недеља, 25. новембар 2012.

ŠKRTARENJE NA ISTINI


ŠKRTARENJE NA ISTINI


Šta može hladna i gola istina protiv
blistavih čari laži?“
Anatol Frans

Kažu da je još Isus rekao: "Istina će vas osloboditi." I zaista, kada postajemo odrasle osobe, suočavamo se sa  pitanjima koja nas kao senka prate kroz ceo život: Ko sam? Odakle dolazim?  Koji je cilj i smisao postojanja? U nastojanju da dokučimo smisao postojanja i svet oko sebe, nekad potrošimo i ceo život u potrazi za tom nekom velikom, konačnom, apsolutnom i univerzalnom istinom.  A opet, gledam svakodnevno kako deliće istine  razbijaju i bacaju u nepovrat…odbacuju obrise puteva koje ona pruža…. Zatrpavaju se lažima i argumentuju ih besmislom, ne bi li istinu učinili bespomoćnom i bledom u njihovim očima, uhvaćeni zamkom straha… Čemu taj strah od istine? Beg od sebe…. od sopstvenih nesavršenosti... od života? I umesto da tragaju za smislom života, okreću leđa istini…  u besmislu života gube sebe potiskujuci istinu i žrtvujući je navikama, ritualima, konformizmu.

Tako se i meni ovih dana, kad sam se suočila sa jednim od onih najvećih, najtežih i najbolnijih odlazaka dragog bića, u toj neopozivoj konačnosti rastanka učinilo da sam preko noći sazrela da odgovorim na svoje višedecenijske upitanosti načete jednom davno na Filozofskom fakultetu koje sam u formi pitanja bez odgovora, kao svoj  lični, pomalo opterećujući, katkad suvišan ali ipak  dragocen, prtljag nosila kroz život. Da sam preambicizno postavila zadatak shvatila sam listajući literaturu o Istini koja je, ako se izuzmu teološko-filozofska razmatranja, mnogo više govorila onome što se nalazi na suprotnom polu od Istine - o Laži. Umesto odgovora, tako samo otvorih još jedno pitanje – zašto je Laž zanimljivija od Istine, zašto se o njoj lakše misli, govori i piše, zašto je najzad jednostavnija za definisanje od te velike enigme zvane Istina? Na sreću, odgovor, dovoljan da odustanem od tematske čistote o Istini, podari mi naš veliki književnik Milorad Pavić pasažom iz svog neponovljivog “Hazarskog rečnika”:

„Istina je prozračna i ne opaža se, a laž neprozirna, ne propušta ni svetlost ni pogled. Postoji i treće, gde su dve stvari pomešane, i to je najšešce. Jednim okom vidimo kroz istinu i taj se pogled gubi zauvek u beskraju, a drugim okom ne vidimo kroz laž ni pedalj i taj pogled ne može dalje, ostaje na zemlji i naš; tako se probijamo kroz život porebarke. Otuda se istina i ne može ni shvatiti neposredno kao laž, nego samo uz poredenje istine i laži.“

Raškoš laži nasuprot teskobi istine
Zašto u večitoj potrazi za Istinom ipak lažemo? Razlozi su bezbrojni i ponekad  mogu da zvuče kao vrlo dobro opravdanje: lažemo da utešimo druge ili da ih ne povredimo, lažemo da bismo ohrabrili (druge ili sebe), lažemo iz saosećanja i samilosti. Lažemo iz ljubavi, lažemo zbog preko potrebne samoobmane. „Laž je vid našeg patriotizma i urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno“ – zapisao je Dobrica Ćosić. Ponekad lažemo i samo zato što je tako lakše, jednostavnije i bezbolnije. „Komfornije se živi u lažima nego u istinama. Laži su velike i raskošne, a istine male, gole i teskobne“ – na svoj čuveni način objasnio je Duško Radović neraskidivu povezanost izmedju istine i laži.
Nedužna sitna laž često je bolja, poželjnija i prihvatljivija od uvredljive teške istine. Tako se često branimo i tešimo što smo šefu referisali da smo završili posao koji je uredno netaknut stajao na stolu, što smo najboljoj drugarici ushićeno pohvalili novu haljinu za koju smo mislili da joj užasno stoji, što smo roditeljima rekli da učimo dok smo se ludo provodili na nekoj zabavi, što smo teškom bolesniku bez nade za ozdravljenje obećali šetnju kraj reke čim mu bude malo bolje, što smo bračnom parnteru saopštili da ćemo morati prekovremeno da radimo dok smo se provodili....I tako nam se, dok dnevno koristimo tzv. bele laži učini da su sve laži i prevare koje postoje i definišu ovaj svet, obezbeđene za naše “dobro”. Takođe se čini, da nam, kao ljudskim bićima, te laži i prevare jako dobro pristaju. Toliko dobro da ih je nepotrebno trampiti za neku tešku neprijatnu istinu.
Kad se sami pretvorimo u laž
Bežeci od istine postanemo robovi sopstvene sujete koja obmanjuje um. Istina nam izgleda mračna i teška, zlokobna i opasna. Zarobljeni u lažima, tapkamo u mraku sujete, sebičnosti i oholosti… Ne vidimo sebe kako treba, a ni oko sebe…. A jedino istina obasjava put kojim hodamo i otkriva nam zamke na tom putu i tako nas čuva i štiti… U njoj se možemo ogledati, možemo videti oko sebe, sebe, svoje sušastvo, ono sto zapravo jesmo… A ljudi laži ne žele jasno  da vide sebe, zamagljuju ogledalo istine… Neki ga čak razbijaju u bezbroj nepreglednih delića, jer se uplaše svoje slike u odrazu ili im se ne sviđa ono sto vide…I u sopstvenoj nemoći, umesto da se suoče i prihvate istinu o sebi, oni je iskrivljuju oblikujući je prema sopstvenom htenju koja nema puno veze sa realnošću, zatvarajuci svoj um i srce da je ne spoznaju, poričući je da je ne spoznaju  -  bez svesti da time ne štete istini već samo sebi …Ne žele da prihvate istinu koja podrazumeva i odgovornost prema sebi, prema negovanju sopstvene duše i uma. Kada pronađemo pravu istinu mi istovremeno dobijemo osećaj kako smo spremni za nju sve da damo – dok je tako nešto nemoguće kada imamo posla sa lažima. Kad se predamo lažima, mi postajemo zajedno s njima - jedna celina, mi se tada, takođe - sami pretvorimo u laž.
Privilegija ljudske rase
Dok će neki od nas bar delmično prihvatiti ideju da je ovaj svet baziran na lažima, istovremeno, vrlo je malo onih koji će tu zastati i zapitati se – zašto je to tako. Koga treba da krivimo za to? Da li verujemo da je sama priroda ta koja je za to kriva, ili  se tu radi o jednom prirodnom stanju stvari na ovoj planeti - a možda postoje i neke više sile koje se trude da to bude tako? Da li verujemo da se taj problem, kao i njegovo rešenje nalaze tamo negde  a ne - ovde i sada?
Ukoliko bi zamislili ovu planetu ljudskih bića,  koji obezbeđuje pogodno tlo za održavanje, rast i razmnožavanje laži, onda ne bi bilo ni razloga za kojekakve laži i prevare da uopšte postoje. “Laganje je jedina ljudska privilegija koju nemaju drugi organizmi” – rekao je Dostojevski.
Znači problem je  u nama, pa i njegovo rešenje treba da krene od nas, prvo na pojedinačnoj a kasnije na kolektivnoj bazi. To je prva i najvažnija stvar koju bi trebalo razumeti. U svakom drugom slučaju mi ćemo uvek biti podložni da postanemo žrtve nekog od mnogih “spasitelja” koji su se dobrovoljno izjasnili kako će nas zaštititi i preuzeti odgovornost za nas, na sebe.

Svesno izrečena neistina
Sigurno ste i Vi, poštovani čitaoče, bili u situacijama kada ste želeli da nešto svoje, lično i intimno, od ostatka sveta, da sakrijete svoja osećanja. Možda ste bili ljuti ili tužni ili zaljubljeni, a niste želeli da drugi to vide. A možda ste i namerno nešto pokušali da slažete. Koliko god da ste rečima pokušali da sakrijete svoja osećanja, bilo svesno, bilo nesvesno, neverbalni znakovi su izdajnici koji će nas obično odati. Čak i kad osoba pokušava svesno da kontroliše svoje neverbalne znakove, prava osećanja ipak izbiju iako to može biti samo na delić sekunde                                                                                                       

Ma čime se bavili i u kojoj god situaciji bili, bićemo u prednosti ako znamo da prepoznamo kad neko škrtari na istini. Pri tom je možda najteže razlikovati nervozu od laganja. Ponekad je osobi poveren zadatak da prenese vest ili iznese podatke, a ona se s tom vešću i podacima ne slaže. U takvoj situaciji znakovi upozorenja koje šalje telo biće u neskladu s porukom.

Laž je svesno izrečena neistina ili obmana. Svako slaže barem jednom u životu, tako bar tvrde psiholozi. Ponekad ljudi lažu bez određene namere, pokušavajući da se zaštite od emocionalnog bola. A gde je laž, tu je po pravilu,  i strah  i to od prekora, kazne, strah da smo učinili nešto loše i neprimereno, da ćemo nekome učiniti nešto loše ili da će se nešto okrenuti protiv nas… Laž je povezana i s iluzijom, prevarom i nesposobnošću podnošenja onoga što nam se događa u životu.

Minhauzen sindrom
Na pitanje može li se laž od saveznika u društvenom životu prerasti u karakternu osobinu, stanje duha ili bolest, odgovor je potvrdan. Dva momenta koja, posebno ako se jave istovremeno, ukazuju na to da je igra lažima vrlo opasna. Prvi je učestalost kojom se njima koristi, koristeći laž kao stalnu tehniku u odnosima s drugima, neretko kao strategiju za postizanje ciljeva. Drugi činilac je potpuni izostanak osećaja krivice. Kad se premaši granica, stručnjaci govore o "patološkim stanjima" – to su oni koji neprestano prekoračuju granicu između dozvoljenog i nedozvoljenog, dobrog i lošeg. U zavisnosti od razloga i cilja razlikuje se više vrsta laži: narcisoidna, sklonost preuveličavanju ličnih zasluga kako bi se pridobilo odobravanje drugih; histrionska, to je preterivanje koje služi da bi se zbog nekog emocionalnog manjka privuklo tuđu pažnju; bolesna, glumljenje bolesti ili čak samoranjavanje kako bi se potakla briga drugih…Kad se počne prelaziti granica i kad se nije moguće samostalno vratiti, najbolje je potražiti stručnu psihološko-psihijatrijsku pomoć. Isto važi  i kad su deca u pitanju. Ako mnogo lažu u trećoj, četvrtoj ili petoj godini, to nije razlog za zabrinutost, ali ako to čine  sa 10, 11 ili 12 godina i na donekle čudan način, to je već znatno opasnije.
Nije teško otkriti lažljivca. U mnogim slučajevima dovoljno je pažljivo posmatrati osobu s kojom se razgovara te potražiti neke od sledećih znakova na licu, telu i u pokretima. Lice najčešće crveni ili jako prebledi, smeje se samo usnama, ali ne i očima, čelo se znoji, ima ima raširene zjenice, suze mu oči, podiže obrve, ne zadržava pogled dugo vremena na očima sugovornika, češće trepće; govor je prepun pauza dok smisli laž ili se nečeg priseti; ton glasa povišen i oštar, a  pokreti prenaglašeni, nemirni, dramatični, teatralni ili pak, prejako kontrolisani, u svakom slučaju nesvesno ponavljani bilo da se radi o dodirivanju nosa ili povlačenju okovratnika. Pa ipak, uprkos ovim signalima, mnogi uspešno godinama i decenijama lažu, a nekima se „posreći“ da prožive život, neotkriveni u lažima, srećni u mreži satkanoj od samih laži.

I tako, umesto priče o istini koja će za sada ostati pitanje bez dobrog odgovora, nastade ova o njenoj suprotnosti – Laži. Možda zato što je Istina apsolutna, slojevita, složena, apstraktna, bliža božanskom nego ljudskom, ili upravo obrnuto – što je tako jednostavna, jasna, obična, skromna, stidljiva – samim tim nezanimljiva, „osuđena“ na poraz u igri sa nakinđurenom, zamršenom, blistavom, rečitom Laži. Uostalom i najveći umovi sveta pažljivo su i oprezno baratali ovim pojmom. „Treba se čuvati rimovanih istina i s nepoverenjem primati i njih i one koji ih prave ili suviše često upotrebljavaju“ – govorio je Ivo Andrić. A najumniji ljudi uvek su ukazivali da postoje istine koje je bolje prećutati i da je vrhunska mudrost razlikovati ih.
Istina je da nas od malih nogu uče da ne lažemo, ali kroz život se pokaže da je to nemoguće (ili sami sebe ubedimo da je tako) pa se zato slobodno opustite i slažite ponekad bez griže savesti.  Možda bi propao svet, da ne učinite tako. Ako Vam treba još koji alibi za sledeću laž, Meša Selimović se nameće kao vrlo pogodan izbor za kraj kad kaže „više je tuge u istini nego u svemu što možemo da izmislimo“.

Stana Šehalić
časopis Knjižar

Нема коментара:

Постави коментар