Pohvala gluposti

“Tebi, o, gluposti ljudska, udaram himnu o bubanj!”

Miroslav Krleža

U sve manjoj spremnosti da, u  nepreglednom broju informacija, pažnju zadržim na bilo čemu što dolazi sa društvenih mreža, jedino što me uvek, ne samo zaustavi, već osveži, nasmeje i natera na svojim tokom misli nastavljam poruku, su redovni foto statusi mog kolege s fakulteta čija je tema svekolika ljudska glupost, zabeležena u beskonačnim varijetetima – od  najbanalnijih pijačnih do akademski stilizovanih, od uličnih do parlamentarnih, od spontanih do onih koji su beznadežna karakterna crta….Na moje pitanje gde sve to nalazi odgovorio je samo jednim upitnikom čime je valjda obzirno poručio da je pitanje – glupo, da bi u jednoj ličnoj poruci par dana kasnije napisao: "Glupost je tragedija svetskih razmera", čime me bacio u razmišljanje i ponovno isčitavanje nekih knjiga koje su se glupošću kao univerzalnim fenomenom, bavile sa filozofskog, antropološkog, psihološkog stanovišta. I tako sam se našla posle dugo vremena pred krležijanskim pitanjem “noću, u intimnom, poluglasnom razgovoru sa samom sobom, nikako ne mogu zapravo logički opravdati zašto se u poslednje vreme toliko uzrujavam zbog ljudske gluposti?”

Za razliku od pameti (koja nije svima data u istoj razmeri,  protiv gluposti niko nije pelcovan. Ima je svuda oko nas (i u nama)   - oduvek. Vidljiva  je danas, kao i juče, i u našem društvu, politici i javnom životu, mada je dokazano i pokazano da ona ne poznaje rasne, nacionalne, etničke, polne i državne granice. Kad je reč o gluposti, valja biti oprezan, jer, kako je upozorio Gistav Flober, ”glupost je nešto nepokolebljivo, ništa je nije napalo, a da se nije o nju razbilo”. 

https://salonknjiga.rs/

Glupost se najčešće manifestuje u najfrekventnijim oblicima ljudskog života: u politici, nauci, odnosu prema bogatstvu, rasi, polu, zvanju... Nema polja čovekovog  delovanja gde je glupost isključena i gde bitno ne utiče na ljudski život. I ne bi bilo nikakvog problema da glupost dodiruje samo onoga koji je proizvodi, nego se ona rasprostire i na druge, pa i njihove živote zagađuje ili čak uništava! I koliko god nas književnici  slikovito zabavljaju bezazlenom stranom gluposti, toliko filozofi i sociolozi upozoravaju na njenu agresivno totalitarnu dimenziju. Istorija čovečanstva, kroz ratove, revolucije, i ostale pošasti pokazuje se kao tragična istorija ljudske gluposti. “Žilavo odoleva svim promenama, ne truli i ne kvari; otpornija je od gvožđa i ne plaši se da će je rđa nagristi. ”, piše Andre Gliksman u knjizi “Glupost”. Na ovo se sjajno nadovezuje Larošfukoova misao: “Ima lekova protiv ludila, ali još niko nije našao lek da izleči glupost."

Procenjujući da je glupost opasnija i od samog zla, nemački borac protiv nacizma Ditrih Bonhefer pisao je da  ona u suštini nije defekt intelekta, nego ljudskosti i da je stoga više  sociološki nego psihološki problem. Ona je rezultat delovanja izvesnih istorijskih okolnosti na čoveka, psihološki fenomen koji prati određene spoljašnje prilike i na nivou zakonitosti snagom grupnog pritiska deluje na odustajanje od samostalnosti jedinke odnosno da razvoj političke ili religiozne sile veliki broj ljudi pogađa –glupošću. Princip je jednostavan - moć jednih zavisi od gluposti drugih. “U svetu uglavnomcaruje zlo, a glavnu reč ima glupost " – potkrepljuje  Bonheferove navode Artur Šopenhauer.

Samo je glupost  beskonačna

Ni najveća biblioteka u svom punom kapacitetu ne bi bila u stanju da  pohrani svu količinu ljudske gluposti kad bi se ona nekim slučajem, kao najtrajnija konstanta svekolikog čovekovog življenja, pokušala pretočiti u pisanu građu. Nije slučajno što je Albert Ajnašajn rekao: Samo su dve stvari  beskonačne. Svemir i ljudska glupost... samo za svemir jos nisam siguran.” 

Kad bi neko seo i počeo da priprema rečnik gluposti sastavljen od ”mudrosti” savremenih  “intelektualnih gorostasa” u tabloidnoj štampi, ne bi znao odakle da krene i dokle će stići, jer mediji svakog dana dolivaju nove bisere kojima nema kraja. Izvesno je da bi beleške mog kolege bile izuzetan doprinos odličnoj, iako već vrlo obimnoj knjizi “Rečnik gluposti”, sjajnom izdanju koje je, na žalost, prošlo relativno nezapaženo među domaćom čitalaćkom publikom. Da li zbog slabe promocije ili samo zbog nadobudne samouverenosti u sopstvenu glupost kojoj istorija i anatomija tuđih gluposti nije potrebna, jer je već dovoljna utemeljena da bi mogla biti još – gluplja.

Ako bismo je definisali na najopštijem nivou, onda je glupost je nedostakak  inteligencije, razumevanja, humora ili zdravog razu. Može biti urođena, stečena ili reaktivna, odnosno delovati kao odbrambeni mehanizam protiv bola ili traume. Izvori su joj, prema mestu nastanka u "neispravnoj" inteligenciji, slaboj moći rasuđivanja, nepažnji, lošoj asocijaciji, tuposti, brzopletosti, taštini, nepromišljenosti, podložnosti sugestiji...

“Između ostalih nevolja, glupost ima i ovu osobinu - uvek se ponavlja." - rekao je rimski književnik Seneka nas mom početku nove ere. Da da je glupost univerzalna, neizmerna i neuništiva uočili su mnogi mislioci koji su od odavnina bili fascinirani istrajnošću, količinom, dometima i moćima gluposti u ljudskoj istoriji. Mnogi ukazuju da glupost, na prvi pogled zabavna i smešna, često ima tragičnu ulogu u ljudskoj istoriji. Krvavim ratovima veoma često je uzrok glupost upakovana u oblande taštine, sujete, predrasuda ili pohlepe. Antičkim misliocima glupost je “majka svih zala”!

Glupost političara i birokrata je jedan od najopasnijih manifestnih oblika ljudske gluposti. Glupost političara najčešće proizlazi iz njihove taštine, bahatosti i narcizma. Vlast, ogromna moć, kao i jako piće udara u glavu, opija i dovodi do gubitka razuma. Kako tačno zapaža Muzil: “U određenim okolnostima, svi smo glupi”

Glupost je, dakle, paradoksalno, ali tačno, distinktivna osobina homo sapiensa. Čovek, mada racionalno biće, retko mari za argument razuma i vrlo često se ponaša nerazumno. “Čovek se ne rukovodi razumom, koji čini njegovo biće”, tvrdi Paskal, ukazujući na važnu ljudsku izopačenost (“Misli”, br. 439). A Larošfuko, davno pre Frojda, lucidno zapaža: “Pamet nam služi da drsko pravimo gluposti” (“Maksime”, br. 415). Strasti se otimaju i prkose kontroli razuma, i - eto gluposti!

Glupost  ne  boli onoga ko je čini, ali gotovo uvek boli druge koji je trpe. Glupost je skupa i štetna, ona je čovekov “najskuplji luksuz”. Istorija čovečanstva, istorija ratova, revolucija, genocida pokazuje se kao tragična istorija ljudske gluposti. 

Reklo bi se da je ljudska glupost neizlečiva. Pa, ipak, postoji pravi, ali gorak lek za ljudsku glupost - samospoznaja. “Upoznaj budalu u sebi”, kaže Gliksman. Čovek koji upozna svoje potisnute strasti i afekte, nesvesne averzije, sklonosti i strahove, ima šanse da izbegne makar neke glupe procene i odluke. O tome nam ubedljivo govore Frojd, Jung i mnogi zastupnici dubinske psihologije. Za tu istinu znao je još Publije Sir: “Ko je glup i to je pojmio, taj više nije glup”. Ali, zar to nije najteže pojmiti?

U obrnutom smeru od pameti

U svoju omiljenu pomalo pohabanu svaštaru koju uprkos tehnološkim izumima koristim za zapisivanje najbitnijih mudrih poruka, odavno sam upisala rečenicu da “onaj ko se poduhvata da govori o gluposti, rizikuje danas da bude osramoćen: može biti optužen za uobraženost ili mu može biti prebačeno da hoće da remeti istorijski razvitak, kojom je Robert Muzil započeo svoju knjigu “O gluposti” i predavanje o onoj krležijanskoj "kosmičkoj sili" koja pokreće mora i planine barem koliko i ljudska pamet – samo, eto, u naopakom smeru... Ne oslanjajući se toliko na filozofske uzore ili na naučnu akribiju psihologa – jer, kako kaže pomalo ironično, žaleći se na strašnu oskudnost lektire o glupologiji, "mudraci su skloni, izgleda, jedino da razmatraju mudrost!" – koliko na spisateljski dar opserviranja, Muzil prilazi fenomenu gluposti kako kao "istorijskom" tako i kao vanvremenom, "metafizičkom", neodvojivom "sastojku" ljudske prirode, koji se, na mahove i u razumnim dozama, može detektovati i među najpametnijima, upravo zato što je toliko "odviše ljudski".

Muzil upozorava da glupost nije eskluzivno pravo pojedinaca, da ona nije nekim ljudima data kao sam Usud, dok su je drugi blaženo lišeni. Navodeći primer stanja panike, kada se "odigrava suspenzija aktivnosti inteligencije i, još opštije, viših funkcija duha, koju podstrekava jedno primitivnije psihičko kretanje", Muzil pomalo koketno zdvaja nad tim mogu li ovakva stanja biti i, uslovno, "kolektivna", mogu li narodi, države, društva, doći u slično stanje, ponašajući se na isti način. Mogući odgovor nam i sam nudi, kroz konstataciju da su "sadašnji životni uslovi takvi, obrazuju tako prostran, složen, haotičan skup, da individualne gluposti koje se javljaju samo u određenim prilikama lako mogu da povuku za sobom konstitucionalnu glupost cele zajednice". Ako vam se, pak, ova potonja tvrdnja učini aktuelnom do nepodnošljivosti, onda je to samo otuda što je ona na svoj način svevremena, dakle otuda što je pisac kaobajagi terao lisicu, a isterao vuka, lucidno bocnuvši u mnoge osetljive tačke epohe koja je Osrednjost uzdigla na nivo principa, na meru pristojnosti! 

U prilog svevremenoj rasprostranjenosti gluposti govori i autor knjige “Istorija ljudske gluposti” Pol Tabori koji kaže kako engleski rečnik sinonima na šest stubaca donosi glagole, imenice i prideve vezane uz glupost, a ono vezano uz pamet stalo je na manje od jednog stupca. Glupost je večna i protiv nje je i Bog nemoćan. 

Na  tu temu svojevremeno se karakterističnim stilom osvrnuo i jugoslovesnki književnik Miroslav Krleža:

“Bila dakle ljudska glupost božje delo ili ne, ona se ne gubi u svome delovanju. Od jedne gluposti ljudske do druge put često traje stoljećima: kao svetlost pogasle zvezde, glupost još nikada nije propustila da ne doputuje na kraj svoga određenja. Poslanstvo je gluposti, po svoj prilici, svemirsko, u višem, kišovitom, nedeteologiziranom smislu te reči: glupost je nebeska sila koja deluje kao teža ili kao svetlost, kao voda i, uopšte, kao svemirski elemenat. Glupost je sama u sebe zaljubljena i njeno je samoljublje bezgranično. Glupost se zaogrnula dostojanstvom i pozivima, zvanjima i činovima, glupost nosi zlatne lance lordmajorske i zvekeće ostrugama i kadionicama, glupost nosi cilindar na svojoj veleučenoj glavi, a ta je cilindraška glupost elemenat što sam ga proučio prilično pomno, jer sam među tim cilindrijacima imao čast i sreću proživjeti čitav jedan svoj maleni, neznatni život skromnog građanskog lica, toliko skromnog, te se rasplinulo gotovo do nevidljivosti.

Nije ni ovo što ja sada mudrujem, zanesen ovim svojim solilokvijem, bogzna kako inteligentno, ali kada sam se već dao poneti ljudskom glupošću i kada sam bio i sam po svojoj prirodi tako glup te nisam to umio da sprečim, sada mi je zaludu kukati nad glupošću svemira! Ljudske gluposti odgonetati nije tako jednostavan zadatak! “

Uz ovu Krležinu misao, dodaću još samo  rečenicu kojom završava “Istorija ljudske gluposti” Pola Taborija: “Tako smo došli do kraja ove knjige, ali ne brini, dragi čitaoče, ljudskoj gluposti nema kraja."

                                                                                                                                            Stana Šehalić

Priznanje Darvin Awards - Dokazano glupi

Neupućeni bi iz naziva ove nagrade mogli pomisliti kako se ona dodeljuje za izuzetna dostignuća i otkrića na polju evolucije ili genetike, no itekako bi se prevarili. Darwin Awards ne odaju počast pameti, nego sasvim suprotnom- ljudskoj gluposti. Kako stoji na njihovim internet stranicama, ove nagrade ‘slave one koji poboljšavaju ljudski rod, tako što se sami slučajno odstranjuju iz njega’ i time doprinose daljoj evoluciji čovečanstva.

To je zapravo katalog najbizarnijih poznatih slučajeva stupidnog ponašanja, sa komičnim, tragikomičnim, ili potpuno tragičnim posledicama. Iako su Darwin Awards kroz različite oblike zaživele još 1985. pravi procvat doživljavaju 1994. godine lansiranjem www.darwinawards.com stranice  koju posećuje oko 300.000 ljudi mesečno. Stranica, za razliku od drugih sličnih, sadržava uglavnom autentične događaje koji se dele u tri kategorije: urbane legende (priče koje nikada nisu potvrđene i verojatno su lažne), javne pohvale (o ljudima koji su uprkos svojim budalaštinama ipak preživeli), I  nominacije za samog Darwina. Da bi neki događaj bio nominovan, njegov glavni junak mora poginuti ili ostati sterilan, imati barem 16 godina i biti mentalno zdrav te u svom jedinstvenom pothvatu ne sme ubiti druge, a sam događaj mora biti autentičan (najčešće potvrđen kroz novinske izvještaje i TV reportaže).