Kad ima volje, ima i načina

KAD IMA VOLJE, IMA I NAČINA

                                                            „Bože,

                                                            daj mi smirenosti da prihvatim

                                                            stvari koje ne mogu da promenim,

                                                            hradrosti da promenim one koje mogu

                                                            i mudrosti da ih uvek razlikujem.“

                                                                        (Molitva spokoja)

                                                                        Rejnold Nibur

            Nekada je u vezi s Novim godinama sve bilo mnogo jednostavnije. Dragi simpatični debeljko poznat kao Deda Mraz ili Božić Bata, ispunjavao je želje i snove. Dovoljno je bilo biti dobar i zaželeti. I danas mogu da oživim čaroliju posebnosti tih trenutaka uoči Novih godina kad sam s bratom nestrpljivo čekala novogodišnje jutro, preslišavajući se da li sam bila dovoljno dobra i da li sam uradila sve što je do mene da ispunim Deda Mrazove kriterije.

 

            Univerzalnu bajkovitu magičnost tih trenutaka ponovila sam sa svojom decom. Kad su stasali do one faze u kojoj racio počinje da potiskuje verovanje a pragmatizam ─ maštu, u želji da im što duže očuvam iluziju bez koje nema zdravog odrastanja i sazrevanja, smišljala sam i razrađivala čitave strategije za otkrivanje njihovih tajnih želja jer se nova generacija, okružena svim mogućim tehničkim čudima, nije dala tek tako prevariti, prihvatajući bez sigurnih dokaza postojanje Deda Mraza „zdravo za gotovo“. Izigravala sam klovna, špijuna, poštara i kurira ne bih li doprla do najtajnovitijih kutaka malenog bića u kom su stanovale njihove bezazlene želje. Pa onda, kao bez duše, jurila poslednjeg dana decembra po zavejanom i još neočišćenom gradu, po radnjama koje su već bile opustošene stampedom potrošačkog ludila u potrazi za predmetom dečjih želja. Sve zarad očuvanja i produženja iluzije čarolije, zarad one neponovljive ushićenosti i nepatvorene sreće pomešane sa iznenađenjem kad prvog januarskog jutra, još sanjivo, dete otvori poklon i kaže „ipak postoji!“. Zarad očuvanja vere bez koje život teško da bi imao smisao, zarad diskretnog učvršćivanja uslovne veze po poznatom Pavlovljevom principu „za dobro ponašanje sledi nagrada“, zarad prava na snove i čarobne trenutke potrebne svakom ljudskom biću, zarad stvaranja one neophodne uporišne tačke kad upravo jedan takav poklon postane psihološko utočište, oslonac i zaštita preko kog se odrastao čovek u nekim prelomnim životnim situacijama povremeno vrati detetu u sebi.

Ne volim januar...

            U međuvremenu, stigli su neki novi klinci kojima je valjalo ispunjavati želje a mi smo odrasli i prerasli ingerencije planetarnog čarobnjaka sa sankama i irvasima. Naravno, želje nisu nestale, rasle su zajedno s nama, samo su nekako postale teže i komplikovanije. Neki od nas koji su uspešno transformisali dobrodušnog debeljka s rumenim obrazima, inkorporirajući ga kao sastavni deo svog bića, ispunjavaju želje sebi i svojim najbližim. Većina je pak Novu godinu pretvorila u praznik u kom najviše lažemo, ne samo druge, već pre svega sebe. Koliko samo izgovorimo i čujemo obećanja, koliko postavljenih ciljeva, koliko planova za radikalne promene u sopstvenim životima koje upravo treba da počnu baš od prvog januara! I koje, se, naravno, po pravilu najčešće nikad ne ostvare! Od onih najtrivijalnijih ─ da ćemo smršati, prestati da pušimo, više vremena provoditi s decom, pa sve do onih ─ da ćemo konačno svoj život uzeti u svoje ruke, živeti u skladu sa svojom prirodom, promeniti posao, okruženje koje nas pritiska, frustrira i opterećuje. Sa stišavanjem lepršavosti i euforije, koja prati novogodišnje praznike, nekako se stišaju i razvodne i naše želje, planovi i očekivanja i, pod teretom nekritično unetih kalorija i viška kilograma, utonemo u polarni san poput Mede Brunda, odlažući realizaciju za neko drugo vreme, za neku drugu Novu godinu, do nekog narednog prvog januara, podsvesno verujući da će se možda ipak desiti čudo i da će neko, isto tako nestvaran i bajkovit kao Deda Mraz našeg detinjstva, obojiti svetlucavim tragom sumorno sivilo naših života.

Od sna...

            Početkom decembra, jedan poslovni partner, komentarišući ovu rubriku, između ostalog reče kako sam, inače dobrim tekstom o snovima, na kraju skliznula u tipično ženske obrasce „bežanja od stvarnosti“ jer, eto, on probao da „sanja svoje snove“, ali se problemi nagomilali dok je spavao. Da, to je često problem kad pišete! Rizikujete da budete pogrešno shvaćeni. Da bi se snovi ostvarivali, mora se manje spavati! Svojevremno je Ivo Andrić rekao: „Nije čovek ono što misli, već ono što čini!“ Parafrazirana, ova misao mogla bi se primeniti i na ovu situaciju – „nije čovek ono što sanja, već ono što ostvari od svojih snova“.

            Želja je snažna unutrašnja sila, jedan od ključnih sastojaka svakog uspeha, seme iz kog niču sva postignuća. Želja, više nego sama sposobnost odvaja prosečne od uspešnih, zadovoljne od nezadovoljnih, srećne od nesrećnih. Upravo je ona pogonsko gorivo pomoću kog obični ljude prave neverovatne stvari. Posvećenost ispunjenju želje nije puko praznično obećanje koje deklarativno izgovaramo pred drugima, već obećanje koje dajemo samo sebi, koje nas tera da idemo dalje i kad je najteže, koje nam pomaže da se žrtvujemo kad je potrebno, koje nas sprečava da odustanemo kad se suočimo s porazom ili nevoljom i koje nas inspiriše u nalaženju dodatne energije na putu ka ostvarenju svojih ciljeva.

            Zaista, da li ste ikad pobrojali sve izgovore, razloge i opravdanja koje iskažete tokom samo jednog dana u odbranu onog što niste uradili? I jeste li se ikad upitali koju ste silnu energiju potrošili u definisanje svih tih izgovora? I šta bi se možda desilo da je delić te energije uložen u traženje razloga zbog kojih nešto možemo? Jedina prava ograničenja su ona koja postoje u našoj svesti, duboko usađena, prvo od strane drugih a potom i nas samih. I kojih se držimo kao zgodne poštapalice koja nas amnestira od samoodgovornosti za ono što nismo (a želeli bismo!?), a pogotovo za ono što jesmo (a ne bismo želeli da budemo).

... do cilja

            A uspeh u bilo čemu, skoro da je direktno proporcionalan količini vere koju neko ima u sebe. Dobre stvari se dešavaju zbog toga što kada verujemo, činimo da se one dogode. Stvaramo, prvo u glavi mentalnu sliku a potom je materijalizujemo u stvarnosti. Setite se već pomalo opšteg mesta o harvardskom studentu Bilu Gejtsu koji je na dosadnim predavanjima, za koja nije bio naročito zainteresovan, u svojoj glavi „pravio“ softver koji će preokrenuti naš način života, u vreme kad je većina drugih, stručnijih i iskusnijih, razvoj računara videla kao mašinu za skladištenje velikog broja podataka. Od mentalne slike, preko skice na papiru do Majkrosofta – ostatak priče je poznat.

            Dr Garfild, psiholog na Kalifornijskom univerzitetu, godinama je proučavao navike veoma uspešnih ljudi u različitim oblastima – od astronauta preko pronalazača do vrhunskih sportista ─ i utvrdio da im je zajednička sposobnost da u svoje misli „utisnu“ slike o uspešno završenim zadacima, odnosno snažna vera u sopstvene mogućnosti, kao i samodisciplina da istraju u ostvarivanju svoje misije, odnosno postavljenog cilja. „Planovi ne uspevaju zbog nedostatka ciljeva. Kada ne znate u koju luku plovite – nema vetra koji je dobar!“, govorio je još rimski mudrac Seneka, a njegova misao vekovima živi utkana na različite načine u mnoge savremene priče o uspehu.

Rad, rad i opet... rad

            Instant recepti za sreću i uspeh, kao jedna od najvećih obmana savremenog društva, potisnuli su vrednost aktivnog odnosa prema životu, napornog rada i zalaganja. Čak ni kod Deda Mraza nije moglo da budeš nagrađen ni za šta! Morao si da zaslužiš nagradu! A nagrada se zasluživala tako što si bio dobar đak, što si pomogao prijatelju, što si poštovao starije... Tako se suptilno i diskretno, decenijama unazad vaspitavao mladi naraštaj ─ da je nagrada u radu i zalaganju i da dobre stvari u životu dolaze kao rezultat uloženog vremena i energije.

            Američki predsednik Ruzvelt je rekao: „Najbolja nagrada koju pruža život je šansa da se naporno radi na poslu koji vredi raditi.“ Zaista, rad je mnogo više od pukog sredstva za ostvarivanje snova. Većina ljudi je saglasna u tome da su njihovi najbolji osećaji u životu bili vezani, ne za kupovinu roleks sata, vile s bazenom ili bunde, od čije cene boli glava, već upravo za osećaj ispunjenosti i satisfakcije zbog dobro obavljenog posla. Radom se stiče poštovanje drugih ali i samopoštovanje. Najzad, rad daje smisao postojanju. Zašto bi inače neki od najbogatijih ljudi sveta, uprkos svemu, i dalje radili?

            Otkud onda u svesti prosečnog čoveka tako čvrsto ukorenjena pogubna teza o radu kao kazni? Zašto bi rad nužno bio kazna a zabava – nagrada, zašto rad ne bi bio zabava i obrnuto? Pre stotinjak godina, Džordž Bernard Šo je zapisao: „Želim da budem potpuno iscrpljen kad budem umro jer što napornije radim, više ću živeti.“ Gruzijska poslovica pak veli: „Bez odmora čovek ne može da radi, ali bez rada, od odmora nema nikakve koristi“. Nije onda čudno što je toliko neuroza, depresija i najrazličitijih bolesti kod čoveka današnjice. „Oslobođen“ od rada a nepripremljen za besmisao nerada, kad pokupuje i nabavi sve „dugmiće“ za bezbrižan život, razboli se od besposličenja ili lošeg rada oličenog u osećaju da se nalazi na pogrešnom mestu. Od svih nesrećnih ljudi na svetu, najnesrećniji su oni koji nisu pronašli ono što bi radili ili voleli da rade.

Samopoštovanje (ne) stanuje ovde

            Mnogo je onih koji su se u preispitivanju tradicionalnih vrednosti, nekritično priklonili trendovima, pokretima i školama koje su vešto profitirale na ljudskoj potrebi da veruje u čuda koja su, naravno, uvek negde izvan njih i sklonosti da krivca za sve svoje promašaje traži takođe negde van sebe. Pojednostavljeno i jednostrano, ove škole su sve probleme koje živ čovek može da ima svele na „lošu sliku o sebi“, nudeći koncept razvijanja samopoštovanja sa idejama kako da o sebi mislimo bolje, bez obzira na to kakvi jesmo zaista. Proćerdani su milioni dolara na vikend kurseve na kojima uče da na listu papira svakog dana napišete „ja sam izuzetan i poseban“, do toga da sopstvenom odrazu u ogledalu ujutru kažete „dobro jutro, lepotice“. Na formiranju lažnih očekivanja o tome kako stvari funkcionišu u stvarnom svetu, nastali su neki novi lažni gurui, a veliki broj ljudi je u potrazi za samopoštovanjem „pronašao“ u sebi samo sebičnost. Proteklo je dosta vode dok se neko nije setio da kaže „hej, ljudi, samopoštovanje ne stanuje na ovakvim kursevima; ono je duboko ispod kože i brinuće se samo o sebi kad savladate veštine, kad usvojite navike, kad izgradite stavove kako biste bili uspešni.“

            Čovek je socijalno biće i svima nam znači kad nas drugi vole, poštuju i cene. Potrebni su nam i zagrljaji i podrška, ali ne možemo samo čekati da nam drugi aplaudiraju. Treba raditi i kad nema pohvala, raditi ono zbog čega se dobro osećamo. Većina stanja i osećanja proizvod su upravo onog što smo sami uradili i što sami mislimo. „Niko ne može bez vašeg dopuštenja da učini da se osećate inferiorno“, volela je da kaže Eleonora Ruzvelt. Sledstveno tome, niko ne može da učini da se osećate bilo kako bez vaše saglasnosti.

            Zato, uz vašu saglasnost, poštovani čitaoče, jedna sasvim neobavezna ideja za dobar početak godine za koju nije potrebno ništa sem dobre volje – pokušajte da oživite Deda Mraza u sebi. Učinite stvarnom čaroliju dobrog osećaja u sopstvenoj koži i učinite da se i oni do kojih vam je stalo osećaju isto tako. Ne zaboravite – život nam uvek vraća samo ono što mi drugima dajemo! 

                                                                                                                   

                                                                                                                 Stana Šehalić

                                                                                                     Iz knjige Biblija na kesici za supu

Snohvatice

Nemiri... Raspolućenost... Preispitavanja... Odmeravanja... Pa još jednom i još jednom... nemiri... Stotine i hiljade misli roje se po glavi. Umnožavaju i multiplikuju. Umesto odgovora stvaraju nova pitanja....

Nadanja... Snovi... Verovanja... Lepršavost... Zanesenost... Uzleti...Letovi do neslućenih visina, iznad granica mogućeg... Pa onda sumnje... strahovi... Vraćanja u stare obrasce, svijanje krila mladog tek poletelog leptira, uvlačenje u mir i spokojstvo čaure iz koje je poleteo. Svođenje različitosti na istovetnost, prevođenje hrabrosti u  letargiju, razigranosti u mir, poleta u ziherašenje, verovanja u obmanu, uprosečavanje i ukalupljivanje... Pritisci...Zahtevi...Protivrečnosti... Ograničenja...Očekivanja da se izjasnim, pojasnim, svedem na što jednostavnije forme bitisanja...Da se odredim, obeležim, da se priklonim, definitivno, konačno i bezrezervno.

Bežanje...Sklanjanje...Otkloni od izazova, zahteva, očekivanja, traženja, pitanja. Odlaganje konačnosti i definitivnosti, ma kako ona trivijalna bila. Sve to i još mnogo više sam ja u poslednjih par nedelja, dragi moj Alter Egu!!! Nema  stabilnosti. Vrteška koja se davno zavrtela i dalje me nosi svojom putanjom.

Ko sam ja, gde sam, kome pripadam? Želim li uopšte nekome da pripadam, da se svrstam, odredim i podredim? Mogu li, smem li da izaberem nepripadanje, slobodu? Jesam li spremna na visoku cenu potpune lične slobode i autonomije? Postoji li tako nešto uopšte sem u snohvaticama zanesenjaka? Ili je to tek čin slepog, nepotrebnog, u svakom slučaju zakasnelog  buntovništva, neprimerenog odrasloj ženi, odgovornoj prema drugima kojima njena zrelost znači sigurnost i stabilnost, spokoj i zaštitu, neophodan preduslov zdravog odrastanja?

Zapisala: 22.12.2003                                                                                                      Alisa od snohvatica

(iz neobjavljenog romana "Razgovori s Alter egom")

ŽIVOT "ZA PONETI"

"Zadivljuća umetnost života su osećaji,

 osećaj da postojimo,

čak i u boli."

Lord Bajron

Postoji jedna divna knjiga koju sam „otkrila“ u svoj njenoj lepoti i slojevitosti tek kad sam je prerasla po hronološkom uzrastu – „Alisa u zemlji čuda“. Stoga sam je stidljivo, kad niko ne vidi, čitala kao odrasla devojka, krijući je na najčudnijim mestima da me neki slučajni „nalazač“ ne ismeje. Oh, kakvog li olakšanja kad sam rođenjem svoje dece dobila  mogućnost da legalizujem prisustvo ove knjige u svom životu, da je iznova čitam i držim na vrlo vidnom i javnom mestu kao nezaobilazan deo procesa edukacije i odrastanja potomstva! Sa rečima koje kao da je neko namerno ispreturao i nelogičnim konstrukcijama u rečenici, u kojoj je sve i moguće i nemoguće istovremeno, priča podseća na sam život i stoga je ovo delo iz 1865.godine (!!!)  postalo jedna od najomiljenijih i najčitanijih priča svih vremena. I verujte mi – ne samo među decom.

Alisa ipak stanuje ovde

U beskonačnom nizu knjiga na policama, sa kojih povremeno obrišem nataloženu prašinu, priča koja se sjajno poigrava sa logikom čeka neke nove klince, decu moje dece, pred kojima će opet oživeti svet atropomorfnih stvorenja, svet apsurda koji se iz mašte preselio – pravo u realni život u kom se manje-više svi ponekad osećamo kao Alisa u zemlji čuda.

Do tada, stvarnost sve sličnija bajkovitoj priči engleskog pisca Čarlsa Latvidža Dodžsona sa pseudonimom Luis Kerol, često me navraća pravo na policu na kojoj stanuje Alisa u potrazi za dobrim (ne)logičnim odgovorima na nelogične situacije, kao na primer kad, u pokušaju da nađe izlaz iz sveta u kom se slučajno našla i koji ju je zbunjivao, radoznala Alisa vodi ovakav dijalog sa Mačkom:

"Da li bi mi, molim te, rekao kako bih mogla izaći odavde?"
"To u dobroj meri zavisi od toga  kuda želiš da stigneš", reče joj Mačak.
"Nije mi baš bitno kuda", reče Alisa.
“Onda nije važno kojim putem ideš", uzvrati joj Mačak.

Na ovaj pasaž podsetilo me jedno od skorašnjih istraživanja po kom se 90 odsto korisnika komjutera u Srbiji  nalazi na društvenoj mreži Fejsbuk. Slična je situacija i u svetu, u tome bar ne zaostajemo previše. Ugodno “skriveni” ispred ekrana, lenjo raskomoćeni, “družimo” se, ne samo s virtuelnim, već i sa  prijateljima iz stvarnog sveta, sa kolegama, pa i sa sopstvenom decom. “Fejsuju” kolege s kolegama, nastavnici s đacima, mega zvezde s obožavaocima, pisci s čitaocima, vladine i nevladine organizacije, ljubavnici, preljubnici, bivši školski drugovi. Valjda smo tako bolji, lepši, pametniji i mi njima i oni nama. Živimo jedan imaginarni društveni (!!!) život u kom pokazujemo sebe onakvima kakvim bismo želeli da budemo umesto da sednemo u neku baštu, kafanu, ili samo na neku klupu i da se ispričamo gledajući se u oči, ta ogledala duše koja nikad ne lažu. Na toj i sličnim mrežama nema ni smeha ni suza, ni radosti ni tuge, ni ponosa ni očaja, uzleta i potonuća. Nema aroma i mirisa, snažnih osećanja, uspona i padova. Sve je besprekorno uređeno, a neko je umesto nas osmislio zadate staze kojima se možemo kretati.

Fejsujem, dakle postojim

Da li je Fejsbuk samo moderna verzija Alise u zemlji čuda? Samo iskonska potreba ljudskog bića da se negde skloni od teško nosivog bremena realnosti? Ili dokaz da čovek nikad ne odraste? Možda. Ali čak i ta zagubljena devojčica iako se lepo zaigrala, ima svest o tome da to nije njen svet i  potrebu da izađe iz njega. Članovi ove drušvene mreže međutim zaranjaju sve duže i dublje u nju, sve manje zainteresovani za stvarno okruženje i bića u njemu. Vrlo indikativan, poučan, pa i drastičan primer posvećenosti Fejsu je način na koji ga konzumira jedna ovdašnja profesorka srednje škole koja je dete i muža poslala na slavu kod svojih teško bolesnih roditelja ostajući sa svojim virtuelnim prijateljima. Šta tek reći za majku koja nije videla svoju trinaestogodišnju kćerku par meseci jer kako kaže “stalno su na vezi preko fejsbuka”. Po bizarnosti se nameće priča o dvoje sredovečnih koji su otkrili čar ljubavi ali se vole isključivo elektronskim putem!!! I tako već treću godinu. Sve ono za šta je doskora u svesti prosečnog ljudskog uma bio neophodan vrlo blizak fizički kontakt, oni obavljaju svako sa svoje strane elektronskih “vodiča” kroz život. Primera beskonačno mnogo, svaki pomalo “uvrnut” na svoj način i svaki dovoljno udaljen od razuma, zdrave logike i života.

Poput one medijski nametnute dileme od pre par godina “pušenje ili zdravlje” posle koje su su i nepušači palili cigaretu, razlozi sveprisutnosti društvene mreže mogli bi se definisati dihotomijom  “Fejsbuk ili realni problemi” i – eto odgovora zašto nas se toliko preselilo iz sopstvenog života u virtuelnu društvenu mrežu, s tendencijom da mu to postane trajna adresa postojanja. Ali šta sa stvarnim životom? Kada i kako natrag? I šta ako u toj stvarnosti, kad jednom ipak odlučimo da se vratimo – ne bude više nikoga kome ćemo stvarno biti potrebni i ko će biti potreban nama? Kuda to ide naš sopstveni život, jedan jedini koji imamo?

Definitio ne sit negans

Zapamtila sam sa studija kao vrlo važno logičko pravilo  Definitio ne sit negans (definicija neka ne bude odrična) odnosno princip po kom ne treba određivati šta neki pojam nije nego šta jeste. Fejsbuk kao još jedna od  imitacija života je možda najpotpunija negacija vremena i prostora u kom postojimo, negacija samog života za kog svi tvrdimo da nam je važan a kog se sve više suštinski odričemo. Ako nam je zaista važno kojim putem naš život ide, onda je najvažnija odluka koju možemo doneti ona kojom odlučujemo šta je za nas važno. I da shodno tome odredimo prioritete koji ne isključuju neodoljivi šarm drušvenih veza i sličnih kradljivaca vremena.

U iscrtavanju ličnih vremenskih mapa i koordinata, nije se zgoreg setiti pravila 80/20 utemeljenog na anomaliji koju je prvi u 19. veku otkrio ekonomista Vilfred Pareto. Pareto je primetio da kontrolu nad 80 odsto bogatstva neke nacije ima 20 odsto njenih stanovnika. Jednom kad počnete tražiti, otkrićete da ta proporcija važi u mnogim drugim slučajevima. Upravljanje vremenom nije izuzetak - 80 odsto naših rezultata dolazi od 20 odsto napora koje ulažemo. Najbolji sistemi upravljanja vremenom traže najmanje vremena za upravljanje. Ključne reči su jasnoća, struktura i smelost. Suština ovog pristupa mogla bi se sažeti u poruku - posložite svoje ciljeve i zadatke po prioritetima u skladu s jednostavnim sistemom Moram/Trebao bih/Mogao bih.

Bitno ili hitno?

Zagovornik nove paradigme življenja i obnove etike karaktera, Stiven Kuvi u sjajnoj knjizi “Sedam navika uspešnih ljudi” ističe da postoji više izvrsnih načina kako se to može učiniti.  Kuvi je proslavio je princip četiri kvadranta u kojima su koncentrišu aktivnosti i popunjava vreme, tzv matricu upravljanja vremenom. Svaki cilj ili delatnost mogu biti smešteni u jedan od četiri kvadranta:

1.Važno i hitno
2.Važno, ali nije hitno
3. Nije važno, no hitno je
4. Nije ni važno, ni hitno

Iskustva govore da ljudi najveći deo vremena troše u trećem kvadrantu – sačinjenom od raznih poziva, telefoniranja, prekidanja, ometanja, pisanja bezbrojnih izveštaja, popularnih aktivnosti i rešavanja najperifernijih stvari i problema i u prvom kvadrantu - kvadrantu kriznih situacija, “gašenja požara”, stešnjenih rokova.

Hitnost prosto guta. Ona je vidljiva, bučna, dramatična. Pritiska, insistira da se deluje. Zahteva trenutnu pažnju. Hitne stvari su prosto popularne, te se često poistovećuju sa važnim. Proizvod su skoro po pravilu polovična rešenja, frustracije i nezadovoljstva. I dok smo se osvestili, u stresu smo od kog se oporavljamo i relaksiramo u prostoru i vremenu omeđenom nebitnim i još manje hitnim, nastojeći da ga što više proširimo. S energijom potrošenom u  prethodnim, četvrti kvadrant (dangubljenja, trivijalnosti, nevažnih i neobavezujućih prijatnih aktivnosti) ne doživljamo kao bežanje od stvarnosti već kao otklon i utočište od problema. Tu svakako spada i beskonačno “fejsovanje”. Najmanje, često nimalo vremena ostaje za kvadrant u kom bi trebalo najviše boraviti – kvadrant važnih stvari koje nisu hitne. Njih odlažemo sve dok i one ne prerastu u hitne. A upravo tu je mudrost “upotrebe” sopstvenog vremena - naći način kako obaviti ono što je važno pre nego što postane hitno.

Ravnoteža u korišćenju vremena i balansiranje između aktivnosti u sva četiri kvadranta ključ je zrelog pristupa koji je usmeren na življenje umesto na imitaciju života, na stvaranje mogućnosti umesto na rešavanje problema. Takav pristup omogućava i korišćenje svih tehnoloških novotarija kao sredstava koja olakšavaju, ulepšavaju i osvežavaju život a ne kao zamene za njega.

Sa mirisom i ukusom

Tako nekako pokušavam i ja, sve manje sklona apriornom prihvatanju noviteta, da budem u trendu koliko je neohodno ali da sačuvam lični integritet od razornih uticaja na koje kreatori svih ovih doskora nezamislivih tehnoloških čuda nisu ni mislili, kao što Nobel sigurno nije imao na umu nesagledive posledice upotrebe baruta. Smatram srećom što sopstveno vreme još uvek ne merim brojem sati provedenih na fejsu, što mi dan ne počinje već prilično odomaćenom jutarnjom slikom sa beogradskih ulica - “kafom za poneti” koju mladi japiji užurbano ispijaju sa mobilnim oslonjenim na uho. Kada se posle hrane, pojavila i kafa za poneti, užasnuto sam pomislila da nas samo par godina deli od dana kada će se neko domišljat setiti da nam ponudi i naš sopstveni život “za poneti”, uredno spakovan u adekvatnu ambalažu koja olakšava i pojednostavljuje konzumaciju. I eto ga – pre nego što smo očekivali.

Iako surfujem Internetom i listam fejsprofile, vodim računa da, od korisnika nespornih olakšica, prečica i inih nakinđurenih pogodnosti, ne postanem zavisnik. Markeri u mom životu, ma kako to arhaično zvučalo, još uvek su stvarni ljudi i dobre knjige  u kojima  između korica svom snagom pulsira život u svoj svojoj slojevitosti, snazi i lepoti. Knjige u kojima se može osetiti miris, čuti zvuk, videti boja. Iz kojih prosto izbija autetničnost osećanja i doživljaja, snaga ljubavi, teskoba rastanka, gorčina poraza, krik ratnog užasa, radost stvaranja.  

Takvu, retku i stoga vrlo dragocenu vrstu doživljaja u uprosečenom sivilu dana "bez imena i broja“ koji zatalasaju, probude, pročiste i potaknu  sva čula nikad ne bih menjala za sterilnost virtuelnih stranica. To preporučujem i Vama, poštovani čitaoci.

Stana Šehalić   
časopis Knjižar, 2010.