Knjige kojima se vredi vratiti

Skriveni ubeđivači – psihologija reklame

Jedna od kultnih knjiga o reklami svakako je knjiga Vansa Pakarda “Skriveni ubedjivači – Psihogija reklame” koja se devedesetih godina pojavila i na domaćem tržištu knjiga. U njoj je zabeležen veliki istorijski preokret u pristupu promociji proizvoda koji se desio sredinom prošlog veka.

https://salonknjiga.rs/ 

Decenijama zasnovana na postulatu logičnosti u ponašanju potrošača, istraživanja tržišta su se oslanjala na kvantifikaciju podataka, sve dok proizvodnja nije postala veća od potrošnje i dok se prodavci nisu susreli  s teškoćama da ubede kupce u kupovinu svih proizvoda koje su imali u ponudi. Posebno je bila uznemirujuća prividna nepredvidljivost odluka budućih kupaca. Kako konvencionalne metode nisu davale zadovoljavajuće odgovore, u marketinška istraživanja uključeni su psiholozi koji su zaronili u najskriveniji deo ljudskog uma i psihe, gde su skriveni  iracionalni motivi, s idejom da se obrate kupcima koji još uvek ne znaju šta im je potrebno. Kako su se razlike u proizvodima smanjivale, tragalo se za različitostima u pristupu potrošačima.

Sredinom prošlog veka, u eri superproizvodnje i viška robe, fokus je prebačen na potrošača, što je američku reklamnu industriju koja je postala „napredna psihološka laoboratorija“ – učinilo moćnom. Godine 1955. u američku reklamu ubačeno je 9 milijardi dolara, potrošena su 53 dolara po glavi stanovnika, a neke kozmetičke kuće počele su da troše na reklamu četvrtinu celokupnog prihoda od prodaje (Skriveni ubeđivači – Psihologija reklame, Vans Pakard, Privredni pregled,1994.). Prodavci su obučavani da stvaraju nezadovoljstvo starim stvarima i da „proizvode“ nove potrebe i želje kod svojih kupaca, u agencijama su ubrzano zapošljavali psihologe, a kada su vodeći marketinški časopisi (Advertising Adge, Business Week…) prihvatili i objavili članke na temu „nove nauke o istraživanju motiva“, počela je nova marketinška era. Tada su postavljeni temelji savremenim metodama i tehnikama istraživanja tršišta i ponašanja potrošača koji se i danas primenjuju.

Ova knjiga jedna je mnogih koje su početkom 90-ih stigle u Srbiju u okviru biblioteka Menadžment i marketing u izdanju Privrednog pregleda koji je prvi ustanovio ovakve edicije, a koje su postale dragocena literatura svima koji su se tada, teorijski ili praktično bavili ovim poslovima.

Promocija "Skrivenih ubeđivača" 1994. - Aleksandar Tijanić, Aleksandar Tirnanić, Stana Šehalić, prof. dr Jova Todorović i glumica Tanja Bošković

Stana Šehalić

Više od igre

                                                                                                Mom bratu,

                                                                                    za radost i vedrinu življenja!

            O svemu i svačemu sam delila misli s vama, poštovani čitaoče, ovu proteklu deceniju – od kosmičkih rupa do tamnih vilajeta ljudske duše, od istorijskih tragova do futurističkih tendencija, od poslovnih pouka do etičkih poruka, od velikih prevara do sopstvenih obmana, od snova do jave... I tako, zaokupljena važnim temama i „velikim“ pričama, imala stalno na umu da sam nepravedno zapostavila najvažniju – običnog čoveka, sasvim anonimno ljudsko biće, od onih po kojima se nikad neće zvati ulice i trgovi, kojima neće aplaudirati na velikim javnim scenama, ali koja su stalno tu negde oko nas, toliko da počinju da nam se podrazumevaju, do onih koji svojim nesebičnim i neobičnim postojanjem daju aromu tuđim bitisanjima i bez kojih bi život postojao ali bljutav i neukusan poput jela bez soli.

            Zato ću u ovom prilogu ispričati toplu ljudsku priču o jednom velikom dečaku koji je, iz samo njemu znanih razloga, odbio da poraste. Priču o radosti življenja, bez mudrosti i pouka. Priču toliko običnu da se neko može zapitati (i sama sam se pitala) šta će ona na stranicama ove rubrike kad je bezmalo svi znamo i imamo u iskustvu. Upravo zbog toga! Zato što je to priča o čoveku. O iskonskoj dobroti i ničim uslovljenom davanju. I stoga priča o suštini postojanja, o centralnom mestu univerzuma, o onom najsuštinskijem u našim životima čega previše često, zarobljeni svakodnevnim trivijalnostima, nismo svesni.

 

            Taj veliki dečak kao da oduvek postoji u mom životu. Ušetao se jednog davnog junskog praskozorja a da nisam ni bila svesna njegove prisutnosti. Nazvali su ga Zoran. Delili smo najlepše trenutke detinjstva u kom je bilo svega – od zajedničkih tajni za koje niko nije smeo znati preko dečjih svađa oko većeg parčeta pite i čokolade do beskrajno maštovitih igara kojima je on, iako mlađi, davao ton i ritam. Bili smo potpuno različiti a ipak čudnovato povezani i bliski. Prema tom dečaku vile suđaje su bile darežljive. Štedro su ga obasule blistavim umom, manuelnom spretnošću, vedrinom duha, hitrošću i mnogim veštinama koje su nekako neodvojivo bile deo njega. Zoran je, između ostalog, divno crtao i često je ilustrovao moje domaće zadatke razigranim crtežima prepunim kolorita u kojima se preplitala tehnička preciznost poteza i ničim sputana maštovitost. Koliko se samo Zoranovih petica našlo u mojim sveskama! Kad je on pošao u školu (zar zaista sve tajne jednom moraju da se obelodane?), ja sam mu za uzvrat pisala sastave – sve dok jednom nisam preterala pa mu je rad pobedio na takmičenju ─ zbog čega je, onako čestit i pošten, morao da pojede sirov krompir i dobije temperaturu kako bi izbegao (nezasluženu) nagradu.

            Zoran je bio višestruko nadaren dečak, pravi vunderkind. Sve čega se doticao, dobijalo je neku sasvim posebnu formu, oblik i tok. A sve je radio s lakoćom, bez napora, kao pravi virtuoz. Neupućenijima je katkad njegova lakoća bila sinonim za površnost. Na toj lakoći sam mu oduvek zavidela. Lakoći stvaranja, lakoći življenja. Zbog toga su ga voleli – drugovi, učitelji, familija, komšije; lakše i češće nego drugima, gledali mu „kroz prste“ i opraštali bezbrojne nestašluke i nesvakidašnje ispade. Mogao je šta god je hteo, međutim, on sam nikad nije hteo previše, pogotovo kad je to bilo uokvireno procedurama, obavezama, normama od kojih se sklanjao i koje je prepoznavao i u naznakama, videći čak i u tada obaveznoj pionirskoj marami – potencijalni okov. Ne znam kako, tek na pomalo požutelim crnobelim slikama iz školskih dana, Zoran je jedini bez pionirske marame.

Kocka je „skockana“

            Kada se sredinom osamdesetih godina prošlog veka pojavila Rubikova kocka, Zoran ju je, prvi put je držeći u rukama, „skockao“ za svega nekoliko sekundi pred zapanjenim posmatračima koji su sate i sate provodili mozgajući konačno rešenje. (Trenutni svetski rekord u brzini slaganja drži izvesni Holanđanin Erik Akersdijk sa 7,08 sekundi; njegovo vreme je tek malo iza toga). Time je mnogima od nas postavio nedostižan zadatak koji smo, što javno, što tajno, vežbali i rešavali, sve frustriraniji u nemoći da savladamo to kockasto čudo. Briljantan matematički um, višestruko potvrđen kroz školovanje, posebno na studijama koje, upravo zbog procedure, nikad nije priveo kraju.

            Basket je počeo da igra rano i u toj igri je možda najviše i najduže bio svoj. Gledala sam ga na utakmicama – to je bilo više od igre. Plemenitost stvaranja hvatala se u koštac s drevnom igrom sudbine. Znam da su mnogi koji nisu bili fanovi košarke dolazili da uživaju u toj lepoti i skladnosti pokreta. Elegancija i rafiniranost vilinskog konjica, mangupske finte s loptom, virtuozne bravure – činilе su da izgleda kao da levitira, da se zaustavio u skoku i da iz vazduha nadmoćno posmatra nas, beznadežno podređene zakonima gravitacije. Rasan igrač velike brzine, dobre tehnike i vođenja lopte, tvorio je te čuvene „trice“ kojima je svaki čas zasipao protivnički koš i vrlo često – rešavao konačan ishod utakmice. Dečački se radovao svakom pogotku, prenoseći dobre vibracije ne samo na saigrače već i na navijače protivničke ekipe. I stoički podnosio fauliranja svojih „čuvara“, nemoćnih da mu pariraju i da ga zaustave. Nije ulazio u verbalne duele s protivnicima, samo se, šireći istovremeno svoje smešno dugačke ruke i začuđene oči koje su od plavih postajale zelenkaste, obraćao sudiji s neizgovorenim pitanjem „zašto“. Jedan takav nameran, surovo grub faul trajno ga je odvojio od terena povredom koju nikad nije do kraja sanirao. Godinama posle, čoveka koji je prekinuo blistavu karijeru plejmejkera, nisam mogla ni da pozdravim. Zoran je, za razliku od mene, s njim znao i piće da popije.

U prozorima uramljenih svitanja

            Za njegovo društvo mnogi su se otimali jer s njim nikad nije bilo dosadno, pa bila to ozbiljna poslovna situacija, porodično druženje ili opušten kafanski ambijent u kom se Zoranova boemsko-hedonistička priroda penušavo prelivala preko rubova običnosti. Alanfordovski duhovit, umeo je najneprijatniju situaciju da pretvori u skeč, geg, predstavu, zabavu. Iako prividno nesklon čitanju, bio je „hodajuća enciklopedija“, riznica važnih i nevažnih podataka koje je preplitao, rasplitao i ukrštao s lucidnim opaskama, držeći zakovanom pažnju prisutnih, pri tom izbegavajući prvo lice jednine i sve što je moglo da liči na samoisticanje. Činilo mi se da mu je neprijatno i kad ga drugi izdvoje. A pohvale su stizale sa svih strana – iz škola, klubova, iz vojske, od kolega. Mnogima je ostala enigma zašto nije, mereno aršinom pragmatizma, napravio nešto više i bolje. Meni je pak ključna nepoznanica ostala zaključana u najskrovitijem delu ljudskog bića, tamo gde stanuju emocije, u onome što ga je pokretalo a još više u onome što ga je sputavalo.

            Kada sam u potrazi za svojim snom otišla iz pitomog vojvođanskog zavičaja, ispratio me je nezaboravnim tulumom „do zore“ u kom je sve vrvelo od zgusnutih treperavih emocija, pomešanih sa oporim ukusom vina i setnim zvucima tamburaša. Visio je u vazduhu, neizgovoren a sveprisutan, osećaj završetka neponovljivog razdoblja spokojstva i sreće. Pesmu „Deni“ grupe „Kod“, koja je u to vreme tek osvajala muzički prostor, zavetno smo proglasili zajedničkom himnom. „Čak i kada bude teško, sve do kraja svog života, od tebe neću poći“... na uvce su „u prozore uramljenih svitanja“ svirali tamburaši.

                                                                        Sam na obali

            U postzoranovskom periodu bilo je mnogo manje smeha i mnogo više obaveza. Zorana sam viđala povremeno – uvek istog dečaka razbarušene plavoriđe kose, iskonski radoznalog pogleda i neukrotivog duha nesklonog bilo kakvim kompromisima, u potrazi za stvarima koje se ne vide ali moraju postojati, u izmišljanju nezamislivog i hvatanju neuhvatljivog. Zalud sam tražila makar skrivene znake sazrevanja, uobičajene tragove odrastanja. Udubljeni u velike životne poslove, svi smo postali bezlično slični – preozbiljni i važni, užurbani i umorni, povremeno dosadni i naporni, pomalo zborani i omlitaveli. Samo je on ostao isti onaj zaigrani, ustreptalo radoznali dečak koji je nenametljivo, za većinu nevidljivo, tražio sebe u tom svetu preko noći sazrelih ispisnika. Kod njega smo, usput svraćali na čašicu smeha, opuštanja, vedrine i radosti, a on je sve više bivao usamljen „na obali koju su svi napustili i predali bezvoljno“. Neuspeli pokušaj uklapanja u svet rada „od sedam do tri“, zamenio je velikom potragom za sopstvenim identitetom, lutajući po svetu. Okušao se i u sopstvenom biznisu koji je unapred bio osuđen na neuspeh – jer kako može čednost deteta opstati u bari punoj krokodila?! Do mene su posredno stizale priče o njegovoj velikodušnosti, plemenitosti i dobroti, često donkihotovski nekritičnoj. Davao je nesebično i ono što nije imao, najviše sebe celog, bez rezerve i zadrške. Kad je shvatio da smo mi s kojima je bio dete beznadežno i zauvek odrasli, okrenuo se našoj deci. Učio je neke nove klince prvim koracima i proverenim fintama u basketu, pričao im beskrajno zanimljive priče, dokoličio s njima, davao njihovim roditeljima pare za proslavu dečjih rođendana, koje mu nikad nisu vraćali, bio im najbolji drug. Moja deca su takođe imala sreću da iskuse to vanserijsko drugovanje i često su me znala upitati, razočarana nekom mojom roditeljskom rigidnošću i isključivošću, zašto nisam kao on.

            Postzoranovski period obeležila su i neizbežna ciklična udaljavanja i nerazumevanja među nama. Nisam utekla opasnoj zamci deljenja lekcija prelomljenih kroz prizmu sopstvene stvarnosti i sistema vrednosti. Pitomo i nimalo uvređeno slušao je moje opaske, kritike, primedbe koje sam jedno vreme, u najboljoj nameri, nekritično sipala iz svih oruđa, sve dok nisam spoznala da je njegov svet možda bolji, u svakom slučaju lepši i nepatvoreniji od mog. Govorila sam mu kako je vreme da odraste, da se uozbilji, opameti. Puštao me je da pričam a kad bi moj monolog uleteo u ćorsokak iz kog je nemoguće nastaviti komunikaciju, lakonski bi rekao kako je „mnogo pameti koncentrisane na malom prostoru opasna stvar s nesagledivim posledicama i da je ja imam za oboje, zbog čega se on odriče svog dela zarad obostranog očuvanja mentalnog zdravlja“. Pa smo, zadovoljni što smo napustili njemu nepoznat a meni neprijatan teren, završavali u smehu do suza dok je dobroćudno, uz obaveznu gestikulaciju, karikirao ljudske slabosti, prenaglašenosti i gluposti – kojima je obilovao svet oko nas. I sama sam bila dobrovoljna žrtva njegovih britkih opaski kojima me, bolje nego iko drugi, vraćao samoj sebi.

U koštac s igrom sudbine

            Zoran danas igra svoju najvažniju utakmicu u koju ga je, mimo njegove volje, život ubacio u još jednom pokušaju primoravanja na odrastanje. Tešku, opasnu, prepunu rizika i podmuklih, nevidljivih, dobro zamaskiranih protivnika koji tuku teškom artiljerijom. A on je, uprkos visini od dva metra, uprkos godinama, još uvek poslednja oaza bezazlenosti, dečak koji ne razume jezik stvarnosti, ni razornu snagu destrukcije, oslonjen samo na svoju hrabrost i „plave slojeve nade“. Kao pre mnogo godina, gleda me očima koje od plavih postaju zelenkaste, zbunjen i zatečen, s istim neizgovorenim pitanjem „zašto“. Tek pomalo zabrinut i nesiguran da je dorastao situaciji, pomalo razočaran što je ostao usamljen među stotinama onih koji su se nekada otimali za njegovo društvo, dečačkiprkosno i hrabro, s prividnom lakoćom i autentičnim šarmom, već godinu dana igra ovu tešku, nimalo poštenu igru, opet na sebi svojstven način – otvoreno, čisto, opušteno i pomalo naivno.

            Zbog radosti kojom je bojio moj život, zbog dobrote koju je nesebično darivao, zbog nepresušnih izvora smeha kojima sijaju moje zenice, zbog toga što je jedan od stubova oslonaca bez kojih bi moja životna građevina bila mnogo krhkija i nestabilnija, trčkaram na liniji kojom je omeđen teren i usrdno navijam za njegovu pobedu. Tako bih rado utrčala u igru, nimalo fer podmetnula nogu protivniku i otvorila prostor Zoranu da se zaigra kako samo on ume. A znam da ne mogu. To je njegova borba. Plemenitost življenja u koštac s drevnom igrom sudbine. Meni ostaje da povremeno, kao trener nekada, skrenem pažnju na rizičnu situaciju, dodam „vodu i peškir“ tokom predaha, a najviše da neprekidno zdušno bodrim i podržavam, verujući da zgusnuta snaga dobrih navijačkih vibracija može pomoći u odsutnom trenutku. I zato dajem sve od sebe. Umesto njega, pažljivo proučavam protivnika i strategiju napada, čvrsto stiskam pesnice, držim oči širom otvorene da mi nešto ne promakne i iz dubine duše, svom snagom srca i verovanja, snagom zajedničkih uspomena, šaljem mu poruke „Ne odustaj! Predriblaj i nadigraj! Igraj za život! Pobedi! Pucaj tu tricu, Zorane!“ 

https://salonknjiga.rs/ 

objavljeno u časopisu Knjižar 2010.

O dobroti

            „Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom. Odvikli smo se od dobrote. Ne razumemo zašto nam neko nešto čini ako ne traži nikakvu protivuslugu. Dobrota se ne može vratiti jer se i ne daje. Dobri ljudi su dobri zbog sebe a ne zbog drugih.“

                                                                                    Duško Radović

Uhvati me ako možeš

                                                           „Nije vrlina ne grešiti, no moći a ne hteti grešiti.“

                                                                                                                      Jovan Skerlić

            Graciozna manekenka milog lica i još umilnijeg glasa, višegodišnje „zaštitno lice“ borbe protiv raka dojke, uhapšena zbog malverzacija novcem od donacija namenjenih borbi protiv ove opake bolesti. Još krhkija i gracilnija javna ličnost iz kulturno-političkog života, smenjena s funkcije zbog lažnih podataka o obrazovanju na osnovu kojih je i dospela do visokog položaja na kom je provela sasvim pristojno vreme. Direktor bolnice priveden zbog sumnji da je profitirao na nabavci citostatika za decu obolelu od raka. Sledećeg dana priveden zamenik direktora jednog javnog preduzeća osumnjičen za distribuciju lažnih uplatnica. Otkrivene prevare u igrama na sreću. Utaje poreza, falsifikati, prevare u biznisu, osiguranju, zdravstvu, obrazovanju, kulturi, sportu, ratu i miru, prevare u porodici, braku, ljubavi, među prijateljima... O prevarama putem interneta tek će se pričati – one se isto tako ubrzano razvijaju kao i informacione tehnologije i sasvim izvesno će uskoro zaseniti dosad najveće svetske prevare.

Kao kalup i odlivak

            Ne prođe dan a da se, što putem medija, što u najbližem okruženju, posredno ili neposredno, ne susretnemo s ponekom prevarom. Toliko ih je da se i sam život ponekad učini kao jedna velika prevara. Postale su nezaobilazni deo naše svakodnevice – ako su ikad uopšte i nestajale. Svaki segment života, kao odraz u ogledalu, ima svog dvojnika prevaranta, odnosno svoju prevarantsku verziju. Okolnosti, valjda nikad pogodnije ─ nedostatak posla, teška materijalna situacija, nedostatak sredstava za život, nezaposlenost, tranzicija, recesija, siromaštvo ─ raj za prevarante svih kategorija. Na meti smo svi i sve – naš život, novac, dostojanstvo, oni koje volimo. Osećamo se prevareni višestruko. Prvo, zbog čina i posledica same prevare; drugo, zato što smo lakoverni i što, uprkos brojnim poučnim iskustvima, još jednom nasedamo na nečiji osmeh, slatkorečivost, šarm, duhovitost, ubedljivost i elokventnost; najzad, zato što shvatimo da se pod kapom nebeskom u tom pogledu ništa ne menja i da oni koji su zaduženi da nas čuvaju, bar od onih velikih sistemskih i organizovanih prevara, ne da to ne čine valjano, već su često i sami saučesnici u tim opasnim igrama.

            Nijedna privredna delatnost ili grana nije doživela takvu ekspanziju kao prevara. U prilog ovoj tvrdnji govori podatak da samo one otkrivene u Americi odnesu oko 40 milijardi dolara godišnje, ne računajući prevare u zdravstvu i osiguranju koje koštaju stanovništvo i osiguravajuća društva dodatnih 250 milijardi dolara (neki tvrde da je ovaj iznos mnogo veći). Osim što prevare sa sobom nose gubitak novca i zdravlja, one ponekad uzimaju i ljudske živote. A koliko li tek vrede one neotkrivene! Kod nas nema podataka koji bi kvantifikovali razmere počinjenih prevara, ali sam sasvim sigurna da, bar u tome, ne zaostajemo za razvijenim svetom. Ipak, procenjuje se da je svaki drugi građanin ove zemlje bio prevaren, čak i oni koji su rezolutno tvrdili da se to njima nikad ne bi moglo desiti.

Prevarom smo iz Raja izašli

            Prevara, naravno, nije izum savremenog čoveka – stara je koliko i samo čovečanstvo. Od nastanka civilizacije ljudi su varali jedni druge. Ako verujete u biblijsku priču o postanku sveta, onda je i samo čovečanstvo nastalo prevarom a Eva je bila prvi prevarant prevarivši Adama da uzme jabuku saznanja i zauvek bude oteran iz Raja. Još jedna mitska ličnost, Dalila, nagovorila je junaka Samsona da joj otkrije izvor svoje snage, pretvarajući se da ga voli. Samson je platio ovu svoju ljubav gubitkom dostojanstva, ostavši bez kose i oslepljen. Nepobedivi Herkul je opet na prevaru obukao košulju sa otrovima od koje ga je telo toliko bolelo da se sam zapalio! Jedna od najdužih bitaka koja se odigrala u antičko doba, bitka za Troju, takođe je, posle iscrpljujućeg maratonskog odmeravanja snaga, ipak okončana nimalo viteški već prevarom – Trojanski konj ostavljen kao dar na kapijama Troje, odlučio je ishod ove bitke, postavši sinonim svekolikih prevara.

            Iako je istorija čovečanstva počela ženskim prevarama, muškarci ipak drže primat u ovoj „disciplini“. U 80% slučajeva prevaranti su muškarci, mada i žene, kao što primeri pokazuju, mogu i te kako da „zablistaju“. Vrlo je teško reći ko bi sve mogao biti prevarant i zašto se ljudi odlučuju za ovu riskantnu životnu igru. Neki to rade iz dosade, drugi zbog sopstvenih slabosti, treći iz zabave, ali ipak najveći broj prevara motivisan je dobitkom, uglavnom materijalne prirode. Izvesno je da ne postoje staleži, obrazovni nivoi niti profesije imuni na ovu „igru“ ─ čak ni oni koji bi po definiciji trebalo da su daleko od svake primisli na prevaru, poput lekara, profesora, naučnika i slično.

Na korak do Nobelove nagrade

            Lista najvećih naučnih prevara prosto je fascinantna u nekim primerima u kojima je očito postojanje namere za prevaru na način koji nikad ne biste očekivali od ozbiljnog naučnika sakrivenog iza visokoumnog imidža s naočarima i bradom, s policama knjiga u pozadini i s mnoštvom naučnih referenci. A ipak, „otkriće“ lobanje čoveka iz Piltdauna, držalo je svetsku paleontologiju 40 godina na pogrešnom putu u izučavanju razvoja preistorijskog čoveka. Naučnici su 1950. godine savremenom tehnikom ustanovili da je to u stvari vilica majmuna prikačena na deo ljudske lobanje, a sve je držano u blatu da bi izgledalo što starije. Čovek iz Piltdauna, koji je u prvoj polovini 20. veka uvršćen u nacionalno blago Velike Britanije, bio je zapravo vešt falsifikat, napravljen u laboratoriji hemijskim sredstvima. Čovek iz Piltdauna, smatra se najvećom prevarom svih vremena.

            Drugo mesto na listi naučnih prevara „osvojio“ je Jan Hen Rikšen, koji umalo nije dobio Nobelovu nagradu na osnovu lažiranih tvrdnji da je načinio revolucionarne pomake u materiji superprovodnika i nanotehnologije. Onda se ispostavilo da se ogledi ne mogu replicirati, da je evidencija o eksperimentima izgubljena i da je u njima korišćena kopija istovetnog termalnog šuma.

Genetičar Vilijam Samerlini je pak „smislio“ krajnjeoriginalan način da dokaže mogućnost transplantacije tkiva nezavisno od genetske raznolikosti davaoca i primaoca tkiva. Tako je na miša s belim krznom „presadio“ tkivo miša sa crnim krznom. Prosto ko pasulj, ofarbao ga je crnim flomasterom. Kada je njegova prevara otkrivena, postao je psihijatrijski slučaj.

            Primera prevara iz naučnih krugova – od najveštijih do dečji naivnih a koji ipak prolaze kako sud stručne tako i široke javnosti ─ ima mnogo i otuda prirodna skepsa prema stalnim novim naučnim otkrićima koja, pri tom, istog časa, mogu da se funkcionalizuju (čitaj: naplate!), pogotovo kad potiču iz farmaceutskih laboratorija koje, eto, izumeše sve i svašta, samo nikako da „smućkaju“ u svojim retortama lek protiv bar jedne od ozbiljnih bolesti poput raka ili side. A „velika marketinška akcija“ farmaceutskih kuća, lansirana pod nazivom „svinjski grip“, svakako će s vrlo visokim referencama konkurisati na nekoj novoj rang-listi najvećih svetskih prevara.

Profil prevaranta ─ talenat u službi prevare

            Ko su ljudi varalice? U pogledu ličnih osobina, reč je o inteligentnim osobama, dok su na intimnom planu vrlo često neostvareni, željni pažnje i u stalnoj potrazi za izazovima i uzbuđenjima. Za razliku od klasičnog profila asocijalnog kriminalca, on ne poseduje tu ključnu karakteristiku. Štaviše, on dobro poznaje društvo u kome se kreće, njegove navike, osobine, kao i ljudsku psihu. Uspešan prevarant mora posedovati niz veština koje se nazivaju „socijalni/društveni inženjering“, pre svega veštinu ophođenja s ljudima, kao i metode manipulacije i izgradnje poverenja. On vodi računa o svemu, počev od ideje do najsitnijih detalja, kao što su izbor reči, trenutak i način prekidanja razgovora. Ove ljude odlikuje ljubaznost, rečitost, dopadljivost, preciznost, strpljivost. Upravo sve osobine potrebne da bi se uspostavila prisnost i poverenje. Neretko se dešava da žrtva, pri samom verbalnom kontaktu, oseti zadovoljstvo što je naišla na tako prijateljski nastrojenu i predusretljivu osobu. Ispada da zapravo uopšte nije teško prevariti ─ smislite ideju, obećate mnogo para (ili nečeg drugog) i ljudi će se „upecati“. Izbor je veliki – od varanja s kreditnim karticama do milionskih prevara u kojima učestvuju i velike kompanije. Iako neke prevare zvuče filmskineverovatno, ljudi se zaista mogu ubediti u bilo šta. Stoga su upravo stvarni životi ovih čarobnjaka prevare često bili inspiracija za uzbudljive akcione trilere.

Čovek koji je prodao Ajfelovu kulu

            Jedan od najvećih i najtalentovanijih prevaranata svih vremena bio je Čeh Viktor Lustig. Operisao je na prekookeanskim brodovima između Njujorka i Pariza. Jedna od njegovih poznatijih prevara bila je mašina za falsifikovanje koja je savršeno kopirala novčanicu od 100 dolara. Lustig bi pokazao mašinu klijentima i posle šest sati, mašina je izbacivala savršenu novčanicu. Klijenti bi obično plaćali i po 30 hiljada dolara za mašinu, ali već posle trećeg kopiranja, mašina je izbacivala prazan papir – Lustig je stavljao tri prave novčanice u mašinu i uvek je imao dovoljno vremena da pobegne.

           

   Lustig je postao poznat kao „čovek koji je prodao Ajfelovu kulu“. Kada se 1925. u Parizu pojavio članak o velikim troškovima održavanja Ajfelove kule, Lustig je smislio svoju najpoznatiju prevaru. Predstavio se kao ministar u vladi i pozvao je šest najvećih trgovaca gvožđem u Parizu na sastanak koji je održan u kuli, a Lustig je sve trgovce dovezao u iznajmljenoj limuzini. Objasnio je da su troškovi održavanja Ajfelove kule preveliki i da je prodaja državna tajna. Trgovcima je dao jedan dan da mu donesu svoje ponude. Izabrao je Andrea Poazona za žrtvu. Poazon je bio sumnjičav zbog tajnosti u kojoj je prodaja vršena pa ga je Lustig pozvao na još jedan sastanak gde mu je „priznao“ kako mu je kao ministru potreban novac i zatražio mu je mito. Poazon se upecao i dao je novac i za Ajfelovu kulu i za mito! Kada je saznao da je prevaren, posramljeni Poazon nije prijavio prevaru policiji.

            Lustig je mesec dana kasnije opet pokušao istu prevaru. Pre nego što je po drugi put prodao Ajfelovu kulu, prijavili su ga i on je pobegao u Ameriku, gde je nastavio s prevarama. Prevario je čak i mafijaša Al Kaponea za 5000 dolara. Hapšen je 47 puta i uvek puštan na slobodu. Na kraju je uhapšen 1934. godine zbog falsifikovanja i umro je 13 godina kasnije u zatvoru.

Prevareni prevaranti

            I dok se mi tako dnevno, uz jutarnju kaficu, sablažnjavamo nad najnovijim (otkrivenim ili poluotkrivenim) prevarama, s obaveznim pitanjem „kako samo može, kako ga (nju) nije stid, šta radi policija, država, vlada?“, nekako olako prelazimo preko spoznaje da svako od nas tokom života bar jednom bude i žrtva ali i izvršilac prevare, a da reagujemo samo kad smo prevareni. Kad sami prevarimo, skloni smo ili da ćutimo o tome ili da najrazličitijim mehanizmima odbrane „prevedemo“ prevaru u socijalnoprihvatljiv ili bar neophodan model ponašanja u datom momentu. Od malih nogu nekako usput marljivo vežbamo tu izazovnu igru „uhvati me, ako možeš“. Prvo, ponekad dečji naivno i bezazleno prevarimo roditelje, potom učitelja, profesora, onda dečka ili devojku; padnu i mnoga prijateljstva na tom teškom ispitu a potom i na poslu i u porodici. Kako odrastamo, sve je manje bezazlenosti i igre u prevarama. I tako to krene... Reći ćete, poštovani čitaoče, „ali to nije isto“... I nije, saglasna sam – svako vara prema sopstvenim mogućnostima i opredeljenjima, ali tako počinje! Pa dokle ko stigne!

Iz knjige "Biblija na kesici za supu"

Logorašica i pripravnica

Skoro svi u toj velikoj uglednoj kući s olakšanjem su dočekali vest da je na bolovanju koleginica koja vodi dokumentaciju u najzabačenijoj, najdepresivnijoj  i najsivljoj kancelariji. Žena s kojom decenijama nisu mogli da izađu na kraj, i s kojom nisu znali šta će, pa su je pre mnogo godina izolovali najbolje što su znali i umeli, da im što manje remeti njihove utabane poslovne rituale.  Poslali su mene, pripravnicu, koja se neočekivano pojavila kao još jedan, suvišan i remetilački faktor prividnog sklada koji su brižljivo negovali, da me sklone dok ne vide šta će sa mnom. Da je menjam uz napomenu da ništa ne diram. 

Sedela sam u tom sivilu, potpuno sama, napuštena, zaboravljena, besposlena. Vreme prekraćivala čitanjem, a kad me zamori fizička pasivnost, u jednoj staroj ali dobro očuvanoj elektronskoj mašini otkrila sam sjajan instrument za popunjavanje radnog ništavila i bar nekakvu fizičku aktivnost. Prenoseći misli i osećaje na papir, naučila sam da kucam. Tipkala sam sve dok mi prsti ne utrnu. Sve što mi je palo na um ostalo je kao trag na papirima koji su se množili. I tako sve dok se uvažena koleginica nije vratila s bolovanja, stavivši embargo i na upotrebu mašine, i na sve ostalo. 

Mlohavog tela koje je ličilo na krompir naboden na čačkalice, orlovskog nosa,  tankih, uvek stisnutih usana, kreštavog glasa i sitnih duboko usađenih očiju koje su nepoverljivo žmirkale iza naočara s debelim okvirima, vrisnula je prvog jutra sedajući za svoj sto. Ništa nije bilo na svom mestu, kako je ostavila. Ono nije zavedeno, ovo nije upisano...Šta sam uopšte radila u njenom odsustvu? A zašto je ovo upisano? Ko mi je dozvolio da uopšte nešto pipam po njenim i samo njenim papirima koje već 34 godine besprekorno čuva? Štaaaaaaaaaaa???????? Njenim perom sam pisala? Ko mi je dozvolio? Tim perom, sem nje, niko ne sme da piše.....I mašinu sam dirala...Gospode Bože, ne može pošten čovek ni da se razboli da mu ne nameste neku namigušu koja za mesec dana poništi decenije njenog mukotrpnog rada....Neće to tako proći, videće one uštirkane kučke i onaj bespolni kekeljavi Milovan...Je li ona jasno i glasno rekla da ne želi nikoga, da joj niko ne treba...  Besnela je celog dana bivša logorašica koja je paklenom igrom sudbine potom postala čuvarka u ženskom zatvoru. Besnela je  i sutradan i sledećih dana huleći na sistem koji je iznedrio nešto sasvim suprotno onom za šta se ona borila, na pokvaren i glup  narod, na korumpiranu i nesposobnu vlast, na život koji je postao izvitoperen, pun razvrata i nemorala, hedonizma i lenjosti. A ja sam joj bila personifikacija svega što je činilo ogorčenom. Nisam smela da ustanem, da pružim ruku, da uzmem telefonsku slušalicu...u svemu je nalazila razlog da se, kao kobac, bujicom primedbi i uvreda obruši na mene.

Tražile smo i ona i ja da me vrate na radno mesto na koje sam primljena. Učtivo smo zamoljene za strpljenje. Mala mora tu da bude, da ti sad ne objašnjavamo zašto, stvar je vrlo ozbiljna i delikatna, strpi se malo, neće dugo trajati, rekli su njoj. Vi ste po programu svakako morali da prođete tu fazu obuke, rad sa dokumentacijom je neohodan da biste vladali vašim poslovima, uostalom bez toga ne možete položiti pripravnički.... da, Marija jeste malo nezgodna ali morate je shvatiti, prošla je užase u logoru, tamo joj je ostala cela porodica, nema nikoga, suptilno su  obrađivali mene, stavljajući mi diskretno do znanja da se odatle neću mrdnuti sve dok je sudski spor u toku.

Pokušala sam sve da buku koju je proizvodila Marija svedem na prihvatljivu količinu decibela. Ništa nije uspelo. Svi moji pokušaji odbijali su se kao o neprobojan zid, poslednje uporište morala, reda i rada. Ona izgleda nije uopšte umela normalno da priča. Stanje besa bilo je njeno redovno, trajno stanje. Telo joj se treslo kao da ima epileptični napad, oči su sevale zlom, a usta se grčila u bolnim grimasama dok je bljuvala otrov iz sebe. Samo da joj je dan vlasti, govorila je, sve bi ona njih pred streljački stroj, ili bar kroz toplog zeca. Hohštaplere, lovove, prevarante, neradnike, kurve što preko one stvari sve završavaju dok ona dirinči za sve njih. I da je ne gledam tako, ista sam kao i oni, sve je njoj bilo jasno čim me prvog dana videla. Zato i sedi poslednjih petnaest godina ovde, sama, ne može da ih gleda. I neka ne misle da su je se oslobodili, ona je sama tražila da se makne od tih podlih dvoličnih licemera ali videće oni još...A ja neka ćutim, ne želi da čuje bilo šta od mene.

Eto, tu su me sačekali, ona je bila njihov poslednji adut, mislila sam rezignirano, donoseći odluku da posle mesec dana svakodnevne torture koja nije jenjavala, definitivno odem i da je sutrašnji petak poslednji dan koji ću ovde provesti. Valjda će dan biti dovoljan da završim sve formalnosti i uzmem radnu knjižicu.

Sledećeg jutra kad sam došla, ona još uvek nije bila stigla. Pažljivo sam odložila svoje stvari da je ne iritiram i pošla u pravnu službu da tražim raskid radnog odnosa. Izlazeći, bezmalo sam se sudarila sa njom koja je u ruci držala poslužavnik sa dve kafe. Pretrnula sam u strahu da mi rafalnim primedbama tipa „što ne gledaš kuda ideš“ ne pokvari s mukom prikupljen mir koji će mi danas biti neophodan u svim tim administrativnim zavrzlamama. „Kud si pošla, dete?“- najprostije moguće pitanje ostavilo me je potpuno zabezeknutu, smetenu. Prvi put je čujem da govori normalno bez povišenog tona, a prosto ne verujem sopstvenim čulima koja su registrovala blagost u intonaciji. Kao da ne očekuje odgovor, nastavlja u istom tonu kako je svratila do bifea da uzme kafu za nas dve, a onda, kao da se prenula, obrecajući se, kaže: „Šta si se tu ukipila, uzmi ovaj pladanj da se raskomotim.“ Automatski reagujući, prihvatam poslužavnik, i dok ga spuštam na sto, proleće mi misao da ipak sanjam i da će sat svakog časa zazvoniti na buđenje.

A ona uzima kafu, pali cigaretu nudeći i mene i počinje priču o tome kako najviše voli hleb  jer ga je ostala željna kao dete i kako nema te đakonije koja se može meriti s ukusom sveže ispečenog hleba, samo što ni njega više ne prave kao nekad... Jedna potpuno drugačija Marija, za koju bih se koliko pre par minuta mogla zakleti da ne postoji,  priča o sebi, o svom nesrećnom i tegobnom životu, o pokušajima da dolaskom u Beograd pobegne od svih aveti prošlosti koje su je proganjale, o razočarenjima svim onim što je ova zemlja postala, o njenim prijateljima saborcima koji su postajući uspešni političari, prodali dušu đavolu i izneverili ideale za koje su se zajedno borili, o svojim izgubljenim iluzijama...da bi na pola rečenice iznenada upitala: “A što ti meni nisi rekla da si ti ona mala? Znaš, ja se baš ne družim s ovima ovde, pa i ne znam šta se dešava. Ništa se ne brini, neću nikom dati da te maltretira. E, neka si im pokazala zube, mora jednom neko tu bagru da razmrda u njihovoj umišljenosti.“ Ni rečju nije pomenula prethodni mesec. Nije se izvinila, bar ne formalno. Priča koju je upravo ispričala bila je njen način da se opravda, više pred sobom nego preda mnom, za ono što je činila do danas.

Marija, referent za dokumentaciju, žena poganog jezika od koje su se svi sklanjali kao od kuge, kvalifikujući je kao ludu ženu ali zazirući od njenih otrovnih strelica, samu sebe je promovisala u mog neoficijelnog portparola. Nije bilo situacije u kojoj nije našla za shodno da pomene moju golgotu, koreći „skotove ogrezle u korupciji, anarhiji i nepotizmu“, pljujući po ljudskoj bezosećajnosti za tuđe muke, uzdižući moje kvalitete  do olimpijskih visina, istučući da je moj razvojni put model kako bi čestito trebalo da se živi. Pričala je s podjednakim žarom i sekretarici koja se tu slučajno zatekla, pogrešno pročitavši broj kancelarije, i kafe kuvarici, vozačima, portirima i savetnicima koji su, da bi dobili traženi dokument, prethodno morali da čuju celu priču. Pričala je kao da je oduvek bila sa mnom, kao da je neposredni svedok svih dešavanja, a da me nikad ni reč nije upitala o svemu što se zbivalo. Na hodniku je presretala uvažene rukovodioce apelujući  na njihovu savest, pozivajući ih da „okaju grehe i spasu dušu“  tako što će pomoći meni, grešnom detetu koje ne shvata šta je snašlo u ovom osinjaku.

Otvorila mi je stranice njenog poslovnog registra u koji nikad niko, sem nje, ništa nije upisao, pružila mi svoje čuveno pero i na moj zabrinuti pogled, klimnula glavnom i rekla: „Samo polako“. Konstatovavši da imam beznadežno neuredan rukopis, nastavila je da popunjava registar s obrazloženjem da za posao koji ću raditi lep rukopis nije presudan. Naučila me je svemu što je znala o dokumentaciji, pokazala mi najpoverljivije papire na kojima je pisalo „državna tajna“, „poslovna tajna“, „pod embargom“...portretisala mi svakog od zaposlenih, koncizno i hiruški precizno secirajući njihove dobro kamuflirane mane i nesavršenosti, potkrepljujući svoje priče personalnim  dosijeima u kojima je, pored ličnih podataka, bilo arhivirano i mnogo toga o njihovom karakteru, aktivnostima, porodici, prijateljima... 

Objašnjavala mi je da pasulj  koji sam juče kuvala nije bio ukusan jer sam ga nalila hladnom umesto iskljuuuuučivo toplom vodom, pisala mi recept za piletinu s belim lukom koji je apsolutno najbolji za pripremu pilećeg mesa, otkrivala mi tajne starinskih jednostavnih jela jer „tajna je u jednostavnosti“ i da će ove fine gospođe koje umeju da kuvaju samo nobl, uskoro propasti i biti gladne, kad đavo dođe po svoje i kad ovom narodu stignu računi za naplatu dugova  njihovih nesposobnih rukovodilaca i vođa.