Među javom i međ snom

„Od jave si kovo snove,

                                                            sad od snova javu vezi!“.

                                                                        Laza Kostić

            Skoro da je postalo pravilo (umesto da bude izuzetak) da se, onako prilježno i savesno, skupljajući podatke, praveći teze i koncepte na raznim ceduljicama, pripremam za jednu temu koju, međutim, nikako da uobličim u prilog za broj, iako ističu svi optimalni rokovi za predaju rukopisa. Sve nešto nedostaje, ili je suviše trivijalno, ili već toliko potrošenoi izlizano od preterane upotrebe po raznim medijima... Ranije sam bivala u najstrašnijem stresu, razapeta između osećaja odgovornosti i obaveze i nemoći da osetim i prepoznam ono unutrašnje „eureka“ stanje posle koga prsti sami klize po tastaturi. No, kako je iskustvo prilično moćna kategorija, sada nekako znam da će taj najveći režiser život već nešto udesiti u poslednji čas.

            Tako je bilo i ovog puta. I pre najavljenog roka, prosto „vidim“ temu za najnoviji broj – večnu polemiku između Ministarstva kulture i izdavača oko otkupa knjiga. Nema šta, em moj fah, em fah časopisa! Konačno jednom imam temu baš na vreme. Ali... kako se priča odmotava, nekako mi se čini da se previše banalizuje, da su o njoj već svi i sve rekli i da bi i časopisu i meni bilo ispod nivoa pretresati višestruko pretresene teme, dajući na taj način publicitet upravo onima koji ga svojim „likom i delom“ ponajmanje zaslužuju.

            E tu na scenu stupa taj veliki režiser život – glavom i bradom, pretvarajući poslednju (doduše nežnu) opomenu glavnog urednika u snažnu inspiraciju baziranu na čudesnom snu jedne žene u kom je za jednu noć proživela čitav život toliko intenzivno da sledećeg dana, iako je ustala, otišla na posao, i radila sve što inače radi, sve do podneva nije mogla da razluči gde prestaje san a gde počinje realnost. „Šta se to desilo?“, pitala je, a ja sam, zaronivši u literaturu u pokušaju da dokučim kakav-takav odgovor, otkrila čitav jedan novi svet, mnogo zanimljiviji od realnosti naše nasušne o kojoj se ionako nema šta novo ─ a pogotovo ne pametno reći.

            I poslednje tragove dileme raspršio je istog dana razgovor s dragim saradnikom i prijateljem, inače egzaktnim inženjerom, koji je ─ kad sam mu stešnjena poslovnim obavezama i rokovima malo grublje nego što sam nameravala odbrusila da su njegove ideje „tek pusti snovi“ ─ nimalo inženjerski pitao: „Kad čoveku oduzmeš snove, šta mu ostaje?“

Nedokučivi tajni svet

            Zaista, šta ostaje? Većina ljudi odraste u uverenju da su snovi, kako oni koje zaista sanjamo tako i oni koje sanjamo na javi, nevažna i sporedna pojava u životu. A ipak, svi, čak i oni koji se zaklinju kako nikad ne sanjaju, sanjaju najmanje četiri puta u toku jedne noći. Tu činjenicu su istraživači bezbroj puta dokazali, prateći u laboratorijama za proučavanje snova moždane talase usnulih ljudi. Kao što su, takođe eksperimentalno, lišavanjem sanjanja tokom sna, utvrdili da je ono što čovek određuje neispavanošću zapravo nedostatak snova. Ispostavilo se da su snovi najvažniji deo spavanja, čak bi se moglo reći da su razlog zbog kog čovek spava.

            Zašto čovek sanja? I šta su zapravo snovi? Da li nas vezuju za neki drugi svet i odakle dolaze? Jesu li oni poruke, predskazanja ili tek refleksije svakodnevice? Prosta pitanja ─ a dobrih odgovora još uvek nema. Mozak budnog čoveka još uvek teško može shvatiti mozak usnulog čoveka. Izgleda da je lakše otići do druge planete nego spoznati ovaj složeni mehanizam, još uvek prepun tajni.

            Snovi nam obezbeđuju pristup beskrajnoj riznici sećanja, neverovatno dubokim spoznajama, izvorištima zdravog razuma i stvaralačkog mišljenja. Oni su pokretač i zamajac ne samo duhovnijeg, već produktivnijeg i bogatijeg života, utkani diskretno u mnoga velika postignuća savremene civilizacije. Kroz snove učimo, snovima se lečimo i relaksiramo. Sačuvani su, recimo, zapisi iz Pergama u kojima je opisana procedura lečenja bolesnika: kupanje, masaža, analiza snova... savremena psihijatrija je takođe zaključila da se o čovekovom unutrašnjem miru može suditi na osnovu njegovih snova. Za razliku od savremenih civilizacija, koje karakteriše sveopšta otuđenost od svega i svačega, ponajviše od samog sebe, pa sledstveno tome i od sopstvenih snova, primitivni narodi i danas veruju u čvrstu povezanost sna i jave. Negde su ta uverenja toliko jaka da, recimo u nekim afričkim plemenima kad neko sanja da je nešto ukrao, sutradan ide to da vrati.

Snovi kroz istoriju

            Verovanja u snove Egipćani su preuzeli od starih istočnih civilizacija. Oni su smatrali snove porukama bogova, a oko 1300. godine pre nove ere, nastao je prvi poznati sanovnik. U Zakoniku vavilonskog kralja Hamurabija postoje odredbe koje se odnose na snove, a najpoznatiji sanovnik starog veka napravio je Grk Artemidor u drugom veku pre nove ere.

            Da su snovi dar bogova bilo je uverenje i antičkih Grka. U grčkoj mitologiji postojao je i Bog snova Hipnos, brat blizanac Boga smrti Tanatosa. Stari Grci su takođe imali sveta mesta gde su uzimali posebne napitke (savremenim jezikom rečeno – droge ili opijate) za ulazak u snove preko kojih su im bogovi slali poruke.

            Rim je tumačenje snova podigao na nivo službene nauke a prorok Muhamed je počinjao dan analizom svojih i snova svojih najbližih.

            Biblija takođe dosta pažnje posvećuje snovima a Talmud kaže da svaki san ima svoje značenje ─ a da je neprotumačen san kao nepročitano pismo.

            Posle viševekovnih manipulacija snovima, bez značajnih naučnih otkrića o ovom fenomenu, oni se na „velika vrata“ kao važna pojava u svakodnevnom životu čoveka vraćaju sa Sigmundom Frojdom koji je na samom početku 20. veka razvio tezu da su snovi izraz nesvesnog i da iskazuju neke prikrivene želje i emocije koje na svesnom planu odbacujemo kao neprihvatljive iz najrazličitijih razloga pa ih naše nesvesno prikazuje kroz šifrovane poruke, odnosno snove.

            Karl Gustav Jung je drugi veliki psiholog koji se bavio snovima, bazirajući svoj koncept na snu kao izrazu kolektivnog nesvesnog.

            Uz značajan doprinos psihoanalize, s Frojdom i Jungom na čelu, nauka je i sa egzaktnijih pozicija tragala za odgovorima o snovima. Poslednjih pedesetak godina, na polju eksperimenata mnogo toga je razjašnjeno. Danas postoje brojne laboratorije za snove, ali je ipak suština ostala još uvek neuhvatljiva i neobjašnjiva. San je i danas, u 21. veku, isto tako čudnovatomističan i spektakularnotajanstven fenomen kakav je bio hiljadama godina unazad, uprkos u međuvremenu nastalim definicijama, određenjima, podelama na vrste i grupe i sličnim klasifikacijama, valjda s onim uverenjem da kad nešto gurnete u određene grupe, kategorije i definicije, samim tim postaje jasnije, bliskije i razumljivije. A razumevanje same suštine sna ipak nekako izmiče poimanju.

Naučite da sanjate

            Iako je realno očekivati da je jedna takva neuhvatljiva pojava kao što je san bliskija senzibilnim umetničkim profilima ličnosti, iskustva mnogih naučnika govore da su upravo u snovima došli do nekih kreativnih rešenja ili otkrića. San može da podstakne intelekt, otvori novi ugao sagledavanja problema, ukaže na neke nove ideje...

            Izlaganje svoje teorije o cikličnoj strukturi benzolovog prstena, pred Nemačkim naučnim društvom, nemački hemičar Kekule zaključio je rečima: „Gospodo, naučite da sanjate i razumete snove!“ On je upravo u snu dobio ideju na kojoj se i danas zasniva moderna organska hemija.

            Danas već i osnovci znaju priču da se slika Periodnog sistema elemenata prvo pojavila u snu velikog ruskog naučnika Mendeljejeva, kao obrnuta slika u ogledalu, dok je Nils Bor još kao student sanjao strukturu atoma koju je „otkrio“ u realnosti nekoliko godina kasnije.

            Dobitnik Nobelove nagrade za pronalazak insulina, Kanađanin Banting, u snu je čuo tri rečenice u formi uputstva za postupak spravljanja leka koji u životu održava mnoge šećeraše.

            Ideju o konstruisanju američkog borbenog aviona M-9, pronalazač Parkinson je dobio u snu. Vizije gotovo svih velikih patenata i naš naučnik Nikola Tesla imao je upravo u trenucima kad je tonuo u san.

            A tek umetnici! Njihovi snovi stvarali su neretko kreacije koje je samo trebalo „preneti“ u realnost. Mnogi filmovi su tek samo vizualizacija sna njihovih režisera. O takvim iskustvima su govorila neka od najvećih svetskih imena filmske režije: Federiko Felini, Luis Bunjuel, Klod Leluš i Ingmar Bergman. Mnoga muzička dela, umetničke slike, književna dela, prelepe arhitektonske tvorevine ─ takođe su plod nekog kreativnog sna. Italijanski kompozitor Tartini, sanjao je, primera radi, kako mu sam đavo svira neku sonatu. Čim se probudio, zapisao je note nazvavši delo „Đavolji triler“.

            Posebnu grupu snova čine oni u kojima se sanja neki važan događaj koji će tek uslediti u stvarnosti. Tako je jedan od najpoznatijih američkih predsednika, Abraham Linkoln, praktično usnio svoju smrt na identičan način na koji se ona u realnosti dogodila i to samo dva meseca ranije. A učitelj austrougarskog vojvode Franca Ferdinanda „video“ je u snu atentat na vojvodu u Sarajevu. Poznati ruski naučnik Lomonosov usnio je pak brodolom u kom mu je stradao otac a ribari su pronašli mesto udesa prateći instrukcije iz njegovog sna. Kralj Luj XIV sanjao je kako neko iz njegove garde pokušava da ga ubije nožem da bi ujutru u postrojenoj gardi prepoznao lik ubice iz sna. Slične proročanske snove imali su i Julije Cezar i papa Pavle Pije i Robespjer... 

https://salonknjiga.rs/ 

Pođimo u svoj san

            U mnogim društvima i mnogim istorijskim periodima, bez ozbiljne analize sna i još ozbiljnijeg razmatranja svih aspekata simbolike snova, nije se počinjao nikakav ozbiljniji posao. Savremeno društvo se nekako rezervisano odnosi prema ovom fenomenu. Možete li zamislite kako neki lucidni menadžer, koji je zakasnio na posao, vlasniku kompanije izlaže ideju o unapređenju prodaje baziranu na noćašnjem snu koji je istovremeno i neoboriv alibi za kašnjenje? Realna opcija je podsmeh u optimističnoj varijanti, umanjenje plate u realističnoj a otkaz u pesimističnoj. Kod onih koji se stidljivo i sklonjeno od radoznalih očiju i ušiju još uvek bave analizom svojih i tuđih snova, tinja zapretena upitanost da ipak s njima nije nešto u redu. Danas se tumačenju sna prilazi u širokom rasponu – na onaj populistički pojednostavljen način, kao kad gledate u šolju, ili kvazistručni, gde se relativno tipiziranom simbolikom priučeni tumači pozivaju na frojdovske potisnute želje a da pri tom ne znaju da nabroje više od jednog dela ovog ekstravagantnog Bečlije. Američka srednja klasa se ozbiljno „upecala“ na ovaj modni trend pa se merom uspešnosti smatra i ležanje na kauču nekog psihoterapeuta. Internet nudi beskonačno mnogo mogućnosti, takođe pojednostavljenih do gluposti – pa sad, odgovarajuća simbolika uvek se može naći ako se samo dovoljno uporno surfuje po sajberprostoru koji će izgleda vrlo brzo postati zamena i za stvarnost i za san istovremeno. Možda nam je upravo zbog svega toga stvarnost sve otužnija, praznjikavija, lišena velikih kreacija i uzleta, svedena na životarenje i preživljavanje. Nije onda čudno što je žena čiji me moćni san i zaveo na ove sumnjive staze, san zaključila rečenicom „Vodi me u moj san“. Za razliku od surove realnosti u kojoj bivamo ono što moramo, san je izgleda jedino preostalo mesto na kom možemo biti ono što zaista jesmo.Ma kako to apsurdno zvučalo! Stoga, pođite u svoj san!

Stana Šehalić

                                                          fotografija preuzeta sa Googla

IZAZOV KOJI TESTIRA HRABROST

ili
Priča o bestselerima koje su izdavači odbili

„A kada želiš nešto,

čitava Vaseljena se zaveri da ostvariš tu svoju želju.“

Paolo Koeljo

Često sam, u pokušaju da ohrabrim i druge i sebe, na trenutak deprimirane od  pokušaja koji nikako da urode očekivanim plodom, a sa željom da dovoljno ubedljivo ilustrujem neku naizgled beznadežnu situaciju koja se pretvarala u planetarni uspeh, posezala za pričom o knjizi „Prohujalo sa vihorom“ Margaret Mičel. Teško je poverovati da je ovaj kultni roman, dobitnik Pulicerove nagrade za 1937. godinu, posle koje je usledila i svima poznata ekranizacija knjige, odbilo ravno 39 izdavača kao nezanimljiv rukopis!!! A samo prvog dana po izlasku iz štampe „planulo“ je pedeset hiljada primeraka, dok je  u prvoj godini prodato čak 1.383.000 primeraka. Već do 1948. godine prodat je u više od trideset miliona primeraka, preveden na tridesetak jezika, uključujući i Brajevu azbuku. Tako je Margaret Mičel sa jedinim romanom koji je napisala oborila mnoge rekorde, postavljajući nove, mnogima i danas nedostižne standarde.

Producent Dejvid O. Selznik, šef studija Selznick International Pictures, odlučio je da kupi prava na roman nakon što je njegov montažer pročitao kopiju i ostao oduševljen. Mesec dana po izlasku romana, Selznik je otkupio njegova filmska prava za 50.000 dolara, što je tada bila rekordna svota.

Film je  vremenom postao slavan, a prilagođeno po inflaciji najkomercijalniji je film svih vremena sa 3.785.107.801 $. Takođe se nalazi i na listi 250 najboljih filmova kinematografije na IMDb.com. 1989. godine zbog "kulturnog značaja" uključen je u Državni filmski registar SAD-a, dok ga je Američki filmski institut stavio na 4. mesto na listi "100 godina... 100 filmova" te na 4. mesto na listi "10 najboljih epskih filmova". 

O knjizi i njenoj autorki danas je manje-više sve poznato. Ono što je ostala enigma kako li se osećalo tih 39 izdavača, odnosno urednika čiji je arogantno-prepotetni stav presudio da rukopis nije vredan. I da li je lekcija bila poučna, ne samo njima, već i onima koji su došli posle njih, kao urednici ili pisci  - svejedno. Jer, bez obzira što o ukusima ne vredi raspravljati, i što se prema ovom delu možemo određivati u rasponu od šund literature do vrhinske književnosti, uspeh ovog romana niko ne može osporiti. Niti ogroman novac koji je doneo svima koji su učestvovali u tom lancu.  Po onome što beleži novija istorija, pouke iz tuđeg iskustva nisu bile naročito korisne.

Trinaesto - da

Koliko samo pre par godina, krajem dvadesetog veka, slična priča se ponovila sa još jednim svetskim bestselerom i (da li je to samo slučajnost?), opet sa ženom autorom. Pogađate, reč je o Hariju Poteru i spisateljici Džoan Rouling. Prva knjiga jedne od najplaćenijih autorki današnjice odbijena je čak 12 puta!!! Nekoliko izdavača joj je čak savetovalo da „ne napušta svoj redovan posao“, jer su male šanse da će ikada živeti od pisanja. Interesantno je da je Roulingova knjigu konačno objavila pod polno neutralnim pseudonimom (Džo Rouling) i to na nagovor menadžera koji joj je lukavo predočio da će imati više šanse za uspeh ukoliko publika nije upoznata sa činjenicom da je autor romana žena.

Od trnovitog puta samohrane majke i korisnika socijalne pomoći, Roulingova je najbogatiji pisac današnjice i na svom računu raspolaže sa više od milijardu dolara! Ukupan broj prodatih romana o Hari Poteru premašio cifru od 450 miliona i postao najprodavaniji serijal knjiga svih vremena.

Koliko god se često susretali sa stavom da se od umetnosti, samim tim ni od književnosti, ne može živeti, i da fama koja prati neko delo nije uvek rezultat njegovog umetničkog  kvaliteta, te da popularnost dela pre ima veze s prilagođenošću čitalačkom ukusu, vešto isplaniranoj marketinškoj kampanji  i slično, čime bi se eventualno mogla braniti dvocifrena urednička odbijanja Mičelove i Roulingove, teško je objašnjiva sudbina, po mnogima jednog od najboljih književnih ostvarenja dvadesetog veka „U potrazi za izgubljenim vremenom“ Marsela Prusta.

Uprkos savremenoj reputaciji monumentalnog književnog dela koje je davno steklo status klasika svetske književnosti, a njegov autor za jednog od najvažnijih modernih francuskih i svetskih prozaista, Prustovo „Traganje za izgubljenim vremenom“ delovalo je pretenciozno francuskim izdavačima. Roman dug 1,25 miliona reči, odbila su tri izdavača. Niko nije želeo da preuzme rizik izdavanja ovog kapitalnog dela, pa Prust nije imao izbora: morao je sam da finansira objavljivanje svog životnog dela. Uprkos svim naporima, nije doživeo da ugleda svoj roman objavljen u celosti: „Traganje“ je objavljivano u delovima, od 1913. do 1927. godine, dok je Prust ovaj svet napustio 1922. godine. Najglasniji u kritici Prustovog romana bio je urednik „Nove francuske revije”, pisac Andre Žid.

Uznemirujući sadržaji

Slične nevolje sa objavljivanjem dela imao je i Vladimir Nabokov sa svojom „Lolitom“. Roman na kom je radio čak pet godina odbili su gotovo svi izdavači kojima je poslao rukopis, neki zbog straha od cenzure, neki zbog sopstvenih moralnih načela. Većina izdavača je savetovala Nabokova da zauvek zaboravi na objavljivanje „Lolite“. Sam autor je nekoliko puta pokušao spaliti rukopis, ali ga je u tom naumu sprečila supruga Vera. Iako je bila svesna da joj muž radi na knjizi koja će izazvati burne reakcije, pretežno negativne, 1953. godine ugovorila je sastanak s urednicom “Njujorker”-a i sama joj odnela rukopis. Urednica nije imala nimalo razumevanja, rekavši kako ju je knjiga uznemirila. Ostali izdavači su smatrali delo pornografijom, eksplicitnim priznanjem sredovečnog gospodina da je opsednut devojčicom.

Svestan skandala koji bi roman zbog svog sadržaja mogao da izazove, Nabokov je odlučio da ga objavi pod pseudonimom. Posle dve godine uporne potrage, 1955. godine, konačno je pronašao izdavača (Olympia Press) u Francuskoj. Uslov koji je Nabokov dobio od izdavača bio je da, ukoliko želi da njegov roman ugleda svetlost dana, mora da ga potpiše pravim imenom. Uprkos poteškoćama sa izdavanjem i zabranama i cenzurama širom sveta, „Lolita“  danas važi za jedan od najprodavanijih romana na svetu. Uključen je u popis sto najboljih romana na engleskom jeziku u dvadesetom veku gde zauzima četvrto mesto. Lolita je doživela dve ekranizacije.

Prosto je neverovatno koji su sve naslovi na spisku knjiga koje su izdavači u različitim vremenskim periodima i na različitim geografskim prostorima odbili.  Kada je, na primer američki pisac i pilot Ričard Bah, potomak slavnog Johana Sebastijana Baha, prvi put pokušao da objavi svoju, danas kultnu knjigu „Galeb Džonatan Livingston“, nailazio je samo na zatvorena vrata. Nikome ova priča nije delovala primamljivo. Konačno je objavljena 1970. godine i to zahvaljujući izvesnoj Elenor Frid koja je uspela da ubedi izdavačku kuću Macmillan Publishers da objavi Bahovo delo. Iste te godine knjiga je prodata u neverovatnih milion primeraka. Knjiga o svima onima koji se bore da nam odgovore ko smo i odakle smo, koje smrt ne plaši jer na nju gledaju kao na prelazak na viši nivo svesti, i koji otkrivaju u sebi snagu da se stalno usavršavaju, postižu više i nesebično svoje znanje prenose drugima, danas je štivo koje se drži na dohvat ruke i bezbroj puta iščitava.

Sličnu sudbinu imala je i „Životinjska farma“ Džordža Orvela.  Problem na koji je Orvel naišao kada je pokušao da objavi „Životinjsku farmu“, nije bila cenzura, kao što bi se moglo pomisliti, već prosto nerazumevanje sadržaja. U nekoliko navrata mu je rečeno da u Americi u tom trenutku ne postoji tržište za basne. Posle nekoliko neuspelih pokušaja, naišao je na izdavača koji je umeo da čita između redova, pa je ovo kultno književno delo konačno ugledalo svetlost dana 1945. godine, u izdanju londonske kuće Secker and Warburg.

Od dosadnog štiva do velikog Getsbija

Pre nego što je konačno objavljen, „Dnevnik Ane Frank“ odbilo je čak petnaest izdavača, zbog pogrešne pretpostavke da ovakva vrsta knjige neće biti primamljiva čitalačkoj publici. Knjiga je ipak objavljena 1947. godine u Amsterdamu (Contact Publishing) i zaintrigirala je javnost. Prvi tiraž od 3000 primeraka ubrzo je rasprodat, a dnevnik je 1950. godine doživeo svoje šesto izdanje. „Dnevnik Ane Frank“ danas je jedna od najčitanijih knjiga širom sveta.

„Veliki Getsbi“  Skota Ficdžeralda nije bio nimalo velik u očima izdavača. Nakon što je pročitao Ficdžeraldov roman, jedan od izdavača ironično je primetio da roman sam po sebi ne bi bio loš, ukoliko bi se autor otarasio glavnog junaka!? Ficdžerald je imao mnogo poteškoća u objavljivanju svog najpoznatijeg romana, ali je konačno uspeo da pronađe nekoga ko je zainteresovan. U pitanju je izdavačka kuća Charles Scribner's Sons, koja je roman objavila 1925. godine. „Veliki Getsbi“ je naišao na slab odziv, ali i na loše kritike i Ficdžerald je umro (1940. godine) u uverenju da je roman bio potpuni promašaj, baš kao i njegova odluka da postane pisac. Tokom Drugog svetskog rata je, međutim, interesovanje za roman naglo poraslo i „Veliki Getsbi“ je ubrzo ubačen u silabuse brojnih američkih škola. Danas se ovaj roman smatra klasikom američke književnosti.

Alhemija dobrog rukopisa

„Sumrak saga“ Stefani Majer spada u najprodavanije romane novog milenijuma, sa fanatstičnih 116 miliona prodatih kopija u periodu od prvih pet godina nakon izdavanja. To, naravno, ne znači da su se za Majerovu izdavači otimali dok nije bila poznata – odbijena je čak 14 puta!!! Konačno je izdavačka kuća Writers House preuzela rizik da objavi do tada nepoznatu autorku. Nakon izdavanja prve knjige, održana je aukcija na kojoj se osam različitih izdavača nadmetalo za prava na izdavanje ovih, danas širom sveta poznatih, romana.

Rediteljka Ketrin Hardvik oživela je svetski literarni fenomen postavljajući priču o strasnoj i neočekivanoj romansi između jedne tinejdžerke i tajanstvenog neodoljivog vampira, na filmsko platno. “Sumrak” je izazvao veliko interesovanje u svetu i napravio brojne rekorde. Film je do sada zaradio preko 181 miliona dolara a u njegovo snimanje uloženo je samo 37 miliona dolara. Brojne on line diskusije pratile su pojavljivanje filma a oficijalni sajt imao je preko osam miliona poseta, više nego što bilo koji sajt ima tokom celog svog trajanja. Prvo pojavljivanje finalnog trejlera na sajtu MySpace za 48 sati videlo je tri ipo miliona posetilaca.

I za kraj  - “Alhemičar“  Paula Koelja: danas je dovoljno reći Ahemičar i sve je jasno. Roman koji je proslavio Koelja širom sveta najpre je objavila jedna mala izdavačka kuća u Brazilu. Početni tiraž je bio 800 primeraka i to je najbolji ugovor koji je Koeljo uspeo da dobije za svoj roman. Izdavač nije želeo da štampa više jer je smatrao da roman nikome neće biti posebno zanimljiv i da će se slabo prodavati. Koeljo, međutim, nije odustao i posle nekoliko odbijanja je konačno naišao na izdavača koji je verovao u roman. Kao rezultat upornosti, „Alhemičar“ je danas jedan od najprodavanijih romana, a preveden je čak na 71 jezik. Prema anketi BBC-ja (2003) roman je svrstan u sto najomiljenijih dela svih vremena. Koeljo je definitivno pisac kojeg najviše ljudi prati na društvenim mrežama. Dobitnik je brojnih prestižnih međunarodnih nagrada, izabran je za člana Brazilske književne akademije, a od 2007. godine je ambasador mira Ujedinjenih nacija. Pre šest godina je dobio priznanje Ginisove knjige rekorda za autora čiji je roman preveden na najviše svetskih jezika. Naravno, u pitanju je “Alhemičar”.      
https://salonknjiga.rs/                 .

“Kada se najmanje nadamo, život nam donese izazov kojim testira našu hrabrost i volju za promenom. U takvom trenutku nema smisla pretvarati se da se ništa nije desilo ili reći da nismo spremni. Izazov neće čekati, a život ne gleda u prošlost. Jedna nedelja je dovoljno vremena da svako od nas odluči da li će ili neće prihvatiti svoju sudbinu”, poručio je Koeljo.

Stana Šehalić