OD KOFEINA DO KOKAINA

Na ovaj sveti dan, umesto neizlivene suze, u znak sećanja svim malim anđelima koji su prerano otišli...Malom Mahiru, o čijem tragičnom kraju se ovih dana govori, ali i malom Nikoli koji je te 2005. godine, kada je tekst nastao, stradao u beogradskoj gimnaziji...svim znanim i neznanim usnulim anđelima kojima nismo na vreme pružili ruku...

                                                „Ne znam da li će biti bolje ako bude drugačije.

                                                No, mora biti drugačije ako treba da bude bolje.“

                                                                                                            Lihtenberg

            Iako sam čvrsto obećala sebi da se neću, pišući priloge za časopis, povoditi za dnevnim događajima, prepričavajući na svoj način, višestruko „prežvakanu“ temu, ne poentirajući, kao ni ostali, bilo kakvim mudrim zaključkom ili praktičnom pozitivnom posledicom, ne mogu da zaobiđem, uprkos svim svojim emocionalnim kišobranima, temu koja je još jednom iz letargije prenula i zatalasala naciju.  

            Lik deteta u čitulji. Nasilna smrt mladog života. Rukom vršnjaka. 

            Preispitujući se o opravdanosti izbora teme, odbacila sam, jedan za drugim, sve razloge protiv. Nesrodnost i depresivnost teme s koncepcijom izdanja, profilisanost rubrike, ciljnu čitalačku populaciju... Učinilo mi se da ne postoji stručna i profesionalna orijentacija koju ne treba da zanima što se deca međusobno ubijaju. Čak i kad ste profesijom usmereni da letite na Мesec ili gledate u zvezde. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što smo svi prvo bili deca. I zato što većina nas ima svoju decu čijim stvaranjem i postojanjem dajemo smisao sopstvenom životu. Jer sva naša nastojanja da stvorimo i osmislimo svoj život i svoj svet, padaju u vodu pred tom neporecivosurovom činjenicom da se deca međusobno ubijaju. Za koga i radi čega mi onda uopšte pravimo avione i kamione, puteve i zgrade, slikovnice i knjige?

Generacije koje su pojeli skakavci

            U svakodnevnim kontaktima, čujem i sebe i druge kako govorimo da nas ništa više ne može iznenaditi. Moja generacija, po biološko-socijalnim klasifikacijama pripada kategoriji ljudi u tzv. najboljim godinama. A zapravo smo emotivno potrošeni i otupeli, umorni od višegodišnjih borbi s raznim vetrenjačama, od besciljne, unapred izgubljene, trke s vremenom, od rata koji se iz udžbenika i čitanki „ničim izazvan“ preselio u naše živote, od besparice, propalih firmi, razrušenih sistema vrednosti, od beznađa... Sva čuda za koja smo verovali da ih možemo susretati samo kao istorijske pojave, zadesila su nas kad smo još uvek, vedro i čedno, s nadom i verom, krupnim koracima grabili ka budućnosti.

            Zarobljeni u zbunjenosti i nesnalaženju, zatečeni paradigmama novog doba, jureći kroz nametnute formule življenja, nekako suviše olako prelazimo preko svih onih mračnih priča, vesti iz crnih hronika, nasilja, ubistava. Kao da ignorisanjem želimo da odgurnemo što dalje od sebe, da ga eliminišemo, poništimo do nepostojanja. Najsurovije pojave i dešavanja postaju samo novinske vesti koje popunjavaju vreme provedeno u gradskom prevozu ili jutarnjem pijenju kafe. „To se dešava drugima!“ ─ postao je prečest mehanizam odbacivanja svega što bi moglo da nas uzdrma i izbaci iz s mukom sticane, kakve-takve ravnoteže, koliko god ona bila privid, obmana i laž. Naš prag tolerancije na negativne senzacije postao je opasno visok. Toliko visok da smo bliže, nego što mislimo, granici emotivnog nepostojanja, tog suštinskog kraja ljudske rase.

Postoje li deca s greškom?

            Slušala sam pomno ovih dana sve te umne ljude koji su govorili o uzrocima i posledicama nasilničkog ponašanja mladih ljudi. Roditeljske „za“ i „protiv“ argumente. Stručne teze i antiteze. Objašnjenja i opravdanja. Predloge i mere. Medije koji su se prosto utrkivali ko će više i bolje da pojasni fenomen koji prerasta u učestalu pojavu. Suviše učestalu. I učinilo mi se, oprostite na iskrenosti, da niko nije ni zagrebao po suštini problema. Da su se kretali po uvreženim dihotomijama, po površini, više slušajući boju svog glasa i vodeći računa pod kojim uglom su okrenuti kameri. Okretanje ka dečjoj duši izgleda da zahteva suviše napora i truda. S opasnošću da se u tom procesu dođe do samog sebe i sopstvenih nesavršenosti i propusta.

            Slušala sam neke roditelje koji su uzrok smrti dečaka videli u saplitanju i samom padu. Amnestija za napadače? Pravdanje sopstvenih nasilničkih postupaka? Ili sličnih postupaka svoje dece? Pričala je gošća u emisiji, dečji psiholog, kako joj roditelji dovedu dete s konstatacijom da je problematično na isti način kojim ulažu reklamaciju na neispravan frižider ili televizor servisu. S očekivanjem da im ona ili već neko tamo nadležan za „popravku dece“ vrati dete u potpuno ispravnom stanju. Previđajući pri tom činjenicu da su u ovom slučaju upravo oni „proizvođači“ reklamiranog proizvoda. I da niko sem njih nema šemu tog složenog mehanizma zvanog dete.

            Dečji psihijatar, mlada žena, zalagala se za odgoj bez batina, kao preduslov zdrave ličnosti. Ali je ostala bez odgovora na pitanje jednog pubertetlije zašto su uspešniji, bolji, zreliji i stabilniji oni koji su tokom odrastanja iskusili kaznu!

Neprilagođeni

            Sve to, i mnogo toga drugog, zvučalo je suviše jednostavno da bi bilo tačno, a pogotovo da bi dovelo do nekakve ideje šta (ne)činiti da nam se ne dešavaju deca u čituljama. Deca koja ubijaju decu.

            Ne samo roditelji, ni nauka nije ostala imuna na teze da se ljudske emocije podrazumevaju, da su plod spontanog razvoja ličnosti i mehanizam preživljavanja. Strah je tu da upozori na opasnost, gnev kao sredstvo prevladavanja barijera koje su se isprečile između nas i naših potreba. Radost se pronalazi i nastaje u druženju, zaštita u grupi... I to je tako funkcionisalo vekovima, priroda je to uredila, nasledili smo to od pokolenja pre nas. Ubrzani industrijski razvoj i savremeni tempo života suočili su nas, međutim, sa izazovima koje priroda nije predvidela. Savršeni sklad prirodnih evolutivnih procesa poremećen je ritmom modernog doba koje je do neslućenih brzina zahuktalo „točak razvoja“. Tako na primer, priroda nije predvidela da gnev koji igra važnu ulogu u stvaranju emocija, može tako lako da se izazove dok igramo video igrice ili gledamo televiziju. Sasvim sigurno naš evolutivni razvoj nije baziran na pretpostavci da dečaci olako bace druga s mosta da se utopi, da maloletnik izbode nožem vršnjaka zbog mobilnog ili firmiranih patika. 

            Sve nas je više koji živimo u prenaseljenim megapolisima koji čine globalno selo, s korenima koliko dve generacije unazad u malim selima od nekoliko stotina stanovnika u kojima su život proživeli naši dedovi. Prebrzo vremenski, preoštro biološki, prejako genetski. Nagomilani stresovi savremenog života pokrenuli su lavinu depresija, stahova, frustracija, nesanica i uznemirenosti. Većina nas u borbi za opstanak, pritisnuta sve intenzivnijim senzacijama, poseže za dodatnim veštačkim stimulansima. U igri je sve – od kofeina do kokaina. Niko ne ostaje netaknut. Zato što u našem genetskom kodu još uvek stoji zapisan mnogo laganiji i postepeniji razvojni put, uokviren toplinom porodičnog ognjišta i velike zajednice, zvucima frule, pesmom zrikavaca, mirisom pokošene trave u smiraj letnjeg dana dok sunce nestaje iza planinskih vrhova. 

            Kako onda očekivati od onih koji su odatle uskočili u velegradske betonske konstrukcije „nebu pod oblake“, koji ni sami nisu prevazišli fazu neprilagođenosti, da budu model i uzor po kome će se oblikovati njihovi potomci?! 

            Nas koji imamo sreću da sebe, uprkos svemu, još uvek možemo opisati kao relativno normalna bića, sasvim sigurno duhovno održava i hrani ničim pomućeno detinjstvo, prostranstva livada koja su nas čekala kod uvek nasmejane bake na letnjem raspustu, sigurnost stečena odrastanjem u velikoj porodici uz dobre ujke, drage tetke, uvek ozbiljne stričeve, bake i deke, te nezaobilazne psihološke valute mentalnog i emotivnog zdravlja. Naša deca sve češće su uskraćena za to, a o tome šta ćemo mi, kad dorastemo do tih važnih uloga, moći ponuditi svojim unucima, ne smem ni da mislim.

Odrastanje bez vaspitanja – stvarnost ili iluzija?

            Problem današnje mlade generacije svakako jeste uzrokovan složenim promenama društvenih odrednica nastalih u poslednjim decenijama, s dominantnim snažnim uticajem medija, uz sve manje vremena koje roditelji provode s decom, sužavanje porodice na roditelje i decu, povećan broj razvoda, razorene tradicionalne sisteme vrednosti... 

            Paradoks vremena jeste da sve obrazovaniji roditelji, uprkos ogromnom broju stručnih časopisa i knjiga koje su pročitali, ne mogu najbolje da se snađu u načinu na koji treba vaspitavati dete. Lutaju između strogosti i blagosti, autoriteta i popustljivosti, zahtevnosti i nežnosti. Knjigom i eksperimentom „Slobodna deca Samerhila“, otvoren je put „odrastanju bez vaspitanja“, odrastanju u kom svako ima pravo i moć da se iskaže na sopstveni način, konceptu razvoja oslonjenom na tezu da će svako dete pokazati urođenu dobrotu kad se uklone restrikcije, ograničenja i očekivanja. 

            Roditeljima umornim od trauma Drugog svetskog rata, kao melem na ranu legle su knjige o vaspitanju dece u kojima se propagirala teza „samo nam je ljubav potrebna“ u čijoj su osnovi bile Frojdove ideje da su svi neurotski problemi posledica nedostatka ljubavi. 

            A šta je zapravo ljubav? Nisam čula nekog roditelja koji kaže da ne voli svoje dete, naprotiv, često tu imenicu koriste kao paravan za sve što nisu bili ili nisu mogli, a hteli su. U ljubav prema deci formalno se zaklinju i oni koji su ih ostavili, i oni koji ih kinje, i oni koji nikad nisu svom detetu pročitali nijednu priču, koji nisu „grickali“ nokte pred prvi nastup svog mezimčeta...

            Ljubav je prava i istinska tek ako od apstraktne imenice preraste u glagol ─ i to trajni. Činiti nešto za decu, starati se o njima – znači voleti ih. Pri tom, treba razlikovati staranje od bespogovornog udovoljavanja svim njihovim bubicama. Podrška detetu podrazumeva otvoren odnos, pohvalu ali i kaznu, realističan prikaz sveta bez pravljenja zlatnih krletki od njihovih malenih života u želji da ih zaštitimo od tog surovog okruženja. Nezamenljivu i primarnu ulogu pozitivnih emocija koje oblikuju svest deteta, nužno je kombinovati s razvojem negativnih emocija poput stida i krivice, kao nezaobilaznih aspekata u oblikovanju dečjeg karaktera. Čitav niz negativnih emocija motiviše decu da se uče socijalizovanom i društvenoprihvatljivom ponašanju, kao što su strah od kazne, strepnja od neslaganja okoline, krivica zbog izneverenih očekivanja, stid zbog zatečenosti u društvenoneprihvatljivoj aktivnosti. Sprovođenje pozitivne discipline nije povratak u viktorijansko doba, već način da se vlada samim sobom. Bez toga nema zrele i odgovorne ličnosti koja će, naučivši da vlada sobom, vladati svojim životom. 

objavljeno u časopisu Knjižar, marta 2005. godine 

Stana Šehalić

Kad ima volje, ima i načina

KAD IMA VOLJE, IMA I NAČINA

                                                            „Bože,

                                                            daj mi smirenosti da prihvatim

                                                            stvari koje ne mogu da promenim,

                                                            hradrosti da promenim one koje mogu

                                                            i mudrosti da ih uvek razlikujem.“

                                                                        (Molitva spokoja)

                                                                        Rejnold Nibur

            Nekada je u vezi s Novim godinama sve bilo mnogo jednostavnije. Dragi simpatični debeljko poznat kao Deda Mraz ili Božić Bata, ispunjavao je želje i snove. Dovoljno je bilo biti dobar i zaželeti. I danas mogu da oživim čaroliju posebnosti tih trenutaka uoči Novih godina kad sam s bratom nestrpljivo čekala novogodišnje jutro, preslišavajući se da li sam bila dovoljno dobra i da li sam uradila sve što je do mene da ispunim Deda Mrazove kriterije.

 

            Univerzalnu bajkovitu magičnost tih trenutaka ponovila sam sa svojom decom. Kad su stasali do one faze u kojoj racio počinje da potiskuje verovanje a pragmatizam ─ maštu, u želji da im što duže očuvam iluziju bez koje nema zdravog odrastanja i sazrevanja, smišljala sam i razrađivala čitave strategije za otkrivanje njihovih tajnih želja jer se nova generacija, okružena svim mogućim tehničkim čudima, nije dala tek tako prevariti, prihvatajući bez sigurnih dokaza postojanje Deda Mraza „zdravo za gotovo“. Izigravala sam klovna, špijuna, poštara i kurira ne bih li doprla do najtajnovitijih kutaka malenog bića u kom su stanovale njihove bezazlene želje. Pa onda, kao bez duše, jurila poslednjeg dana decembra po zavejanom i još neočišćenom gradu, po radnjama koje su već bile opustošene stampedom potrošačkog ludila u potrazi za predmetom dečjih želja. Sve zarad očuvanja i produženja iluzije čarolije, zarad one neponovljive ushićenosti i nepatvorene sreće pomešane sa iznenađenjem kad prvog januarskog jutra, još sanjivo, dete otvori poklon i kaže „ipak postoji!“. Zarad očuvanja vere bez koje život teško da bi imao smisao, zarad diskretnog učvršćivanja uslovne veze po poznatom Pavlovljevom principu „za dobro ponašanje sledi nagrada“, zarad prava na snove i čarobne trenutke potrebne svakom ljudskom biću, zarad stvaranja one neophodne uporišne tačke kad upravo jedan takav poklon postane psihološko utočište, oslonac i zaštita preko kog se odrastao čovek u nekim prelomnim životnim situacijama povremeno vrati detetu u sebi.

Ne volim januar...

            U međuvremenu, stigli su neki novi klinci kojima je valjalo ispunjavati želje a mi smo odrasli i prerasli ingerencije planetarnog čarobnjaka sa sankama i irvasima. Naravno, želje nisu nestale, rasle su zajedno s nama, samo su nekako postale teže i komplikovanije. Neki od nas koji su uspešno transformisali dobrodušnog debeljka s rumenim obrazima, inkorporirajući ga kao sastavni deo svog bića, ispunjavaju želje sebi i svojim najbližim. Većina je pak Novu godinu pretvorila u praznik u kom najviše lažemo, ne samo druge, već pre svega sebe. Koliko samo izgovorimo i čujemo obećanja, koliko postavljenih ciljeva, koliko planova za radikalne promene u sopstvenim životima koje upravo treba da počnu baš od prvog januara! I koje, se, naravno, po pravilu najčešće nikad ne ostvare! Od onih najtrivijalnijih ─ da ćemo smršati, prestati da pušimo, više vremena provoditi s decom, pa sve do onih ─ da ćemo konačno svoj život uzeti u svoje ruke, živeti u skladu sa svojom prirodom, promeniti posao, okruženje koje nas pritiska, frustrira i opterećuje. Sa stišavanjem lepršavosti i euforije, koja prati novogodišnje praznike, nekako se stišaju i razvodne i naše želje, planovi i očekivanja i, pod teretom nekritično unetih kalorija i viška kilograma, utonemo u polarni san poput Mede Brunda, odlažući realizaciju za neko drugo vreme, za neku drugu Novu godinu, do nekog narednog prvog januara, podsvesno verujući da će se možda ipak desiti čudo i da će neko, isto tako nestvaran i bajkovit kao Deda Mraz našeg detinjstva, obojiti svetlucavim tragom sumorno sivilo naših života.

Od sna...

            Početkom decembra, jedan poslovni partner, komentarišući ovu rubriku, između ostalog reče kako sam, inače dobrim tekstom o snovima, na kraju skliznula u tipično ženske obrasce „bežanja od stvarnosti“ jer, eto, on probao da „sanja svoje snove“, ali se problemi nagomilali dok je spavao. Da, to je često problem kad pišete! Rizikujete da budete pogrešno shvaćeni. Da bi se snovi ostvarivali, mora se manje spavati! Svojevremno je Ivo Andrić rekao: „Nije čovek ono što misli, već ono što čini!“ Parafrazirana, ova misao mogla bi se primeniti i na ovu situaciju – „nije čovek ono što sanja, već ono što ostvari od svojih snova“.

            Želja je snažna unutrašnja sila, jedan od ključnih sastojaka svakog uspeha, seme iz kog niču sva postignuća. Želja, više nego sama sposobnost odvaja prosečne od uspešnih, zadovoljne od nezadovoljnih, srećne od nesrećnih. Upravo je ona pogonsko gorivo pomoću kog obični ljude prave neverovatne stvari. Posvećenost ispunjenju želje nije puko praznično obećanje koje deklarativno izgovaramo pred drugima, već obećanje koje dajemo samo sebi, koje nas tera da idemo dalje i kad je najteže, koje nam pomaže da se žrtvujemo kad je potrebno, koje nas sprečava da odustanemo kad se suočimo s porazom ili nevoljom i koje nas inspiriše u nalaženju dodatne energije na putu ka ostvarenju svojih ciljeva.

            Zaista, da li ste ikad pobrojali sve izgovore, razloge i opravdanja koje iskažete tokom samo jednog dana u odbranu onog što niste uradili? I jeste li se ikad upitali koju ste silnu energiju potrošili u definisanje svih tih izgovora? I šta bi se možda desilo da je delić te energije uložen u traženje razloga zbog kojih nešto možemo? Jedina prava ograničenja su ona koja postoje u našoj svesti, duboko usađena, prvo od strane drugih a potom i nas samih. I kojih se držimo kao zgodne poštapalice koja nas amnestira od samoodgovornosti za ono što nismo (a želeli bismo!?), a pogotovo za ono što jesmo (a ne bismo želeli da budemo).

... do cilja

            A uspeh u bilo čemu, skoro da je direktno proporcionalan količini vere koju neko ima u sebe. Dobre stvari se dešavaju zbog toga što kada verujemo, činimo da se one dogode. Stvaramo, prvo u glavi mentalnu sliku a potom je materijalizujemo u stvarnosti. Setite se već pomalo opšteg mesta o harvardskom studentu Bilu Gejtsu koji je na dosadnim predavanjima, za koja nije bio naročito zainteresovan, u svojoj glavi „pravio“ softver koji će preokrenuti naš način života, u vreme kad je većina drugih, stručnijih i iskusnijih, razvoj računara videla kao mašinu za skladištenje velikog broja podataka. Od mentalne slike, preko skice na papiru do Majkrosofta – ostatak priče je poznat.

            Dr Garfild, psiholog na Kalifornijskom univerzitetu, godinama je proučavao navike veoma uspešnih ljudi u različitim oblastima – od astronauta preko pronalazača do vrhunskih sportista ─ i utvrdio da im je zajednička sposobnost da u svoje misli „utisnu“ slike o uspešno završenim zadacima, odnosno snažna vera u sopstvene mogućnosti, kao i samodisciplina da istraju u ostvarivanju svoje misije, odnosno postavljenog cilja. „Planovi ne uspevaju zbog nedostatka ciljeva. Kada ne znate u koju luku plovite – nema vetra koji je dobar!“, govorio je još rimski mudrac Seneka, a njegova misao vekovima živi utkana na različite načine u mnoge savremene priče o uspehu.

Rad, rad i opet... rad

            Instant recepti za sreću i uspeh, kao jedna od najvećih obmana savremenog društva, potisnuli su vrednost aktivnog odnosa prema životu, napornog rada i zalaganja. Čak ni kod Deda Mraza nije moglo da budeš nagrađen ni za šta! Morao si da zaslužiš nagradu! A nagrada se zasluživala tako što si bio dobar đak, što si pomogao prijatelju, što si poštovao starije... Tako se suptilno i diskretno, decenijama unazad vaspitavao mladi naraštaj ─ da je nagrada u radu i zalaganju i da dobre stvari u životu dolaze kao rezultat uloženog vremena i energije.

            Američki predsednik Ruzvelt je rekao: „Najbolja nagrada koju pruža život je šansa da se naporno radi na poslu koji vredi raditi.“ Zaista, rad je mnogo više od pukog sredstva za ostvarivanje snova. Većina ljudi je saglasna u tome da su njihovi najbolji osećaji u životu bili vezani, ne za kupovinu roleks sata, vile s bazenom ili bunde, od čije cene boli glava, već upravo za osećaj ispunjenosti i satisfakcije zbog dobro obavljenog posla. Radom se stiče poštovanje drugih ali i samopoštovanje. Najzad, rad daje smisao postojanju. Zašto bi inače neki od najbogatijih ljudi sveta, uprkos svemu, i dalje radili?

            Otkud onda u svesti prosečnog čoveka tako čvrsto ukorenjena pogubna teza o radu kao kazni? Zašto bi rad nužno bio kazna a zabava – nagrada, zašto rad ne bi bio zabava i obrnuto? Pre stotinjak godina, Džordž Bernard Šo je zapisao: „Želim da budem potpuno iscrpljen kad budem umro jer što napornije radim, više ću živeti.“ Gruzijska poslovica pak veli: „Bez odmora čovek ne može da radi, ali bez rada, od odmora nema nikakve koristi“. Nije onda čudno što je toliko neuroza, depresija i najrazličitijih bolesti kod čoveka današnjice. „Oslobođen“ od rada a nepripremljen za besmisao nerada, kad pokupuje i nabavi sve „dugmiće“ za bezbrižan život, razboli se od besposličenja ili lošeg rada oličenog u osećaju da se nalazi na pogrešnom mestu. Od svih nesrećnih ljudi na svetu, najnesrećniji su oni koji nisu pronašli ono što bi radili ili voleli da rade.

Samopoštovanje (ne) stanuje ovde

            Mnogo je onih koji su se u preispitivanju tradicionalnih vrednosti, nekritično priklonili trendovima, pokretima i školama koje su vešto profitirale na ljudskoj potrebi da veruje u čuda koja su, naravno, uvek negde izvan njih i sklonosti da krivca za sve svoje promašaje traži takođe negde van sebe. Pojednostavljeno i jednostrano, ove škole su sve probleme koje živ čovek može da ima svele na „lošu sliku o sebi“, nudeći koncept razvijanja samopoštovanja sa idejama kako da o sebi mislimo bolje, bez obzira na to kakvi jesmo zaista. Proćerdani su milioni dolara na vikend kurseve na kojima uče da na listu papira svakog dana napišete „ja sam izuzetan i poseban“, do toga da sopstvenom odrazu u ogledalu ujutru kažete „dobro jutro, lepotice“. Na formiranju lažnih očekivanja o tome kako stvari funkcionišu u stvarnom svetu, nastali su neki novi lažni gurui, a veliki broj ljudi je u potrazi za samopoštovanjem „pronašao“ u sebi samo sebičnost. Proteklo je dosta vode dok se neko nije setio da kaže „hej, ljudi, samopoštovanje ne stanuje na ovakvim kursevima; ono je duboko ispod kože i brinuće se samo o sebi kad savladate veštine, kad usvojite navike, kad izgradite stavove kako biste bili uspešni.“

            Čovek je socijalno biće i svima nam znači kad nas drugi vole, poštuju i cene. Potrebni su nam i zagrljaji i podrška, ali ne možemo samo čekati da nam drugi aplaudiraju. Treba raditi i kad nema pohvala, raditi ono zbog čega se dobro osećamo. Većina stanja i osećanja proizvod su upravo onog što smo sami uradili i što sami mislimo. „Niko ne može bez vašeg dopuštenja da učini da se osećate inferiorno“, volela je da kaže Eleonora Ruzvelt. Sledstveno tome, niko ne može da učini da se osećate bilo kako bez vaše saglasnosti.

            Zato, uz vašu saglasnost, poštovani čitaoče, jedna sasvim neobavezna ideja za dobar početak godine za koju nije potrebno ništa sem dobre volje – pokušajte da oživite Deda Mraza u sebi. Učinite stvarnom čaroliju dobrog osećaja u sopstvenoj koži i učinite da se i oni do kojih vam je stalo osećaju isto tako. Ne zaboravite – život nam uvek vraća samo ono što mi drugima dajemo! 

                                                                                                                   

                                                                                                                 Stana Šehalić

                                                                                                     Iz knjige Biblija na kesici za supu