Balkon s pogledom u nadu

Mogućnosti umesto problema

....Tako sam i ja, iako prilično skeptično u pogledu sopstvene doraslosti zadatku,  zaplovila te 2000-te u «knjižarske vode» sa pričom o «knjizi kao najboljem leku za glupost koja maršira», da bih se tokom vremena, osokoljena pozitivnim reakcijama (gle, čuda, to neko i čita!!!), vrteći se, manje-više, oko knjige, pokušala da čitaocima (i samoj sebi) odškrinem tajne nekih večitih  životnih tema ili bar da ponovo postavim pitanja koja su mnogi pre mene postavljali, a koja su se u ovom surovo ubrzanom ritmu, negde zaturila, ostavljajući nas zbunjenim, nesigurnim i zagubljenim u životnim bespućima i stranputicama. Nekako mi se, kao prolazi vreme (hm,hmmm, vrlo vešt eufemizam za starenje!) čini da je bolje i vrednije imati jedno dobro pitanje nego deset dobrih odgovora. Uostalom, da nisam baš potpuno u krivu, potvrdjuje i izjava čuvenog slikara Pabla Pikasa koji je svojevremno komjutere proglasio potpuno nekorisnim izumom upravo iz razloga što umeju da daju svekolike odgovore ali ne umeju da postavljaju pitanja.

Svaki novi prilog ispisivala sam i s radošću što ću sa nekim podeliti svoje vizije i sa zebnjom da će me neki doživeti «kao dokonog popa koji krsti i jariće», svesna da govorim o nečemu što nije preterano popularno u svetu sklonom brzometnim rešenjima, kratkoročnim razmišljanjima i oslonjenom na principe potrošačkog mentaliteta i instant recepata. Pribojavala sam se da će me okvalifikovati kao mističnog zanesenjaka bez ijedne dodirne tačke sa stvarnošću  u kojoj propadaju čitavi privredni giganti, na hiljade ljudi ostaju bez posla, u kojoj je plata (ako je uopšte ima) dovoljna tek za nedelju dana....Medjutim, u sopstvenim razmišljanjima uvek sam na život i ljude oko sebe gledala sa aspekta mogućnosti umesto sa aspekta problema. I  verovala sam u sve one koji su odlučili da u svom prenatrpanom dnevnom tajmingu nadju vremena za čitanje ove rubrike – da će razumeti, shvatiti, zastati na tren i zapitati se,  možda ponešto i prihvatiti.

Već sama činjenica da čitate, poštovani čitaoče, govori da imamo mnogo toga zajedničkog. Znam, strašno ste zauzeti. Imate potrebu da budete efikasni, uspešni, odgovorni, da radite dobre stvari. Muči vas bar jedan od problema iz prethodnog pasusa. Ali prezauzetost vas, možda, sprečava da date najbolji deo sebe na najbolji način. Život jeste definitivno težak – na ovaj ili onaj način, nekome teži, nekome najteži. To je jedna od najvećih istina koju samo prihvatanjem možemo prevazići. Kad to učinimo, ta činjenica postaje manje bitna, i skoro da bih mogla sa sigurnošću tvrditi da od onog momenta kad shvatimo da je život težak – život prestaje da bude baš toliko težak. To koliko ga teškim doživljamo (ma kako paradoksalno zvučalo) više zavisi od našeg stava nego od objektivnih okolnosti. Svesno ili nesvesno, mnogi od nas očekuju život bez poteškoća. Na žalost, takva očekivanja nemaju uporište u realnosti. Otpor je prirodni deo života. Kao što se naši mišići razvijaju i jačaju dok, recimo, plivamo ili dižemo tegove, savladjujući  otpor,  tako i karakter oblikujemo boreći se sa preprekama, nevoljama i teškoćama.

Svaka odluka koju donosimo u životu je važna, ma koliko u datom momentu izgledalo suprotno.One se vremenom slažu jedna na drugu gradeći vrlo preciznu formu i strukturu  našeg bića satkanu od navika, stavova i uverenja koje nas sve jače i snažnije vode ka odredjenoj sudbini. Neki od izbora na koje se odlučimo postaju istinske prekretnice u našem životu. Nekad su to vrlo teške odluke. Nekad  to izgleda kao «borba protiv  vetrenjača», odbrana nečeg što nije opšteprihvaćeno. Da parafraziram Džordža Bernarda Šoa koji je rekao da služenje cilju koji vi sami  smatrate najvažnijim  ispunjava život istinskim zadovoljstvom. «Da budete snaga prirode – kaže Šo -  a ne grozničavi, sebični jadničak, ophrvan mukama i patnjama, koji kuka što se svet oko njega ne trudi da ga učini srećnim.»

Otkrivanje neotkrivenog

Vizija je primarna motivacija u ljudskim postupcima i najbolja manifestacija kreativnosti. Ona podrazumeva sposobnost da se vidi dalje i više od sadašnjeg trenutka, sposobnost otkrivanja još neotkrivenog, sposobnost drugačijeg postajanja i postojanja. Slike koje nam projektuju i nameću masmediji su slike prepuštanja, fatalizma, materijalizma, nasilja. Zar je onda čudno što se mnogi od nas osećaju kao da su u sukobu sa sopstvenim bićem? Ako pristanemo da vizija o samom sebi bude refleksija društvenog ogledala, da živimo po scenariju koji nam nameću drugi, onda je logično da gubimo vezu sa sopstvenom ličnošću. 

Vizija je onaj graničnik koji odvaja pozitivno od negativnog mišljenja, uspeh od neuspeha, samopouzdanje od nesigurnosti, koji otvara vrata, koji nam omogućava uzdizanje iznad straha, sumnji, malodušnosti...To je impuls koji će pokrenuti sve naše akcije i odluke, a ukoliko uspemo da ga podelimo sa drugima, uzdićićemo se iznad uskogrudih, negativnih  medjusobnih odnosa  koji truju i neracionalno troše energetski potencijal.  Razmišljate li skeptično kako je to lakše reći nego učiniti jer vaše okruženje  je takvo da ne pruža baš nikakve mogućnosti, setite se Mahatme Gandija  iz mnogo siromašnije sredine opterećene nesigurnošću, strahom i malodušnošću  koji su ga opterećivali i sve više udaljavali i od ljudi i od advokatskog posla kojim se bezvoljno bavio  - sve do momenta budjenja vizije  i stvaranja cilja prema kojima je usmerio snage i oblikovao svoju ličnost. Kad su ga pred kraj života pitali kako je moćnu imperiju britanskog carstva uspeo da baci na kolena, rekao je: «Tvrdim da sam samo prosečan čovek sa sposobnostima koje nisu ni prosečne. Nimalo ne sumnjam da bilo koji čovek može da postigne ono što sam ja postigao, ako bi  uložio isti napor i gajio istu nadu i veru.»

Kad govorimo o snazi vizije, poučna su iskustva ljudi koji su prošli najteža iskušenja i najveće golgote u koncetracionim logorima. Austrijski psiholog Viktor Frankl koji je preživeo logore smrti nacističke Nemačke uspeo je da se uzdigne iznad ponižavajuće situacije, posmatrajući ljude oko sebe u pokušaju da utvrdi šta je to što jednima omogućava da prežive masovna umiranja. Uočio je nekoliko faktora (zdravlje, veština preživljavanja, inteligencija, vitalnost) bitnih za opstanak u najsurovijim mogućim uslovima. Medjutim, kao ključni faktor izdvojio je svest o viziji budućnosti. Preživeli su oni koji su verovali da postoji budućnost izvan nepremostivih logorskih ograda, budućnost u kojoj oni imaju mesto i ulogu, cilj i zadatak.  O sličnim iskustvima govore i preživeli ratni zarobljenici iz drugih logora (toga nam, na nesreću, nikad nije manjkalo!).

 .......

Stana Šehalić

 iza časopisa Knjižar, 2005.