Knjige koje vredi pročitati bar jednom u životu

Iako o ukusima definitivno ne vredi raspravljavati, vreme kao najbolji sudija i barometar autentičnih vrednosti, kroz svoja sita protrese mnogo toga što kao pesak otpadne dok se ne iskristališu dragulji koje vredi sačuvati – bilo da se radi o ljudima, muzici, filmovima ili knjigama.  Ako niste pristalica hiperprodukcije popularne literature, ako ne volite kupovinu knjiga po aerodromima i na kioscima, možda ćete ovog leta, umesto čitanja onog što vam padne pod ruku, još jednom zaroniti u pomalo patinirane korice i blago požutele stranice neke knjige koja vam stoji, jednom davno pročitana, u kućnoj biblioteci. Od pomoći će u tom slučaju biti liste najboljih i najčitanijih knjiga koje se, s vremena na vreme, prave i dopunjuju. Neke su ambiciozno svedene na „deset veličanstvenih“, druge su išle do „sto najboljih“, nekima je kriterijum bio mišljenje književnika, drugima čitalaca, trećima – prodati tiraž. I bez obzira koliko je svaka od njih manjkava i koliko biste svakoj dodali bar još deset samo „svojih“ knjiga, neki naslovi i neki pisci bitišu na svakoj listi – neprikosnovene knjževne vrednosti na kojima su stasavale generacije. Dakle, knjige koje vredi pročitati bar jednom u životu - po mišljenju mnogih književnih autoriteta...


Jedno od najambicioznijih istraživanja objavio je  Njusvik. Na osnovu  višegodišnjih rangiranja i lista u novinama Telegraf i Gardijan, u elektronskoj enciklopediji Vikipedija i uz pomoć američkih izdavača i biblioteka širom sveta, napravljena je lista sto najboljih knjiga svih vremena. U obzir je uzeto deset lista, a uslov da bi se neko delo našlo na ovoj listi je da je napisano na engleskom jeziku ili prevedeno na taj jezik. Neke od korišćenih lista bavile su se isključivo delima nastalim u 20. veku, dok su se druge oslanjale i na dela koje se nalaze u korenima zapadne civilizacije. Uzimano je u obzir više faktora – uticaj tih knjiga na istoriju, intelektualna veza sa zapadnom kulturom, njihova relevantnost u modernom vremenu i dugotrajna popularnost. To ne znači da je ovo lista najboljih knjiga svih vremena, već refleksija o intelektualnim sklonostima čitalaca i kritičara našeg doba.
Na prvom mestu nalazi se knjiga „Rat i mir“ Lava Tolstoja, na drugom mestu „1984“ Džordža Orvela, a na trećem „Uliks“ Džemsa Džojsa. Četvrta na ovoj tabeli je „Lolita“ Vladimira Nabokova, a do desetog mesta ređaju se „Buka i bes“ Vilijema Foknera, „Nevidljivi čovek“ Ralfa Elisona, „Ka svetioniku“ Virdžinije Vulf, Homerove „Ilijada“ i „Odiseja“, „Gordost i predrasude“ Džejn Ostin i „Božanstvena komedija“ Dantea Aligijerija.

Čuveni Selindžerov roman „Lovac u žitu“ je na 15. poziciji, „Prohujalo s vihorom“ Margaret Mičel na 16, dok je Markesov roman „Sto godina samoće“ na 16. Biblija je na 41, a Šekspirova dela („Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Otelo“) su od 49. do 52. mesta.

Slična je i lista Svetska biblioteka sa sto najboljih knjiga svih vremena, predložena od sto  pisaca iz 44 države, koji su listu sastavili 2002. u organizaciji Novreškog kluba knjige. Popis knjiga je trebalo da oslikava književnost celog sveta, s knjigama iz svih država ali i različitih vremenskih epoha. Svaki pisac, član žirija, birao je 10 knjiga.

Između ostalih svoje glasove su dali Doris Lesing, Džon Irving, Salman Ruždi, Pol Oster, Nadin Gordimer, Astrid Lindgren, Norman Majler, Orhan Pamuk...Fjodor Dostojevski je pisac koji se najviše puta pojavljuje na listi (4 puta). Izabrane knjige nisu rangirane ili kategorizovane na bilo koji način; ogranizatori su objavili da "su sve na istom nivou" s izuzetkom Don Kihota koji se smatra "najboljim ikad napisanim literarnim delom." Popis knjiga je objavljen prema abecednom redu.
Deset najboljih knjiga svih vremena?

U sličnu, tešku i nazahvalnu avanturu  upustio se i Norton Antologies of English Literature koji je ovaj zadatak preuzeo na sebe pitavši 125 najvećih pisaca današnjice da napišu koje su, po njihovom mišljenju, najbolje knjige ikada napisane. Njihovim glasovima među 10 veličanstvenih našli su se: na desetom mestu  “Midlmarč“, Džordža Eliota, jedna od najvažnijih knjiga koje pripadaju viktorijanskoj eri; slede   “Priče”, Antona Pavloviča Čehova, potom  “U potrazi  za izgubljenim vremenom“, Marsela Prusta (komentari osmog mesta ove top liste bili su različiti: neki je smatraju remek-delom, dok neki ističu u prvi plan sporost radnje i to da je teška za čitanje.) Na sedmom mestu je  “Veliki Getsbi“, Skota Ficdžeralda, na šestom  “Hamlet“, Vilijema Šekspira, peti je Mark Tven sa  “Avanturama Haklberi Fina“,  a četvrti Vladimir Nabokov sa “Lolitom”.

Sveto trojstvo čine  “Rat i Mir“, Lava Nikolajeviča Tolstoja,  prvi put izdat 1865. godine koji mnogi smatraju jednom od najboljih knjiga svih vremena, zbog čega je prisutna na mnogim listama. Vicešampion je  “Gospođa Bovari“, Gistava Flobera, roman koji je bio meta mnogobrojnih napada zbog eksplicitnih seksualnih scena koje se u njemu opisuju. Prvo mesto pripalo je delu “Ana Karenjina”, L. N. Tolstoja, očito nezaobilaznog pisca na listama najboljih svih vremena, koje je Dostojevski svojevremeno proglasio pravim remek-delom.

Skrivena magija najčitanijih dela 

Uz sve mere opreza (ne zaboravite – o tiražima se često preteruje), na sledećoj listi nalazi se deset knjiga koje su milioni ljudi širom sveta prepoznali kao najkvalitetnije ili najinspirativnije, pa su one i najčitanije knjige ikada!

Lista počinje knjigom Ubiti pticu rugalicu, Harper Li  na desetom mestu (Pulicerova nagrada 1961), sledi serijal Hari Poter  Džoan K. Rouling,  a Alhemičar Paula Koelja je na osmom mestu. Delo je inače napisano na portugalskom jeziku, a prevedeno je na 67 jezika sveta. Zbog toga je upisano u Ginisovu knjigu rekorda kao delo živog autora koje je prevedeno na najviše jezika. Prodata je u 65 miliona kopija u više od 150 zemalja i tako postala jedna od najprodavanijh knjiga u istoriji.
Našoj publici manje poznat Crni lepotan, En Sjuel spada u jedan od najčitanijih i najprodavanih romana ikada. Glavna tema knjige bio je ponižavajući tretman konja u 19. veku, kao i Eni iz Zelenih Zabata, Lusi Mod Montgomeri  (roman bestseler kanadske autorke iz 1908. godine, prepričava avanture Ane Širli, mlade devojke bez oca i majke, koja je poslata kod njenih sredovečnih brata i sestre koji su imali farmu na ostrvu Princ Edvard. Danas ta farma „Green Gables“ predstavlja veliku turističku atrakciju u Kanadi, zahvaljujući ovoj knjizi.

Peto mesto među najčitanijim zauzima Da Vinčijev kod  Dena Brauna  koji odlično kombinuje  mnogobrojne istorijske reference sa fikcijom, četvrto - Deset malih crnaca, Agate Kristi, treće - Gospodar prstenova Džona Tolkina, knjiga epske fantastike, hronološki  nastavak „Hobita“, ali se kasnije razvila u mnogo veću priču. Priča o dva grada, Čarlsa Dikensa svrstava se u najbolje prodavane knjige u oblasti istorije i fikcije (ovde je čak na drugom mestu), a na prvom  je, naravno, Biblija.

U potrazi za izgubljenim vremenom

Dejli Telegraf objavio je pretprošle godine listu sa “petnaest najboljih evropskih i ruskih romana”, kako se navodi na sajtu ovog britanskog dnevnika. Bez rangiranja romana, objavljujući samo izbor najboljih prema mišljenju svojih književnih kritičara, listu Dejli Telegrafa otvara čuveno delo “Proces” (1925) Franca Kafke. Već od samog početka,  čitalac biva uvučen u ovo po mnogo čemu jedinstveno delo XX veka, koje dočarava suludost sveta u kom živimo.     
                        .
Objavljen u prvim godinama posle Drugog svetskog rata, roman “Zar je to čovek” (1947) doneo je potresno svedočanstvo o Aušvicu. Ovo remek-delo došlo je iz pera upravo bivšeg zarobljenika tog okrutnog logora, italijanskog pisca i naučnika Prima Levija.

Na listi se našao i roman “Život: Uputstvo za upotrebu” (1978) Francuza Žorža Pereka, jedan od najuspješnijih književnih eskperimenata XX veka. Reč je o svojevrsnoj književnoj slagalici čiji okvir predstavlja jedna kuća u Parizu i događaji koji se u njoj dešavaju tokom osam sati jedne noći, 23. juna 1975.   
                             .
Otac svih savremenih romana, uteha svih boraca sa vetrenjačama i trn u oku svim vitezovima i viteškim pričama, “Don Kihot” (1605, 1615) Migela de Servantesa našao se i na ovoj listi..
Premda nije roman u klasičnom smislu, na listi se našla i zbirka eseja “Ispovesti” (1782) Žan Žaka Rusoa. Njegova prvobitna ideja da analizira sebe sa svim manama i vrlinama, prerasla je u niz eseja koji su na jedinstven način izmenili razmišljanje tadašnje Evrope.

Za svoje mesto “izborio” se i roman “U potrazi za izgubljenim vremenom” (1913 - 1927) Marsela Prusta. Transformacija introvertnog deteta u umetnika, uobličena su u, po mišljenju mnogih, jednom od najboljih romana, a svakako i jednom od najdužih.

“Nepodnošljiva lakoća postojanja” (1984) Milana Kundere takođe se našla na listi, kojom evidentno dominiraju dela XX veka. Sofisticirano delo, nalik povezanim esejima, predstavlja savršen otpor totalitarizmu u svim oblicima, sa nizom neverovatno zanimljivih, živih junaka, od Betovena do jednog psa, koji se teško zaboravljaju. Među predstavnicima ruske književnosti  izdvaja se “Ana Karenjina” (1877) L. N. Tolstoja. Uz ovaj ruski klasik na listi se našao i mlađi grčki stub književnosti, roman “Grk Zorba” (1946) Nikosa Kazancakisa.

Najstariji predstavnik evropske književnosti na listi je renesansni klasik “Dekameron” (1351 - 1353) Đovanija Bokača. Mreža sačinjena od sto isprepletanih priča, koje su međusobno pripovedali stanovnici Firence krijući se od kuge, pretvorila se u jednu od najboljih slika ljudske duše i prirode. Uz ovaj italijanski klasik na listi stoji još jedno delo italijanske književnosti XX veka, roman “Ako jedne zimske noći neki putnik” (1979) Itala Kalvina. Baš kao što vi nabavite primerak romana, nabaviće ga i glavni junak, i baš kao što vama nedostaje jedan dio priče - on nedostaje i glavnom junaku, zbog čega zajedno krećete na neverovatno zabavno putovanje kroz parodije svih tako prepametnih evropskih književnih trikova.

Još jedan ruski klasik na listi, roman “Zločin i kazna” (1866) Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Čitali ga kao krimi priču, kao uzbudljiv psihološki roman, kao rat sa razjarenim idealima i protiv njih… “Princeza de Klev” (1678), za koji se veruje da ga je napisala gospođa La Fajet, priča je o ženi koja živi za svoju ljubav i boriće se za nju bez obzira na cenu, važi za prvi psihološki roman. Roman M. J. Ljermontova “Junak našeg doba” (1839) nije samo junak našeg, već i svakog doba. Delo prikazuje zatvoren krug pripadnika plemićke klase čiji je “portret sastavljen od poroka sveg našeg pokoljenja”.

“Ispovesti varalice Feliksa Krula” (1954) Tomasa Mana, njegova poslednja knjiga, traži odgovor na jedno od najvećih pitanja koje muči pisca - da li su umetnici lažovi? A uz to i - hoće li dekadencija uništiti Evropu? Put do odgovora na ova pitanje je u obličen u jednu od najboljih književnih avantura.

Šta kažu domaći kritičari?

Na domaćoj književnoj sceni nema tako egzaktnih rang listi, ali novinari često upitaju književne kritičare za mišljenje o najboljim književnim delima.
Iskusni književni kritičar i član mnogih žirija Ljiljana Šop rekla je da za nju “ne postoji teže pitanje i nije pristalica top-lista, jer izdvojiti jednu knjigu, bilo koju, uvek znači u ponečemu i pogrešiti, ogrešiti se o neke druge”.  Ona misli da je iznuđeni odgovor “plod trenutka, raspoloženja” i da se menjao barem svake decenije jer je “drugačija u raznim dobima života, pa čak i raznim godišnjim dobima.”

Vasa Pavković opredelio se za Albera Kamija “Stranac” i Ernesta Hemingveja “Starac i more”.  Od knjiga objavljenih na srpskom jeziku Pavković je odabrao, ponovo, dva naslova “Ljudi govore” Rastka Petrovića i “Hazarski rečnik” Milorada Pavića.

Na isto pitanje, prof. dr Vladislava Gordić-Petković odgovorila je da su joj “U potrazi za izgubljenim vremenom” Marsela Prusta i “Mera za meru” Vilijama Šekspira vrh svetske literature. Iz srpskog književnog korpusa izdvojila tri drame Ljubomira Simovića, „Čudo u Šarganu”, „Hasanaginicu” i „Putujuće pozorište Šopalović”, jer ih “čita kao neodvojivu celinu u kojoj pesnik nenadmašno spaja epsko i lirsko, kritiku i komiku, uticaje svetske drame i nacionalne tradicije” i roman Stevana Sremca “Pop Ćira i pop Spira”.

Ako ste iznenađeni, ne brinite, niste jedini. Apsolutne pravednosti nema ni u listama, kao i pri dodeli nagrada. Meni, recimo, nedostaje „Derviš i smrt“ Meše Selimovića, i „Prokleta avlija“ Ive Andrića. I čini mi se da je više uskraćen taj vaskoliki vrli svet koji ih nije pročitao nego mi. Ali ću svakako potražiti neke od naslova sa ovih lista koji su mi „promakli“. Uostalom, niko od nas nije pročitao baš sve, čak ni oni koji se kunu u apsolutnu posvećenost čitanju.

Među javom i međ snom

„Od jave si kovo snove,

                                                            sad od snova javu vezi!“.

                                                                        Laza Kostić

            Skoro da je postalo pravilo (umesto da bude izuzetak) da se, onako prilježno i savesno, skupljajući podatke, praveći teze i koncepte na raznim ceduljicama, pripremam za jednu temu koju, međutim, nikako da uobličim u prilog za broj, iako ističu svi optimalni rokovi za predaju rukopisa. Sve nešto nedostaje, ili je suviše trivijalno, ili već toliko potrošenoi izlizano od preterane upotrebe po raznim medijima... Ranije sam bivala u najstrašnijem stresu, razapeta između osećaja odgovornosti i obaveze i nemoći da osetim i prepoznam ono unutrašnje „eureka“ stanje posle koga prsti sami klize po tastaturi. No, kako je iskustvo prilično moćna kategorija, sada nekako znam da će taj najveći režiser život već nešto udesiti u poslednji čas.

            Tako je bilo i ovog puta. I pre najavljenog roka, prosto „vidim“ temu za najnoviji broj – večnu polemiku između Ministarstva kulture i izdavača oko otkupa knjiga. Nema šta, em moj fah, em fah časopisa! Konačno jednom imam temu baš na vreme. Ali... kako se priča odmotava, nekako mi se čini da se previše banalizuje, da su o njoj već svi i sve rekli i da bi i časopisu i meni bilo ispod nivoa pretresati višestruko pretresene teme, dajući na taj način publicitet upravo onima koji ga svojim „likom i delom“ ponajmanje zaslužuju.

            E tu na scenu stupa taj veliki režiser život – glavom i bradom, pretvarajući poslednju (doduše nežnu) opomenu glavnog urednika u snažnu inspiraciju baziranu na čudesnom snu jedne žene u kom je za jednu noć proživela čitav život toliko intenzivno da sledećeg dana, iako je ustala, otišla na posao, i radila sve što inače radi, sve do podneva nije mogla da razluči gde prestaje san a gde počinje realnost. „Šta se to desilo?“, pitala je, a ja sam, zaronivši u literaturu u pokušaju da dokučim kakav-takav odgovor, otkrila čitav jedan novi svet, mnogo zanimljiviji od realnosti naše nasušne o kojoj se ionako nema šta novo ─ a pogotovo ne pametno reći.

            I poslednje tragove dileme raspršio je istog dana razgovor s dragim saradnikom i prijateljem, inače egzaktnim inženjerom, koji je ─ kad sam mu stešnjena poslovnim obavezama i rokovima malo grublje nego što sam nameravala odbrusila da su njegove ideje „tek pusti snovi“ ─ nimalo inženjerski pitao: „Kad čoveku oduzmeš snove, šta mu ostaje?“

Nedokučivi tajni svet

            Zaista, šta ostaje? Većina ljudi odraste u uverenju da su snovi, kako oni koje zaista sanjamo tako i oni koje sanjamo na javi, nevažna i sporedna pojava u životu. A ipak, svi, čak i oni koji se zaklinju kako nikad ne sanjaju, sanjaju najmanje četiri puta u toku jedne noći. Tu činjenicu su istraživači bezbroj puta dokazali, prateći u laboratorijama za proučavanje snova moždane talase usnulih ljudi. Kao što su, takođe eksperimentalno, lišavanjem sanjanja tokom sna, utvrdili da je ono što čovek određuje neispavanošću zapravo nedostatak snova. Ispostavilo se da su snovi najvažniji deo spavanja, čak bi se moglo reći da su razlog zbog kog čovek spava.

            Zašto čovek sanja? I šta su zapravo snovi? Da li nas vezuju za neki drugi svet i odakle dolaze? Jesu li oni poruke, predskazanja ili tek refleksije svakodnevice? Prosta pitanja ─ a dobrih odgovora još uvek nema. Mozak budnog čoveka još uvek teško može shvatiti mozak usnulog čoveka. Izgleda da je lakše otići do druge planete nego spoznati ovaj složeni mehanizam, još uvek prepun tajni.

            Snovi nam obezbeđuju pristup beskrajnoj riznici sećanja, neverovatno dubokim spoznajama, izvorištima zdravog razuma i stvaralačkog mišljenja. Oni su pokretač i zamajac ne samo duhovnijeg, već produktivnijeg i bogatijeg života, utkani diskretno u mnoga velika postignuća savremene civilizacije. Kroz snove učimo, snovima se lečimo i relaksiramo. Sačuvani su, recimo, zapisi iz Pergama u kojima je opisana procedura lečenja bolesnika: kupanje, masaža, analiza snova... savremena psihijatrija je takođe zaključila da se o čovekovom unutrašnjem miru može suditi na osnovu njegovih snova. Za razliku od savremenih civilizacija, koje karakteriše sveopšta otuđenost od svega i svačega, ponajviše od samog sebe, pa sledstveno tome i od sopstvenih snova, primitivni narodi i danas veruju u čvrstu povezanost sna i jave. Negde su ta uverenja toliko jaka da, recimo u nekim afričkim plemenima kad neko sanja da je nešto ukrao, sutradan ide to da vrati.

Snovi kroz istoriju

            Verovanja u snove Egipćani su preuzeli od starih istočnih civilizacija. Oni su smatrali snove porukama bogova, a oko 1300. godine pre nove ere, nastao je prvi poznati sanovnik. U Zakoniku vavilonskog kralja Hamurabija postoje odredbe koje se odnose na snove, a najpoznatiji sanovnik starog veka napravio je Grk Artemidor u drugom veku pre nove ere.

            Da su snovi dar bogova bilo je uverenje i antičkih Grka. U grčkoj mitologiji postojao je i Bog snova Hipnos, brat blizanac Boga smrti Tanatosa. Stari Grci su takođe imali sveta mesta gde su uzimali posebne napitke (savremenim jezikom rečeno – droge ili opijate) za ulazak u snove preko kojih su im bogovi slali poruke.

            Rim je tumačenje snova podigao na nivo službene nauke a prorok Muhamed je počinjao dan analizom svojih i snova svojih najbližih.

            Biblija takođe dosta pažnje posvećuje snovima a Talmud kaže da svaki san ima svoje značenje ─ a da je neprotumačen san kao nepročitano pismo.

            Posle viševekovnih manipulacija snovima, bez značajnih naučnih otkrića o ovom fenomenu, oni se na „velika vrata“ kao važna pojava u svakodnevnom životu čoveka vraćaju sa Sigmundom Frojdom koji je na samom početku 20. veka razvio tezu da su snovi izraz nesvesnog i da iskazuju neke prikrivene želje i emocije koje na svesnom planu odbacujemo kao neprihvatljive iz najrazličitijih razloga pa ih naše nesvesno prikazuje kroz šifrovane poruke, odnosno snove.

            Karl Gustav Jung je drugi veliki psiholog koji se bavio snovima, bazirajući svoj koncept na snu kao izrazu kolektivnog nesvesnog.

            Uz značajan doprinos psihoanalize, s Frojdom i Jungom na čelu, nauka je i sa egzaktnijih pozicija tragala za odgovorima o snovima. Poslednjih pedesetak godina, na polju eksperimenata mnogo toga je razjašnjeno. Danas postoje brojne laboratorije za snove, ali je ipak suština ostala još uvek neuhvatljiva i neobjašnjiva. San je i danas, u 21. veku, isto tako čudnovatomističan i spektakularnotajanstven fenomen kakav je bio hiljadama godina unazad, uprkos u međuvremenu nastalim definicijama, određenjima, podelama na vrste i grupe i sličnim klasifikacijama, valjda s onim uverenjem da kad nešto gurnete u određene grupe, kategorije i definicije, samim tim postaje jasnije, bliskije i razumljivije. A razumevanje same suštine sna ipak nekako izmiče poimanju.

Naučite da sanjate

            Iako je realno očekivati da je jedna takva neuhvatljiva pojava kao što je san bliskija senzibilnim umetničkim profilima ličnosti, iskustva mnogih naučnika govore da su upravo u snovima došli do nekih kreativnih rešenja ili otkrića. San može da podstakne intelekt, otvori novi ugao sagledavanja problema, ukaže na neke nove ideje...

            Izlaganje svoje teorije o cikličnoj strukturi benzolovog prstena, pred Nemačkim naučnim društvom, nemački hemičar Kekule zaključio je rečima: „Gospodo, naučite da sanjate i razumete snove!“ On je upravo u snu dobio ideju na kojoj se i danas zasniva moderna organska hemija.

            Danas već i osnovci znaju priču da se slika Periodnog sistema elemenata prvo pojavila u snu velikog ruskog naučnika Mendeljejeva, kao obrnuta slika u ogledalu, dok je Nils Bor još kao student sanjao strukturu atoma koju je „otkrio“ u realnosti nekoliko godina kasnije.

            Dobitnik Nobelove nagrade za pronalazak insulina, Kanađanin Banting, u snu je čuo tri rečenice u formi uputstva za postupak spravljanja leka koji u životu održava mnoge šećeraše.

            Ideju o konstruisanju američkog borbenog aviona M-9, pronalazač Parkinson je dobio u snu. Vizije gotovo svih velikih patenata i naš naučnik Nikola Tesla imao je upravo u trenucima kad je tonuo u san.

            A tek umetnici! Njihovi snovi stvarali su neretko kreacije koje je samo trebalo „preneti“ u realnost. Mnogi filmovi su tek samo vizualizacija sna njihovih režisera. O takvim iskustvima su govorila neka od najvećih svetskih imena filmske režije: Federiko Felini, Luis Bunjuel, Klod Leluš i Ingmar Bergman. Mnoga muzička dela, umetničke slike, književna dela, prelepe arhitektonske tvorevine ─ takođe su plod nekog kreativnog sna. Italijanski kompozitor Tartini, sanjao je, primera radi, kako mu sam đavo svira neku sonatu. Čim se probudio, zapisao je note nazvavši delo „Đavolji triler“.

            Posebnu grupu snova čine oni u kojima se sanja neki važan događaj koji će tek uslediti u stvarnosti. Tako je jedan od najpoznatijih američkih predsednika, Abraham Linkoln, praktično usnio svoju smrt na identičan način na koji se ona u realnosti dogodila i to samo dva meseca ranije. A učitelj austrougarskog vojvode Franca Ferdinanda „video“ je u snu atentat na vojvodu u Sarajevu. Poznati ruski naučnik Lomonosov usnio je pak brodolom u kom mu je stradao otac a ribari su pronašli mesto udesa prateći instrukcije iz njegovog sna. Kralj Luj XIV sanjao je kako neko iz njegove garde pokušava da ga ubije nožem da bi ujutru u postrojenoj gardi prepoznao lik ubice iz sna. Slične proročanske snove imali su i Julije Cezar i papa Pavle Pije i Robespjer... 

https://salonknjiga.rs/ 

Pođimo u svoj san

            U mnogim društvima i mnogim istorijskim periodima, bez ozbiljne analize sna i još ozbiljnijeg razmatranja svih aspekata simbolike snova, nije se počinjao nikakav ozbiljniji posao. Savremeno društvo se nekako rezervisano odnosi prema ovom fenomenu. Možete li zamislite kako neki lucidni menadžer, koji je zakasnio na posao, vlasniku kompanije izlaže ideju o unapređenju prodaje baziranu na noćašnjem snu koji je istovremeno i neoboriv alibi za kašnjenje? Realna opcija je podsmeh u optimističnoj varijanti, umanjenje plate u realističnoj a otkaz u pesimističnoj. Kod onih koji se stidljivo i sklonjeno od radoznalih očiju i ušiju još uvek bave analizom svojih i tuđih snova, tinja zapretena upitanost da ipak s njima nije nešto u redu. Danas se tumačenju sna prilazi u širokom rasponu – na onaj populistički pojednostavljen način, kao kad gledate u šolju, ili kvazistručni, gde se relativno tipiziranom simbolikom priučeni tumači pozivaju na frojdovske potisnute želje a da pri tom ne znaju da nabroje više od jednog dela ovog ekstravagantnog Bečlije. Američka srednja klasa se ozbiljno „upecala“ na ovaj modni trend pa se merom uspešnosti smatra i ležanje na kauču nekog psihoterapeuta. Internet nudi beskonačno mnogo mogućnosti, takođe pojednostavljenih do gluposti – pa sad, odgovarajuća simbolika uvek se može naći ako se samo dovoljno uporno surfuje po sajberprostoru koji će izgleda vrlo brzo postati zamena i za stvarnost i za san istovremeno. Možda nam je upravo zbog svega toga stvarnost sve otužnija, praznjikavija, lišena velikih kreacija i uzleta, svedena na životarenje i preživljavanje. Nije onda čudno što je žena čiji me moćni san i zaveo na ove sumnjive staze, san zaključila rečenicom „Vodi me u moj san“. Za razliku od surove realnosti u kojoj bivamo ono što moramo, san je izgleda jedino preostalo mesto na kom možemo biti ono što zaista jesmo.Ma kako to apsurdno zvučalo! Stoga, pođite u svoj san!

Stana Šehalić

                                                          fotografija preuzeta sa Googla

Pohvala gluposti

“Tebi, o, gluposti ljudska, udaram himnu o bubanj!”

Miroslav Krleža

U sve manjoj spremnosti da, u  nepreglednom broju informacija, pažnju zadržim na bilo čemu što dolazi sa društvenih mreža, jedino što me uvek, ne samo zaustavi, već osveži, nasmeje i natera na svojim tokom misli nastavljam poruku, su redovni foto statusi mog kolege s fakulteta čija je tema svekolika ljudska glupost, zabeležena u beskonačnim varijetetima – od  najbanalnijih pijačnih do akademski stilizovanih, od uličnih do parlamentarnih, od spontanih do onih koji su beznadežna karakterna crta….Na moje pitanje gde sve to nalazi odgovorio je samo jednim upitnikom čime je valjda obzirno poručio da je pitanje – glupo, da bi u jednoj ličnoj poruci par dana kasnije napisao: "Glupost je tragedija svetskih razmera", čime me bacio u razmišljanje i ponovno isčitavanje nekih knjiga koje su se glupošću kao univerzalnim fenomenom, bavile sa filozofskog, antropološkog, psihološkog stanovišta. I tako sam se našla posle dugo vremena pred krležijanskim pitanjem “noću, u intimnom, poluglasnom razgovoru sa samom sobom, nikako ne mogu zapravo logički opravdati zašto se u poslednje vreme toliko uzrujavam zbog ljudske gluposti?”

Za razliku od pameti (koja nije svima data u istoj razmeri,  protiv gluposti niko nije pelcovan. Ima je svuda oko nas (i u nama)   - oduvek. Vidljiva  je danas, kao i juče, i u našem društvu, politici i javnom životu, mada je dokazano i pokazano da ona ne poznaje rasne, nacionalne, etničke, polne i državne granice. Kad je reč o gluposti, valja biti oprezan, jer, kako je upozorio Gistav Flober, ”glupost je nešto nepokolebljivo, ništa je nije napalo, a da se nije o nju razbilo”. 

https://salonknjiga.rs/

Glupost se najčešće manifestuje u najfrekventnijim oblicima ljudskog života: u politici, nauci, odnosu prema bogatstvu, rasi, polu, zvanju... Nema polja čovekovog  delovanja gde je glupost isključena i gde bitno ne utiče na ljudski život. I ne bi bilo nikakvog problema da glupost dodiruje samo onoga koji je proizvodi, nego se ona rasprostire i na druge, pa i njihove živote zagađuje ili čak uništava! I koliko god nas književnici  slikovito zabavljaju bezazlenom stranom gluposti, toliko filozofi i sociolozi upozoravaju na njenu agresivno totalitarnu dimenziju. Istorija čovečanstva, kroz ratove, revolucije, i ostale pošasti pokazuje se kao tragična istorija ljudske gluposti. “Žilavo odoleva svim promenama, ne truli i ne kvari; otpornija je od gvožđa i ne plaši se da će je rđa nagristi. ”, piše Andre Gliksman u knjizi “Glupost”. Na ovo se sjajno nadovezuje Larošfukoova misao: “Ima lekova protiv ludila, ali još niko nije našao lek da izleči glupost."

Procenjujući da je glupost opasnija i od samog zla, nemački borac protiv nacizma Ditrih Bonhefer pisao je da  ona u suštini nije defekt intelekta, nego ljudskosti i da je stoga više  sociološki nego psihološki problem. Ona je rezultat delovanja izvesnih istorijskih okolnosti na čoveka, psihološki fenomen koji prati određene spoljašnje prilike i na nivou zakonitosti snagom grupnog pritiska deluje na odustajanje od samostalnosti jedinke odnosno da razvoj političke ili religiozne sile veliki broj ljudi pogađa –glupošću. Princip je jednostavan - moć jednih zavisi od gluposti drugih. “U svetu uglavnomcaruje zlo, a glavnu reč ima glupost " – potkrepljuje  Bonheferove navode Artur Šopenhauer.

Samo je glupost  beskonačna

Ni najveća biblioteka u svom punom kapacitetu ne bi bila u stanju da  pohrani svu količinu ljudske gluposti kad bi se ona nekim slučajem, kao najtrajnija konstanta svekolikog čovekovog življenja, pokušala pretočiti u pisanu građu. Nije slučajno što je Albert Ajnašajn rekao: Samo su dve stvari  beskonačne. Svemir i ljudska glupost... samo za svemir jos nisam siguran.” 

Kad bi neko seo i počeo da priprema rečnik gluposti sastavljen od ”mudrosti” savremenih  “intelektualnih gorostasa” u tabloidnoj štampi, ne bi znao odakle da krene i dokle će stići, jer mediji svakog dana dolivaju nove bisere kojima nema kraja. Izvesno je da bi beleške mog kolege bile izuzetan doprinos odličnoj, iako već vrlo obimnoj knjizi “Rečnik gluposti”, sjajnom izdanju koje je, na žalost, prošlo relativno nezapaženo među domaćom čitalaćkom publikom. Da li zbog slabe promocije ili samo zbog nadobudne samouverenosti u sopstvenu glupost kojoj istorija i anatomija tuđih gluposti nije potrebna, jer je već dovoljna utemeljena da bi mogla biti još – gluplja.

Ako bismo je definisali na najopštijem nivou, onda je glupost je nedostakak  inteligencije, razumevanja, humora ili zdravog razu. Može biti urođena, stečena ili reaktivna, odnosno delovati kao odbrambeni mehanizam protiv bola ili traume. Izvori su joj, prema mestu nastanka u "neispravnoj" inteligenciji, slaboj moći rasuđivanja, nepažnji, lošoj asocijaciji, tuposti, brzopletosti, taštini, nepromišljenosti, podložnosti sugestiji...

“Između ostalih nevolja, glupost ima i ovu osobinu - uvek se ponavlja." - rekao je rimski književnik Seneka nas mom početku nove ere. Da da je glupost univerzalna, neizmerna i neuništiva uočili su mnogi mislioci koji su od odavnina bili fascinirani istrajnošću, količinom, dometima i moćima gluposti u ljudskoj istoriji. Mnogi ukazuju da glupost, na prvi pogled zabavna i smešna, često ima tragičnu ulogu u ljudskoj istoriji. Krvavim ratovima veoma često je uzrok glupost upakovana u oblande taštine, sujete, predrasuda ili pohlepe. Antičkim misliocima glupost je “majka svih zala”!

Glupost političara i birokrata je jedan od najopasnijih manifestnih oblika ljudske gluposti. Glupost političara najčešće proizlazi iz njihove taštine, bahatosti i narcizma. Vlast, ogromna moć, kao i jako piće udara u glavu, opija i dovodi do gubitka razuma. Kako tačno zapaža Muzil: “U određenim okolnostima, svi smo glupi”

Glupost je, dakle, paradoksalno, ali tačno, distinktivna osobina homo sapiensa. Čovek, mada racionalno biće, retko mari za argument razuma i vrlo često se ponaša nerazumno. “Čovek se ne rukovodi razumom, koji čini njegovo biće”, tvrdi Paskal, ukazujući na važnu ljudsku izopačenost (“Misli”, br. 439). A Larošfuko, davno pre Frojda, lucidno zapaža: “Pamet nam služi da drsko pravimo gluposti” (“Maksime”, br. 415). Strasti se otimaju i prkose kontroli razuma, i - eto gluposti!

Glupost  ne  boli onoga ko je čini, ali gotovo uvek boli druge koji je trpe. Glupost je skupa i štetna, ona je čovekov “najskuplji luksuz”. Istorija čovečanstva, istorija ratova, revolucija, genocida pokazuje se kao tragična istorija ljudske gluposti. 

Reklo bi se da je ljudska glupost neizlečiva. Pa, ipak, postoji pravi, ali gorak lek za ljudsku glupost - samospoznaja. “Upoznaj budalu u sebi”, kaže Gliksman. Čovek koji upozna svoje potisnute strasti i afekte, nesvesne averzije, sklonosti i strahove, ima šanse da izbegne makar neke glupe procene i odluke. O tome nam ubedljivo govore Frojd, Jung i mnogi zastupnici dubinske psihologije. Za tu istinu znao je još Publije Sir: “Ko je glup i to je pojmio, taj više nije glup”. Ali, zar to nije najteže pojmiti?

U obrnutom smeru od pameti

U svoju omiljenu pomalo pohabanu svaštaru koju uprkos tehnološkim izumima koristim za zapisivanje najbitnijih mudrih poruka, odavno sam upisala rečenicu da “onaj ko se poduhvata da govori o gluposti, rizikuje danas da bude osramoćen: može biti optužen za uobraženost ili mu može biti prebačeno da hoće da remeti istorijski razvitak, kojom je Robert Muzil započeo svoju knjigu “O gluposti” i predavanje o onoj krležijanskoj "kosmičkoj sili" koja pokreće mora i planine barem koliko i ljudska pamet – samo, eto, u naopakom smeru... Ne oslanjajući se toliko na filozofske uzore ili na naučnu akribiju psihologa – jer, kako kaže pomalo ironično, žaleći se na strašnu oskudnost lektire o glupologiji, "mudraci su skloni, izgleda, jedino da razmatraju mudrost!" – koliko na spisateljski dar opserviranja, Muzil prilazi fenomenu gluposti kako kao "istorijskom" tako i kao vanvremenom, "metafizičkom", neodvojivom "sastojku" ljudske prirode, koji se, na mahove i u razumnim dozama, može detektovati i među najpametnijima, upravo zato što je toliko "odviše ljudski".

Muzil upozorava da glupost nije eskluzivno pravo pojedinaca, da ona nije nekim ljudima data kao sam Usud, dok su je drugi blaženo lišeni. Navodeći primer stanja panike, kada se "odigrava suspenzija aktivnosti inteligencije i, još opštije, viših funkcija duha, koju podstrekava jedno primitivnije psihičko kretanje", Muzil pomalo koketno zdvaja nad tim mogu li ovakva stanja biti i, uslovno, "kolektivna", mogu li narodi, države, društva, doći u slično stanje, ponašajući se na isti način. Mogući odgovor nam i sam nudi, kroz konstataciju da su "sadašnji životni uslovi takvi, obrazuju tako prostran, složen, haotičan skup, da individualne gluposti koje se javljaju samo u određenim prilikama lako mogu da povuku za sobom konstitucionalnu glupost cele zajednice". Ako vam se, pak, ova potonja tvrdnja učini aktuelnom do nepodnošljivosti, onda je to samo otuda što je ona na svoj način svevremena, dakle otuda što je pisac kaobajagi terao lisicu, a isterao vuka, lucidno bocnuvši u mnoge osetljive tačke epohe koja je Osrednjost uzdigla na nivo principa, na meru pristojnosti! 

U prilog svevremenoj rasprostranjenosti gluposti govori i autor knjige “Istorija ljudske gluposti” Pol Tabori koji kaže kako engleski rečnik sinonima na šest stubaca donosi glagole, imenice i prideve vezane uz glupost, a ono vezano uz pamet stalo je na manje od jednog stupca. Glupost je večna i protiv nje je i Bog nemoćan. 

Na  tu temu svojevremeno se karakterističnim stilom osvrnuo i jugoslovesnki književnik Miroslav Krleža:

“Bila dakle ljudska glupost božje delo ili ne, ona se ne gubi u svome delovanju. Od jedne gluposti ljudske do druge put često traje stoljećima: kao svetlost pogasle zvezde, glupost još nikada nije propustila da ne doputuje na kraj svoga određenja. Poslanstvo je gluposti, po svoj prilici, svemirsko, u višem, kišovitom, nedeteologiziranom smislu te reči: glupost je nebeska sila koja deluje kao teža ili kao svetlost, kao voda i, uopšte, kao svemirski elemenat. Glupost je sama u sebe zaljubljena i njeno je samoljublje bezgranično. Glupost se zaogrnula dostojanstvom i pozivima, zvanjima i činovima, glupost nosi zlatne lance lordmajorske i zvekeće ostrugama i kadionicama, glupost nosi cilindar na svojoj veleučenoj glavi, a ta je cilindraška glupost elemenat što sam ga proučio prilično pomno, jer sam među tim cilindrijacima imao čast i sreću proživjeti čitav jedan svoj maleni, neznatni život skromnog građanskog lica, toliko skromnog, te se rasplinulo gotovo do nevidljivosti.

Nije ni ovo što ja sada mudrujem, zanesen ovim svojim solilokvijem, bogzna kako inteligentno, ali kada sam se već dao poneti ljudskom glupošću i kada sam bio i sam po svojoj prirodi tako glup te nisam to umio da sprečim, sada mi je zaludu kukati nad glupošću svemira! Ljudske gluposti odgonetati nije tako jednostavan zadatak! “

Uz ovu Krležinu misao, dodaću još samo  rečenicu kojom završava “Istorija ljudske gluposti” Pola Taborija: “Tako smo došli do kraja ove knjige, ali ne brini, dragi čitaoče, ljudskoj gluposti nema kraja."

                                                                                                                                            Stana Šehalić

Priznanje Darvin Awards - Dokazano glupi

Neupućeni bi iz naziva ove nagrade mogli pomisliti kako se ona dodeljuje za izuzetna dostignuća i otkrića na polju evolucije ili genetike, no itekako bi se prevarili. Darwin Awards ne odaju počast pameti, nego sasvim suprotnom- ljudskoj gluposti. Kako stoji na njihovim internet stranicama, ove nagrade ‘slave one koji poboljšavaju ljudski rod, tako što se sami slučajno odstranjuju iz njega’ i time doprinose daljoj evoluciji čovečanstva.

To je zapravo katalog najbizarnijih poznatih slučajeva stupidnog ponašanja, sa komičnim, tragikomičnim, ili potpuno tragičnim posledicama. Iako su Darwin Awards kroz različite oblike zaživele još 1985. pravi procvat doživljavaju 1994. godine lansiranjem www.darwinawards.com stranice  koju posećuje oko 300.000 ljudi mesečno. Stranica, za razliku od drugih sličnih, sadržava uglavnom autentične događaje koji se dele u tri kategorije: urbane legende (priče koje nikada nisu potvrđene i verojatno su lažne), javne pohvale (o ljudima koji su uprkos svojim budalaštinama ipak preživeli), I  nominacije za samog Darwina. Da bi neki događaj bio nominovan, njegov glavni junak mora poginuti ili ostati sterilan, imati barem 16 godina i biti mentalno zdrav te u svom jedinstvenom pothvatu ne sme ubiti druge, a sam događaj mora biti autentičan (najčešće potvrđen kroz novinske izvještaje i TV reportaže).