Logorašica i pripravnica

Skoro svi u toj velikoj uglednoj kući s olakšanjem su dočekali vest da je na bolovanju koleginica koja vodi dokumentaciju u najzabačenijoj, najdepresivnijoj  i najsivljoj kancelariji. Žena s kojom decenijama nisu mogli da izađu na kraj, i s kojom nisu znali šta će, pa su je pre mnogo godina izolovali najbolje što su znali i umeli, da im što manje remeti njihove utabane poslovne rituale.  Poslali su mene, pripravnicu, koja se neočekivano pojavila kao još jedan, suvišan i remetilački faktor prividnog sklada koji su brižljivo negovali, da me sklone dok ne vide šta će sa mnom. Da je menjam uz napomenu da ništa ne diram. 

Sedela sam u tom sivilu, potpuno sama, napuštena, zaboravljena, besposlena. Vreme prekraćivala čitanjem, a kad me zamori fizička pasivnost, u jednoj staroj ali dobro očuvanoj elektronskoj mašini otkrila sam sjajan instrument za popunjavanje radnog ništavila i bar nekakvu fizičku aktivnost. Prenoseći misli i osećaje na papir, naučila sam da kucam. Tipkala sam sve dok mi prsti ne utrnu. Sve što mi je palo na um ostalo je kao trag na papirima koji su se množili. I tako sve dok se uvažena koleginica nije vratila s bolovanja, stavivši embargo i na upotrebu mašine, i na sve ostalo. 

Mlohavog tela koje je ličilo na krompir naboden na čačkalice, orlovskog nosa,  tankih, uvek stisnutih usana, kreštavog glasa i sitnih duboko usađenih očiju koje su nepoverljivo žmirkale iza naočara s debelim okvirima, vrisnula je prvog jutra sedajući za svoj sto. Ništa nije bilo na svom mestu, kako je ostavila. Ono nije zavedeno, ovo nije upisano...Šta sam uopšte radila u njenom odsustvu? A zašto je ovo upisano? Ko mi je dozvolio da uopšte nešto pipam po njenim i samo njenim papirima koje već 34 godine besprekorno čuva? Štaaaaaaaaaaa???????? Njenim perom sam pisala? Ko mi je dozvolio? Tim perom, sem nje, niko ne sme da piše.....I mašinu sam dirala...Gospode Bože, ne može pošten čovek ni da se razboli da mu ne nameste neku namigušu koja za mesec dana poništi decenije njenog mukotrpnog rada....Neće to tako proći, videće one uštirkane kučke i onaj bespolni kekeljavi Milovan...Je li ona jasno i glasno rekla da ne želi nikoga, da joj niko ne treba...  Besnela je celog dana bivša logorašica koja je paklenom igrom sudbine potom postala čuvarka u ženskom zatvoru. Besnela je  i sutradan i sledećih dana huleći na sistem koji je iznedrio nešto sasvim suprotno onom za šta se ona borila, na pokvaren i glup  narod, na korumpiranu i nesposobnu vlast, na život koji je postao izvitoperen, pun razvrata i nemorala, hedonizma i lenjosti. A ja sam joj bila personifikacija svega što je činilo ogorčenom. Nisam smela da ustanem, da pružim ruku, da uzmem telefonsku slušalicu...u svemu je nalazila razlog da se, kao kobac, bujicom primedbi i uvreda obruši na mene.

Tražile smo i ona i ja da me vrate na radno mesto na koje sam primljena. Učtivo smo zamoljene za strpljenje. Mala mora tu da bude, da ti sad ne objašnjavamo zašto, stvar je vrlo ozbiljna i delikatna, strpi se malo, neće dugo trajati, rekli su njoj. Vi ste po programu svakako morali da prođete tu fazu obuke, rad sa dokumentacijom je neohodan da biste vladali vašim poslovima, uostalom bez toga ne možete položiti pripravnički.... da, Marija jeste malo nezgodna ali morate je shvatiti, prošla je užase u logoru, tamo joj je ostala cela porodica, nema nikoga, suptilno su  obrađivali mene, stavljajući mi diskretno do znanja da se odatle neću mrdnuti sve dok je sudski spor u toku.

Pokušala sam sve da buku koju je proizvodila Marija svedem na prihvatljivu količinu decibela. Ništa nije uspelo. Svi moji pokušaji odbijali su se kao o neprobojan zid, poslednje uporište morala, reda i rada. Ona izgleda nije uopšte umela normalno da priča. Stanje besa bilo je njeno redovno, trajno stanje. Telo joj se treslo kao da ima epileptični napad, oči su sevale zlom, a usta se grčila u bolnim grimasama dok je bljuvala otrov iz sebe. Samo da joj je dan vlasti, govorila je, sve bi ona njih pred streljački stroj, ili bar kroz toplog zeca. Hohštaplere, lovove, prevarante, neradnike, kurve što preko one stvari sve završavaju dok ona dirinči za sve njih. I da je ne gledam tako, ista sam kao i oni, sve je njoj bilo jasno čim me prvog dana videla. Zato i sedi poslednjih petnaest godina ovde, sama, ne može da ih gleda. I neka ne misle da su je se oslobodili, ona je sama tražila da se makne od tih podlih dvoličnih licemera ali videće oni još...A ja neka ćutim, ne želi da čuje bilo šta od mene.

Eto, tu su me sačekali, ona je bila njihov poslednji adut, mislila sam rezignirano, donoseći odluku da posle mesec dana svakodnevne torture koja nije jenjavala, definitivno odem i da je sutrašnji petak poslednji dan koji ću ovde provesti. Valjda će dan biti dovoljan da završim sve formalnosti i uzmem radnu knjižicu.

Sledećeg jutra kad sam došla, ona još uvek nije bila stigla. Pažljivo sam odložila svoje stvari da je ne iritiram i pošla u pravnu službu da tražim raskid radnog odnosa. Izlazeći, bezmalo sam se sudarila sa njom koja je u ruci držala poslužavnik sa dve kafe. Pretrnula sam u strahu da mi rafalnim primedbama tipa „što ne gledaš kuda ideš“ ne pokvari s mukom prikupljen mir koji će mi danas biti neophodan u svim tim administrativnim zavrzlamama. „Kud si pošla, dete?“- najprostije moguće pitanje ostavilo me je potpuno zabezeknutu, smetenu. Prvi put je čujem da govori normalno bez povišenog tona, a prosto ne verujem sopstvenim čulima koja su registrovala blagost u intonaciji. Kao da ne očekuje odgovor, nastavlja u istom tonu kako je svratila do bifea da uzme kafu za nas dve, a onda, kao da se prenula, obrecajući se, kaže: „Šta si se tu ukipila, uzmi ovaj pladanj da se raskomotim.“ Automatski reagujući, prihvatam poslužavnik, i dok ga spuštam na sto, proleće mi misao da ipak sanjam i da će sat svakog časa zazvoniti na buđenje.

A ona uzima kafu, pali cigaretu nudeći i mene i počinje priču o tome kako najviše voli hleb  jer ga je ostala željna kao dete i kako nema te đakonije koja se može meriti s ukusom sveže ispečenog hleba, samo što ni njega više ne prave kao nekad... Jedna potpuno drugačija Marija, za koju bih se koliko pre par minuta mogla zakleti da ne postoji,  priča o sebi, o svom nesrećnom i tegobnom životu, o pokušajima da dolaskom u Beograd pobegne od svih aveti prošlosti koje su je proganjale, o razočarenjima svim onim što je ova zemlja postala, o njenim prijateljima saborcima koji su postajući uspešni političari, prodali dušu đavolu i izneverili ideale za koje su se zajedno borili, o svojim izgubljenim iluzijama...da bi na pola rečenice iznenada upitala: “A što ti meni nisi rekla da si ti ona mala? Znaš, ja se baš ne družim s ovima ovde, pa i ne znam šta se dešava. Ništa se ne brini, neću nikom dati da te maltretira. E, neka si im pokazala zube, mora jednom neko tu bagru da razmrda u njihovoj umišljenosti.“ Ni rečju nije pomenula prethodni mesec. Nije se izvinila, bar ne formalno. Priča koju je upravo ispričala bila je njen način da se opravda, više pred sobom nego preda mnom, za ono što je činila do danas.

Marija, referent za dokumentaciju, žena poganog jezika od koje su se svi sklanjali kao od kuge, kvalifikujući je kao ludu ženu ali zazirući od njenih otrovnih strelica, samu sebe je promovisala u mog neoficijelnog portparola. Nije bilo situacije u kojoj nije našla za shodno da pomene moju golgotu, koreći „skotove ogrezle u korupciji, anarhiji i nepotizmu“, pljujući po ljudskoj bezosećajnosti za tuđe muke, uzdižući moje kvalitete  do olimpijskih visina, istučući da je moj razvojni put model kako bi čestito trebalo da se živi. Pričala je s podjednakim žarom i sekretarici koja se tu slučajno zatekla, pogrešno pročitavši broj kancelarije, i kafe kuvarici, vozačima, portirima i savetnicima koji su, da bi dobili traženi dokument, prethodno morali da čuju celu priču. Pričala je kao da je oduvek bila sa mnom, kao da je neposredni svedok svih dešavanja, a da me nikad ni reč nije upitala o svemu što se zbivalo. Na hodniku je presretala uvažene rukovodioce apelujući  na njihovu savest, pozivajući ih da „okaju grehe i spasu dušu“  tako što će pomoći meni, grešnom detetu koje ne shvata šta je snašlo u ovom osinjaku.

Otvorila mi je stranice njenog poslovnog registra u koji nikad niko, sem nje, ništa nije upisao, pružila mi svoje čuveno pero i na moj zabrinuti pogled, klimnula glavnom i rekla: „Samo polako“. Konstatovavši da imam beznadežno neuredan rukopis, nastavila je da popunjava registar s obrazloženjem da za posao koji ću raditi lep rukopis nije presudan. Naučila me je svemu što je znala o dokumentaciji, pokazala mi najpoverljivije papire na kojima je pisalo „državna tajna“, „poslovna tajna“, „pod embargom“...portretisala mi svakog od zaposlenih, koncizno i hiruški precizno secirajući njihove dobro kamuflirane mane i nesavršenosti, potkrepljujući svoje priče personalnim  dosijeima u kojima je, pored ličnih podataka, bilo arhivirano i mnogo toga o njihovom karakteru, aktivnostima, porodici, prijateljima... 

Objašnjavala mi je da pasulj  koji sam juče kuvala nije bio ukusan jer sam ga nalila hladnom umesto iskljuuuuučivo toplom vodom, pisala mi recept za piletinu s belim lukom koji je apsolutno najbolji za pripremu pilećeg mesa, otkrivala mi tajne starinskih jednostavnih jela jer „tajna je u jednostavnosti“ i da će ove fine gospođe koje umeju da kuvaju samo nobl, uskoro propasti i biti gladne, kad đavo dođe po svoje i kad ovom narodu stignu računi za naplatu dugova  njihovih nesposobnih rukovodilaca i vođa.

 

OD KOFEINA DO KOKAINA

Na ovaj sveti dan, umesto neizlivene suze, u znak sećanja svim malim anđelima koji su prerano otišli...Malom Mahiru, o čijem tragičnom kraju se ovih dana govori, ali i malom Nikoli koji je te 2005. godine, kada je tekst nastao, stradao u beogradskoj gimnaziji...svim znanim i neznanim usnulim anđelima kojima nismo na vreme pružili ruku...

                                                „Ne znam da li će biti bolje ako bude drugačije.

                                                No, mora biti drugačije ako treba da bude bolje.“

                                                                                                            Lihtenberg

            Iako sam čvrsto obećala sebi da se neću, pišući priloge za časopis, povoditi za dnevnim događajima, prepričavajući na svoj način, višestruko „prežvakanu“ temu, ne poentirajući, kao ni ostali, bilo kakvim mudrim zaključkom ili praktičnom pozitivnom posledicom, ne mogu da zaobiđem, uprkos svim svojim emocionalnim kišobranima, temu koja je još jednom iz letargije prenula i zatalasala naciju.  

            Lik deteta u čitulji. Nasilna smrt mladog života. Rukom vršnjaka. 

            Preispitujući se o opravdanosti izbora teme, odbacila sam, jedan za drugim, sve razloge protiv. Nesrodnost i depresivnost teme s koncepcijom izdanja, profilisanost rubrike, ciljnu čitalačku populaciju... Učinilo mi se da ne postoji stručna i profesionalna orijentacija koju ne treba da zanima što se deca međusobno ubijaju. Čak i kad ste profesijom usmereni da letite na Мesec ili gledate u zvezde. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što smo svi prvo bili deca. I zato što većina nas ima svoju decu čijim stvaranjem i postojanjem dajemo smisao sopstvenom životu. Jer sva naša nastojanja da stvorimo i osmislimo svoj život i svoj svet, padaju u vodu pred tom neporecivosurovom činjenicom da se deca međusobno ubijaju. Za koga i radi čega mi onda uopšte pravimo avione i kamione, puteve i zgrade, slikovnice i knjige?

Generacije koje su pojeli skakavci

            U svakodnevnim kontaktima, čujem i sebe i druge kako govorimo da nas ništa više ne može iznenaditi. Moja generacija, po biološko-socijalnim klasifikacijama pripada kategoriji ljudi u tzv. najboljim godinama. A zapravo smo emotivno potrošeni i otupeli, umorni od višegodišnjih borbi s raznim vetrenjačama, od besciljne, unapred izgubljene, trke s vremenom, od rata koji se iz udžbenika i čitanki „ničim izazvan“ preselio u naše živote, od besparice, propalih firmi, razrušenih sistema vrednosti, od beznađa... Sva čuda za koja smo verovali da ih možemo susretati samo kao istorijske pojave, zadesila su nas kad smo još uvek, vedro i čedno, s nadom i verom, krupnim koracima grabili ka budućnosti.

            Zarobljeni u zbunjenosti i nesnalaženju, zatečeni paradigmama novog doba, jureći kroz nametnute formule življenja, nekako suviše olako prelazimo preko svih onih mračnih priča, vesti iz crnih hronika, nasilja, ubistava. Kao da ignorisanjem želimo da odgurnemo što dalje od sebe, da ga eliminišemo, poništimo do nepostojanja. Najsurovije pojave i dešavanja postaju samo novinske vesti koje popunjavaju vreme provedeno u gradskom prevozu ili jutarnjem pijenju kafe. „To se dešava drugima!“ ─ postao je prečest mehanizam odbacivanja svega što bi moglo da nas uzdrma i izbaci iz s mukom sticane, kakve-takve ravnoteže, koliko god ona bila privid, obmana i laž. Naš prag tolerancije na negativne senzacije postao je opasno visok. Toliko visok da smo bliže, nego što mislimo, granici emotivnog nepostojanja, tog suštinskog kraja ljudske rase.

Postoje li deca s greškom?

            Slušala sam pomno ovih dana sve te umne ljude koji su govorili o uzrocima i posledicama nasilničkog ponašanja mladih ljudi. Roditeljske „za“ i „protiv“ argumente. Stručne teze i antiteze. Objašnjenja i opravdanja. Predloge i mere. Medije koji su se prosto utrkivali ko će više i bolje da pojasni fenomen koji prerasta u učestalu pojavu. Suviše učestalu. I učinilo mi se, oprostite na iskrenosti, da niko nije ni zagrebao po suštini problema. Da su se kretali po uvreženim dihotomijama, po površini, više slušajući boju svog glasa i vodeći računa pod kojim uglom su okrenuti kameri. Okretanje ka dečjoj duši izgleda da zahteva suviše napora i truda. S opasnošću da se u tom procesu dođe do samog sebe i sopstvenih nesavršenosti i propusta.

            Slušala sam neke roditelje koji su uzrok smrti dečaka videli u saplitanju i samom padu. Amnestija za napadače? Pravdanje sopstvenih nasilničkih postupaka? Ili sličnih postupaka svoje dece? Pričala je gošća u emisiji, dečji psiholog, kako joj roditelji dovedu dete s konstatacijom da je problematično na isti način kojim ulažu reklamaciju na neispravan frižider ili televizor servisu. S očekivanjem da im ona ili već neko tamo nadležan za „popravku dece“ vrati dete u potpuno ispravnom stanju. Previđajući pri tom činjenicu da su u ovom slučaju upravo oni „proizvođači“ reklamiranog proizvoda. I da niko sem njih nema šemu tog složenog mehanizma zvanog dete.

            Dečji psihijatar, mlada žena, zalagala se za odgoj bez batina, kao preduslov zdrave ličnosti. Ali je ostala bez odgovora na pitanje jednog pubertetlije zašto su uspešniji, bolji, zreliji i stabilniji oni koji su tokom odrastanja iskusili kaznu!

Neprilagođeni

            Sve to, i mnogo toga drugog, zvučalo je suviše jednostavno da bi bilo tačno, a pogotovo da bi dovelo do nekakve ideje šta (ne)činiti da nam se ne dešavaju deca u čituljama. Deca koja ubijaju decu.

            Ne samo roditelji, ni nauka nije ostala imuna na teze da se ljudske emocije podrazumevaju, da su plod spontanog razvoja ličnosti i mehanizam preživljavanja. Strah je tu da upozori na opasnost, gnev kao sredstvo prevladavanja barijera koje su se isprečile između nas i naših potreba. Radost se pronalazi i nastaje u druženju, zaštita u grupi... I to je tako funkcionisalo vekovima, priroda je to uredila, nasledili smo to od pokolenja pre nas. Ubrzani industrijski razvoj i savremeni tempo života suočili su nas, međutim, sa izazovima koje priroda nije predvidela. Savršeni sklad prirodnih evolutivnih procesa poremećen je ritmom modernog doba koje je do neslućenih brzina zahuktalo „točak razvoja“. Tako na primer, priroda nije predvidela da gnev koji igra važnu ulogu u stvaranju emocija, može tako lako da se izazove dok igramo video igrice ili gledamo televiziju. Sasvim sigurno naš evolutivni razvoj nije baziran na pretpostavci da dečaci olako bace druga s mosta da se utopi, da maloletnik izbode nožem vršnjaka zbog mobilnog ili firmiranih patika. 

            Sve nas je više koji živimo u prenaseljenim megapolisima koji čine globalno selo, s korenima koliko dve generacije unazad u malim selima od nekoliko stotina stanovnika u kojima su život proživeli naši dedovi. Prebrzo vremenski, preoštro biološki, prejako genetski. Nagomilani stresovi savremenog života pokrenuli su lavinu depresija, stahova, frustracija, nesanica i uznemirenosti. Većina nas u borbi za opstanak, pritisnuta sve intenzivnijim senzacijama, poseže za dodatnim veštačkim stimulansima. U igri je sve – od kofeina do kokaina. Niko ne ostaje netaknut. Zato što u našem genetskom kodu još uvek stoji zapisan mnogo laganiji i postepeniji razvojni put, uokviren toplinom porodičnog ognjišta i velike zajednice, zvucima frule, pesmom zrikavaca, mirisom pokošene trave u smiraj letnjeg dana dok sunce nestaje iza planinskih vrhova. 

            Kako onda očekivati od onih koji su odatle uskočili u velegradske betonske konstrukcije „nebu pod oblake“, koji ni sami nisu prevazišli fazu neprilagođenosti, da budu model i uzor po kome će se oblikovati njihovi potomci?! 

            Nas koji imamo sreću da sebe, uprkos svemu, još uvek možemo opisati kao relativno normalna bića, sasvim sigurno duhovno održava i hrani ničim pomućeno detinjstvo, prostranstva livada koja su nas čekala kod uvek nasmejane bake na letnjem raspustu, sigurnost stečena odrastanjem u velikoj porodici uz dobre ujke, drage tetke, uvek ozbiljne stričeve, bake i deke, te nezaobilazne psihološke valute mentalnog i emotivnog zdravlja. Naša deca sve češće su uskraćena za to, a o tome šta ćemo mi, kad dorastemo do tih važnih uloga, moći ponuditi svojim unucima, ne smem ni da mislim.

Odrastanje bez vaspitanja – stvarnost ili iluzija?

            Problem današnje mlade generacije svakako jeste uzrokovan složenim promenama društvenih odrednica nastalih u poslednjim decenijama, s dominantnim snažnim uticajem medija, uz sve manje vremena koje roditelji provode s decom, sužavanje porodice na roditelje i decu, povećan broj razvoda, razorene tradicionalne sisteme vrednosti... 

            Paradoks vremena jeste da sve obrazovaniji roditelji, uprkos ogromnom broju stručnih časopisa i knjiga koje su pročitali, ne mogu najbolje da se snađu u načinu na koji treba vaspitavati dete. Lutaju između strogosti i blagosti, autoriteta i popustljivosti, zahtevnosti i nežnosti. Knjigom i eksperimentom „Slobodna deca Samerhila“, otvoren je put „odrastanju bez vaspitanja“, odrastanju u kom svako ima pravo i moć da se iskaže na sopstveni način, konceptu razvoja oslonjenom na tezu da će svako dete pokazati urođenu dobrotu kad se uklone restrikcije, ograničenja i očekivanja. 

            Roditeljima umornim od trauma Drugog svetskog rata, kao melem na ranu legle su knjige o vaspitanju dece u kojima se propagirala teza „samo nam je ljubav potrebna“ u čijoj su osnovi bile Frojdove ideje da su svi neurotski problemi posledica nedostatka ljubavi. 

            A šta je zapravo ljubav? Nisam čula nekog roditelja koji kaže da ne voli svoje dete, naprotiv, često tu imenicu koriste kao paravan za sve što nisu bili ili nisu mogli, a hteli su. U ljubav prema deci formalno se zaklinju i oni koji su ih ostavili, i oni koji ih kinje, i oni koji nikad nisu svom detetu pročitali nijednu priču, koji nisu „grickali“ nokte pred prvi nastup svog mezimčeta...

            Ljubav je prava i istinska tek ako od apstraktne imenice preraste u glagol ─ i to trajni. Činiti nešto za decu, starati se o njima – znači voleti ih. Pri tom, treba razlikovati staranje od bespogovornog udovoljavanja svim njihovim bubicama. Podrška detetu podrazumeva otvoren odnos, pohvalu ali i kaznu, realističan prikaz sveta bez pravljenja zlatnih krletki od njihovih malenih života u želji da ih zaštitimo od tog surovog okruženja. Nezamenljivu i primarnu ulogu pozitivnih emocija koje oblikuju svest deteta, nužno je kombinovati s razvojem negativnih emocija poput stida i krivice, kao nezaobilaznih aspekata u oblikovanju dečjeg karaktera. Čitav niz negativnih emocija motiviše decu da se uče socijalizovanom i društvenoprihvatljivom ponašanju, kao što su strah od kazne, strepnja od neslaganja okoline, krivica zbog izneverenih očekivanja, stid zbog zatečenosti u društvenoneprihvatljivoj aktivnosti. Sprovođenje pozitivne discipline nije povratak u viktorijansko doba, već način da se vlada samim sobom. Bez toga nema zrele i odgovorne ličnosti koja će, naučivši da vlada sobom, vladati svojim životom. 

objavljeno u časopisu Knjižar, marta 2005. godine 

Stana Šehalić