“Nije problem u veštačkoj inteligenciji,
problem je u prirodnoj gluposti”
Stjepan Han
Iako nisam zagriženi sledbenik trendova, trudim se da bar uredno budem obaveštena o onome što je aktuelno i moderno, ako ni zbog čega drugog a ono da bi se beskonačno isčudjavala nestalnosti i povodljivosti masovnog ukusa. Registrovala sam, u u godinama koje su za nama prilične oscilacije u pogledu onog što je bivalo u modi – od razgolićenog stajlinga, bez osećaja za meru (pa se u istim krpicama koje su često više ličile na donji veš išlo i na koncert narodnjaka i u crkvu) - do muzike od ohohoho decibela koja razara bubne opne. U trendu su bili narodnjaci, koka kola, silikonske grudi, i napumpane usne, žestoki momci, sponzoruše, novac kao vodeći afrodizijak, odlazak u crkvu kao simbol sasvim novog, vrlo in verništva, političari koji su bez premca u veštini da lepo i dugo pričaju a da ništa ne kažu, novi sleng koji je beznadežno osiromašio jezički fond mladih naraštaja i u kom se sa pet reči objašnjava bezmalo ceo život (ektra, super, znači, kul, strava). U trendu su takodje bile prečice svih vrsta i oblika, hvatanje krivina i snalaženje kao dominantan i apsolutno poželjan stil življenja, oličen u onoj već pomalo otrcanoj od upotrebe, floskuli «lepo se snašao», šta god to podrazumevalo.
Kada sam pokušala da malo poradim na obogaćivanju fundusa reči jedne mlade zagovornice slenga, shvatila sam da je njihova posvećenost odabranim rečima ravna fanatizmu sekti jer je naš dijalog, uprkos svim nastojanjima, ostao u okvirima njenih “pet izabranih”:
“Kako si se provela na žurci?”
“Ekstra.”
“Izvini, molim te, šta to zapravo znači?”
“Znači super.”
“Uh, ja baš i ne razumem tu vašu terminologiju. Kad bi mogla malo da mi objasniš...”
“Znači bilo je skroz kul.”
“Aha, shvatam” - popuštam ja u nadi da ću prečicom stići do cilja- “a šta je to bilo kul?”
“Znači sve, mislim bili su neki strava likovi, i tako...kapiš?”
Pamet – nagrada ili kazna
Naravno, kako svaka teza ima svoju antitezu, ovi trendovi su podrazumevali stvari i pojave koje su bile poptuno out, pa je tako iz javnog života skoro potpuno bila proterana uljudnost, odličan uspeh u školi, osvajanje nagrada za neko izuzetno postignuće, rad kao sredstvo obezbedjivanja egzistencje ili kao (daleko bilo!) izvor zadovoljstva, regularno dolaženje do bilo čega u životu; procedura je postojala samo toliko da bi se nekako zaobišla i preskočila, a zakoni ni toliko. Na stranicama novinama ili na televiziji godinama je bilo gotovo nemoguće susresti reč “pamet, inteligencija” sem kad ih neko spontano ili greškom upotrebi kao sinonime za one, već pomenute stilove življenja koji su bili u trendu. Pamet je diskretno proterana sa javne scene i sklonjena na društvene margine kao jedna posve opasna pojava koja može ugroziti “nepodnošljivu lakoću postojanja”. Roditi se pametan – više je bilo kazna nego nagrada, a opstati sa viškom sive mase značilo je boriti se, ne samo sa vetrenjačama iz okruženja već i sa sopstvenim nerešivim konfliktima. Tako smo polako dolazili do paradoksalne situacije: pametni su najbolji deo sebe trošili u pokušaju prikrivanja svog božjeg dara, a pameću su se, po potrebi razmetali, oni kod kojih nije mogla biti potvrdjena ni na nivou statističke greške. Ako se ponegde i pomenulo nešto slično, onda je sasvim izvesno bilo vezivano za najnovija tehnička dostignuća – pamet je bezmalo dekretom oduzeta čoveku i dodeljena mašinama. Pametni su bili računari medju kojima se bila ljuta bitka iz koje je generacije ponikao najpametniji; dobijali smo sve pametnije mobilne telefone, kućne aparate....Valjda se tu negde “pametno” došlo do zaključka da je, pored svega pametnog što nas okružuje, izlišno posedovanje istog kao sopstvene odlike. Najzad, čovek i mašina i treba da se razlikuju. Pa sad, ako smo stigli do nivoa pametnih mašina, čemu naša pamet? Dodje kao sasvm nepotrebni i suvišni balast.
Neke srodne pojave i pojmovi su, doduše, opstali, ali su toliko opasno mutirali da su se izvrgli u svoju suprotnost. Tako je, na primer, pojam sposobnosti dobio jedno sasvim novo značenje pa je postao sinonim za to čuveno i veoma popularno “snalaženje”. Time je opšteprihvaćena definicija inteligencije kao “sposobnosti snalaženja u novim, nepoznatim situacijama” doživela potpuni iskustveni krah na ovim prostorima. Da parafraziram jednu mudru baku čijeg sam lika i dela bezrezervni poklonik već treću deceniju jer je uvek za sve što je okruživalo imala lakonski jezgrovitu, hiruški preciznu i perfektno tačnu definiciju kojima me je bezbroj puta zaticala u pokušaju da pojasnim svet oko sebe. Elem, ona je sve ovo za šta meni treba mnogo reči i rečenica opisala kao “modu duge kose i kratke pameti”.
Ipak se okreće
Kako je modnom scenom suvereno vladala sve duža kosa, držeći se izrečene kauzalnosti mudre starice koja već dugo nije medju živima, pomislila sam da smo se s pameću na duže, možda i za stalno, pozdravili. Pitala sam se kako se još uvek niko nije setio da napravi neki mali vodič kojim bi se frustrirane pametnice uputile u načine prikrivanja sopstvenog IQ koeficijenta ili u tajne pretvaranja njegovog skora u neki niži, skromniji i pogodniji za preživljavanje!? Tim pre što je tržište knjiga preplavljeno sličnim priručnicima – od toga kako jesti a smršati do toga kako se za pet minuta obogatiti. Otuda sam se silno iznenadila, kad sam u novinama posle dugo, dugo vremena, natrčala na ovu reč u odumiranju – članak beše posvećen jednom mladom stručnjaku koji je odbio da je krije i otišao negde daleko u svet, tamo gde je ova osobina opstala na listi poželjnih. Sopstvenom skepticizmu pripisala sam prvu misao koja mi se nametnula da je reč o neiskusnom uredniku koji je već kažnjen za takav ozbiljan uredjivački propust kad sam, nedugo zatim, otvorila novine koje su, doduše na skromnom prostoru, slavile uspeh naših matematičara na medjunarodnom takmičenju. Odmah potom sa iznenadjujućom medijskom pažnjom propraćen je visok plasman dečaka kog je impresivni lični QI na testovima MENSE stavio rame uz rame sa najzvučnijim svetskim imenima i najvećim mozgovima.
Ipak se okreće, što reče Galilej. Nešto se svakako krupno dešava, pomislih kada se naveliko i naširoko poče pisati i govoriti o godišnjici rodjenja Nikole Tesle, tog veleuma sa planetranom reputacijom i jednog od Trojice veličanstvenih iz srpske intelektualne riznice – Tesla, Pupin, Milanković. Koliko pre deset godina, šestdesetogodišnjica Pupinove smrti prošla je u mukloj tišini, potpuno nezapaženo, ako se izuzme mala svečanost u rodnom Idvoru koju je priredio seoski učitelj. A da ne govorimo o tome da za Milutina Milankovića mnogi nisu ni čuli, a kamoli da znaju po čemu je zaslužan čovek koji je najpreciznije izračunao protok vremena. To javno poklonjenje umu, sa svim nespretnostima, preterivanjima i protokolarnim ispraznostima, konačan je vesnik i neoboriv dokaz da se pamet, na mala vrata, stidljivo i skromno, ipak vraća u modu. Sad, dozvoljam, svakom trendu treba vremena da bude prihvaćen ali mi se čini da je to nezaustavljiv proces u kom će, svako ko ga ima, moći bez stida da prikaže i pokaže svoj mozak, bez straha da će biti osujećen, prokažen ili prognan.
Pamet ima cenu
Nisam sasvim sigurna da li u pitanju samo pažljivije čitanje i slušanje ali mi se čini da je svuda okolo sve više priče o umovima. Šta više, nije reč samo o etikeciji u komunikaciji, znate na šta mislim: “O, baš mi je drago što smo se upoznali. Čuo sam da ste vrlo umni!” već, rekla bih o sistematskoj funkcionalizaciji tudje pameti. Sa dolaskom stranog kapitala, kad su po sveže privatizovanim kompanijama pozapošljavane sve sestre, tetke, strine i ostala familija, nastala je prava pomama za obrazovanim (čitaj: pametnim) kadrovima koji će umeti nešto i da rade. Pitanje daljeg razvoja, a neretko i samog opstanka počelo je da zavisi upravo od onih koji su se godinama mimikrično skrivali u nastojanju da prežive sopstvenu pamet. Oni su sada neretko ključni nosioci poslova i razvojnih funkcija u preduzećima koja njihovu pamet visoko vrednuju i isto toliko plaćaju.
Priča koju mi je pre par godina ispričao uspešan poslovni čovek koji je svoju pamet izvezao u beli svet dok je ovde bila u nemilosti i koja mi je tada zvučala kao bajka, danas i ovde poprima hiper realistične elemente. Vlasnik ugledne kompanije za koju radi, na prvi naslućeni nagoveštaj njegovog odlaska, u holivudskom stilu i okruženju postavio mu je direktno pitanje: “Kolika je cena vašeg ostanka?” Taj prepametni čovek još uvek radi za istog poslodavca iako je imao na umu da se vrati ostarelim i onemoćalim roditeljima, u zavičaj iz kog se otisnuo u beli svet. Jednostavno, ponuda koju je dobio bila je neodoljiva.
Kao dobar vic nedavno se prepričavala poslovna dogodovština jedne ekstra pametne poslovne žene koja je godinama unazad muku mučila sa svojim viškom inteligencije jer je nikako nije uspevala pretvoriti u pristojan doručak deci, dobre cipele, a kamoli u neko skromno porodično letovanje. Elem, nju, učaurenu u preživljavanje, još uvek nenaviknutu na nove modne trendove, iz konkuretske kuće u usponu krenu da lobiraju da predje kod njih. Na pitanje koliko sada zaradjuje, ona je stidljivo i zatečeno, odgovorila “dovoljno”. “Dobro, daću Vam tri puta dovoljno da radite za mene.” Danas je to samosvesna žena koja svoju pamet ponosno pokazuje i tržišno valorizuje, stasala od nesigurne vlasnice visokog IQ do zagovornika teze da nije dovoljno imati dobar um već da je glavna stvar upotrebiti ga dobro.
Najzad, ono devojče sa šifrom «ekstra, super, strava, kul i znači» s početka ovog teksta pre neki dan me upita šta znače reči ekstravertan i introvertan, juče mi zatraži Dostojevskog na čitanje, a u opis svog poslednjeg društvenog izlaska uvela je par njoj potpuno novih reči koje su definitivna potvrda da mladi hoće da koriste mozak samo kad otkriju da im je zbog nečeg potreban.
Otuda nekako iz sve snage navijam za ove nove modne vetrove, ne upuštajući se previše u analize uzroka dosadašnjih trendova, niti u neizbežna preterivanja i izvitoperenja kad je novi trend u pitanju. Uz opasnost da budem proglašena globalistom, apsolutni sam zagovornik njihove teze da je će u 21.veku glavna konkuretska prednost biti – inteligencija.
Naravno, uvek će biti onih koji će da bi bili u trendu, poželeti da kupe i pamet, kao što kupuju kapu ili bilo šta drugo. Ali to je već tema neke druge priče.
Stana Šehalić
časopis Knjižar, 2005.
Нема коментара:
Постави коментар