среда, 28. новембар 2012.

Samoća - raskoš duha ili sever duše?


„Ima mnogo rasparenih ljudi i neparnih kombinacija.
To je česta životna priča. Ili ste sami ili ste suvišni.“
Duško Radović


Zagledam se često jutrom, u svom dnevnom času preko potrebne samoće, u tu užurbanu ćutljivu gomilu ljudi  koja nekud žuri, svako sam sa sobom i svojim mislima, sa svojim neizbežnim ajfonom ili slušalicama u uhu, laptopom u ruci i pri ruci. Svetovi svako za sebe. Ne vide se i kad se gledaju. ne čuju se i kad govore. Ljudi srednjih godina, stariji i oni sasvim mladi. Najčešće sami u svojim automobilima, ali usamljeni i u prepunim tramvaju. Sami na ulici, u tišini glasnijoj od svake grmljavine – sami i dovoljni sami sebi, najpre po sopstvenom izboru, a potom usamljeni zbog nemogućnosti izbora.. Stotine i hiljade usamljenosti svakodnevno se mimoilaze, svaka pažljivo zakamuflirana da ne bi slučajno prepoznala i prizvala neku drugu – sasvim različitu ali ipak (bar pomalo) sličnu usamljenost.....

Stana Šehalić,
časopis Knjižar, 2010.

Нема коментара:

Постави коментар

Knjige koje vredi pročitati bar jednom u životu

Iako o ukusima definitivno ne vredi raspravljavati, vreme kao najbolji sudija i barometar autentičnih vrednosti, kroz svoja sita protrese...