ─ i utvrdio da im je zajednička sposobnost da u svoje misli „utisnu“ slike o uspešno završenim zadacima, odnosno snažna vera u sopstvene mogućnosti, kao i samodisciplina da istraju u ostvarivanju svoje misije, odnosno postavljenog cilja. „Planovi ne uspevaju zbog nedostatka ciljeva. Kada ne znate u koju luku plovite – nema vetra koji je dobar!“, govorio je još rimski mudrac Seneka, a njegova misao vekovima živi utkana na različite načine u mnoge savremene priče o uspehu.


Rad, rad i opet... rad

            Instant recepti za sreću i uspeh, kao jedna od najvećih obmana savremenog društva, potisnuli su vrednost aktivnog odnosa prema životu, napornog rada i zalaganja. Čak ni kod Deda Mraza nije moglo da budeš nagrađen ni za šta! Morao si da zaslužiš nagradu! A nagrada se zasluživala tako što si bio dobar đak, što si pomogao prijatelju, što si poštovao starije... Tako se suptilno i diskretno, decenijama unazad vaspitavao mladi naraštaj ─ da je nagrada u radu i zalaganju i da dobre stvari u životu dolaze kao rezultat uloženog vremena i energije.
            Američki predsednik Ruzvelt je rekao: „Najbolja nagrada koju pruža život je šansa da se naporno radi na poslu koji vredi raditi.“ Zaista, rad je mnogo više od pukog sredstva za ostvarivanje snova. Većina ljudi je saglasna u tome da su njihovi najbolji osećaji u životu bili vezani, ne za kupovinu roleks sata, vile s bazenom ili bunde, od čije cene boli glava, već upravo za osećaj ispunjenosti i satisfakcije zbog dobro obavljenog posla. Radom se stiče poštovanje drugih ali i samopoštovanje. Najzad, rad daje smisao postojanju. Zašto bi inače neki od najbogatijih ljudi sveta, uprkos svemu, i dalje radili?
            Otkud onda u svesti prosečnog čoveka tako čvrsto ukorenjena pogubna teza o radu kao kazni? Zašto bi rad nužno bio kazna a zabava – nagrada, zašto rad ne bi bio zabava i obrnuto? Pre stotinjak godina, Džordž Bernard Šo je zapisao: „Želim da budem potpuno iscrpljen kad budem umro jer što napornije radim, više ću živeti.“ Gruzijska poslovica pak veli: „Bez odmora čovek ne može da radi, ali bez rada, od odmora nema nikakve koristi“. Nije onda čudno što je toliko neuroza, depresija i najrazličitijih bolesti kod čoveka današnjice. „Oslobođen“ od rada a nepripremljen za besmisao nerada, kad pokupuje i nabavi sve „dugmiće“ za bezbrižan život, razboli se od besposličenja ili lošeg rada oličenog u osećaju da se nalazi na pogrešnom mestu. Od svih nesrećnih ljudi na svetu, najnesrećniji su oni koji nisu pronašli ono što bi radili ili voleli da rade.


Samopoštovanje (ne) stanuje ovde

            Mnogo je onih koji su se u preispitivanju tradicionalnih vrednosti, nekritično priklonili trendovima, pokretima i školama koje su vešto profitirale na ljudskoj potrebi da veruje u čuda koja su, naravno, uvek negde izvan njih i sklonosti da krivca za sve svoje promašaje traži takođe negde van sebe. Pojednostavljeno i jednostrano, ove škole su sve probleme koje živ čovek može da ima svele na „lošu sliku o sebi“, nudeći koncept razvijanja samopoštovanja sa idejama kako da o sebi mislimo bolje, bez obzira na to kakvi jesmo zaista. Proćerdani su milioni dolara na vikend kurseve na kojima uče da na listu papira svakog dana napišete „ja sam izuzetan i poseban“, do toga da sopstvenom odrazu u ogledalu ujutru kažete „dobro jutro, lepotice“. Na formiranju lažnih očekivanja o tome kako stvari funkcionišu u stvarnom svetu, nastali su neki novi lažni gurui, a veliki broj ljudi je u potrazi za samopoštovanjem „pronašao“ u sebi samo sebičnost. Proteklo je dosta vode dok se neko nije setio da kaže „hej, ljudi, samopoštovanje ne stanuje na ovakvim kursevima; ono je duboko ispod kože i brinuće se samo o sebi kad savladate veštine, kad usvojite navike, kad izgradite stavove kako biste bili uspešni.“
            Čovek je socijalno biće i svima nam znači kad nas drugi vole, poštuju i cene. Potrebni su nam i zagrljaji i podrška, ali ne možemo samo čekati da nam drugi aplaudiraju. Treba raditi i kad nema pohvala, raditi ono zbog čega se dobro osećamo. Većina stanja i osećanja proizvod su upravo onog što smo sami uradili i što sami mislimo. „Niko ne može bez vašeg dopuštenja da učini da se osećate inferiorno“, volela je da kaže Eleonora Ruzvelt. Sledstveno tome, niko ne može da učini da se osećate bilo kako bez vaše saglasnosti.
            Zato, uz vašu saglasnost, poštovani čitaoče, jedna sasvim neobavezna ideja za dobar početak godine za koju nije potrebno ništa sem dobre volje – pokušajte da oživite Deda Mraza u sebi. Učinite stvarnom čaroliju dobrog osećaja u sopstvenoj koži i učinite da se i oni do kojih vam je stalo osećaju isto tako. Ne zaboravite – život nam uvek vraća samo ono što mi drugima dajemo! 

                                                                                                                   

                                                                                                                 Stana Šehalić
                                                                                                     Iz knjige Biblija na kesici za supu

5 коментара:

  1. Ovaj tekst je toliko toga doneo u moje misli: prepoznavanja, samoispitivanja, upijanja svake reči... Hvala na ovom tekstu. Doživljavam ga i kao neku vrstu motivacije za dalji rad i trud, pa zato i na tome zahvaljujem. A posebno me je ova rečenica dotakla: "Nije čovek ono što sanja, već ono što ostvari od svojih snova." Pozdrav za vas!

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, Marija, to i jeste bila ideja - da se podsetimo, malo razmrdamo, razbudimo...samu sebe pre svega uvek podsetim na neka neispunjena obecanja (da cu prestati da pušim npr) i da se uspostavi balans u mislima izmedju potrebne lakoće i opuštenosti i neophodne doze napora i samodgovornosti...

    ОдговориИзбриши
  3. I da kad nesvesno odustanem ponovo svratim na tvoj blog i podsetim se i sakupim kao sto si ti u ovom tekstu sakupila snagu u nama samima. Hvala!

    ОдговориИзбриши